Reditelj Milutin Petrović: Državna služba "lomila noge" Bori Stankoviću 1

Još od početka snimanja avgusta prošle godine, film „Nečista krv – greh predaka“, u režiji Milutina Petrovića, izdvojio se kao jedan od najambicioznijih u našoj kinematografiji poslednjih godina, i za naše prilike, po mnogim elementima, možda i grandiozan…

… književnom delu Borisava Bore Stankovića, scenariju Vojislava Nanovića, koji je po opusu ovog velikana napisao uzbudljivu porodičnu sagu, brojnoj ekipi vrhunskih glumaca, scenografiji koja oživljava mitsko mesto u našoj literaturi, epohu Vranja iz XIX veka, čitav grad, uključujući Hadži Trifunovu kuću, gradski han, trg sa pijacom, sahat kulu, magazu, džamije, putujuće lutkarsko pozorište…

U duh i raskoš ovog Borinog Vranja i junaka, koji u sebi nose najdublje ponore i vrtloge ljudske duše, mogli smo da zavirimo ovih dana, zahvaljujući trejleru kojim je objavljeno da je snimanje filma „Nečista krv – greh predaka“ završeno. Ali, kako za Danas kaže reditelj Milutin Petrović, nije na njemu da on svoga „konja“ hvali, o filmu će pravi sud dati publika, posle premijere koja je zakazana 26. avgusta.

* Ovaj film povezuje dve izuzetne, avangardne i revolucionarne ličnosti naše kulture koje su, svaka na svoj način, ostale neshvaćene i tragične. Može li da se kaže da ste napravili omaž stvaraocima čija je umetnost po svojoj hrabrosti bila eksces za doba u kojem je nastajala, i koliko smo mi kao društvo ostali dužni Vojislavu Nanoviću, jednom od najvećih scenarista i reditelja posleratne Jugoslavije, ali i Bori Stankoviću?

– I Bora i Voja, a mislim i cela naša prošlost, neshvaćeni su i zaslužuju da se otkriju. Kao društvo treba da izađemo iz puberteta i prestanemo da se durimo na roditelje, ili da naivno veličamo svoje pradedove. Oni su divni, isto koliko i mi. Pred snimanje ovog filma shvatio sam da sam stariji od Bore Stankovića kada je umro, da moja ćerka ima godina koliko i on kada je pisao „Nečistu krv“, da je Voja pisao scenario kada je imao dvadeset godina manje nego ja sada. Obojica su živeli i radili u burnim i komplikovanim vremenima, ali, kakva su ova naša? Bili su i hvaljeni i omalovažavani, shvatani od elitnih pojedinaca, a „lomljene su im noge“ od strane „šrafova“ državne službe. Verovatno je to poznato mnogima koji će ovo čitati. Meni baš jeste. I onda odem na Borin grob, upalim sveću i kažem: Dobro, mladiću, kako ti izgleda ovo što smo napravili? Raditi teme iz prošlosti ne znaći sakriti se iza legendi o tom vremenu. Svedoci smo kakve budale nam decenijama definišu šta je dobro, a šta zlo, šta je lepo, a šta ružno, kako treba, a kako ne treba… To nije osobina našeg vremena, to je biblijska priča. Kaže se: „Znanje je moć, neznanje nadmoć“, a danas su novi „alati“ javnog mnjenja takvi da neznanje postaje nadmoćnije nego ikada. Zbog toga je zaista trebalo hrabrosti da stanemo, rame uz rame, Bori i Voji. Možda neko misli da je „sigurica“ uzeti „čuvenu književnost“ i od nje napraviti film, ali biti uz ovu dvojicu zaista znači stajati na veoma nesigurnom tlu, u dubokoj vodi. Baš onako kako je Bouvi opisao mesto gde nastaje dobra muzika, ili dobar art uopšte.

* Scenario Vojislava Nanovića, za koji više niko sa sigurnošću nije mogao da kaže ni da postoji, pronađen je upravo zahvaljujući vašoj upornosti. Šta je ono što je vama lično najuzbudljivije u životu i u delima ovih velikana, zbog čega ste i želeli da napravite ovaj film?

– Scenario je nađen zahvaljujući geniju Bojane Andrić. Ona zna svaki ćošak u lavirintima „trezora“ nekadašnje velike televizije – TV Beograd. Bojana je jedna od divnih, vaspitanih i stručnih ljudi koji su uređivali tadašnji državni medij, ljudi kao što su Miruška Otašević, Slobodan Stojanović, Mladen Popović, Nenad Romanov, Dragan Babić i desetine drugih. Bio sam klinac, i takvi ljudi su me voleli. Onda, posle te Osme sednice CK SKS, 1987. godine, dolazili su neki drugi ljudi koji nisu voleli „dečake kao što sam ja“. U prašnjavom, napuštenom studiju, u sklonjenim ormanima nekadašnje „sobe kamermana“, na kojima su još uvek pisala imena pravih snimatelja koji tu više nisu radili, Sinđelića, Milorada Glušice…, među bezbrojnim primercima scenarija za „Bolji život“ i razne druge „bolje živote“ naše skorašnje prošlosti, bila je jedna jedina kopija Vojine „Nečiste krvi“. Možda je patetično reći, ali mislim da je taj scenario našao mene, a ne ja njega. Na tim požutelim stranicama je bilo sve ono što volim. Voja Nanović je, verovatno, voleo iste filmove koje i ja volim. Vidi se i da je smatrao da je film estetska kategorija, da je mogući smisao našeg postojanja u lepoti, drugom imenu za sklad. To je karika koja vezuje njega i Stankovića. Dostojevski kaže: „Lepota će spasiti svet“, a Bora proliva suze nad pitanjem: „Ko i zašto neprestano siluje i zlostavlja lepotu“?

* Stanković je svoja dela stvarao početkom XX veka, Nanović je po njima napisao scenario sedamdeset godina kasnije, a posle pola veka tu njegovu originalnu porodičnu sagu za vaš film adaptirala je Milena Marković. Šta je ono što povezuje ove tri istorijske epohe i pravi kopču sa našim vremenom?

– Romantizam je pakao. Romantičari misle da su duboki, dobronamerni zaštitnici dobra i istine, a napravili su najveće svinjarije od kad postoji sveta. Pišući o tobožnjoj ljubavi i o dobrom Bogu, napravili su od ljudi bombaše samoubice, barabe koje brane fariseji, zato što misle da se ovaj ubica bori za slobodu. Napravili su naivne budale koji se žrtvuju za neke kraljeve i ideologije. Napravili su majke spremne da žrtvuju svoju decu za interese nekog debeloguzog moćnika. Prokleti romantičari. Milena, Bora i Voja, a bogami i ja, sve smo, samo nismo „bolidi“ koji misle da je jednostavno znati šta je dobro, a šta zlo. Svi smo spremni na najveće muke samo da ne pristanemo na teror nekakvih „politbiroa“ koji određuju podobnost, šta se sme, a šta ne sme, ko je patriota, ko izdajnik. „Nečista krv – greh predaka“ je lek protiv bezvremene „kopče“ sa glupostima i neznanjem. Lek koji imamo u samima sebi, čaj koji raste u našoj bašti, a mi ga posipamo odvratnim otrovima.

Glavni junak priče je Hadži Trifun, bogati vranjanski trgovac, koji se bori za interese srpske zajednice koja je u tom trenutku deo Osmanskog carstva, za hrišćanstvo, ali i za svoju porodicu i bogatstvo. Ovaj ambijent, čak i onima koji nikada nisu čitali Stankovića, prepoznatljiv je i danas. Šta znači to ponavljanje istorije koje nam se dešava, često kao tragedija, ali i kao farsa? Nije prizivanje nikakve griže savesti, niti ono što zovu autošovinizam, ali važno je znati da ništa ne počinje od nas – mi smo grančice na jednom velikom drvetu koje pamti davna vremena. Što je drvo veće, ono ima dublje korene. O takvo drvo se možeš obesiti, možeš ga iseći i njime ložiti narodne kuhinje za gladne, možeš od njega napraviti buzdovan, možeš ga prodati stranoj korporaciji da tu kopa litijum, ali možeš i gledati njegovu savršenost, i u njegovom hladu se moliti da bar donekle razumeš pravi poredak stvari. Ima u našem filmu jedan takav hrast. I Hadžija je jedan takav veliki hrast. Njega pritiskaju najrazličitije muke, specijalno one koje opterećuju ljude koji moraju da donose sudbonosne odluke, one ljude koji delaju. Bori Stankoviću je njegova baka pričala o Vranju njenog života, a meni je moja baka rekla: „Narodi na Balkanu su kao balega koju pregazi točak volovskih kola, pa je razdvoji na ‘nas’ i ‘njih’.“ Bora je bakinim pričama dodao svoje maštarije o Vranju. Ja sam bakinoj priči dodao da je taj kolski točak, točak istorije koja se kreće čas ovamo čas onamo, tako da se to volovsko govno iscepkalo na mnoge delove, a onda se stvrdnulo i okamenilo. E, da, u mojoj mašti neki od akademika su muve koje lete oko te balege i zuje.

* Naši životi su, kako će nam pokazati ovaj film, velikim delom određeni „prtinama“ koje su nam utabali preci. Kakve su te naše „prtine“, da li ih mi možda mentalno usvajamo iz generacije u generaciju, a da uopšte ne razumemo šta one znače, i da to nisu pravi putevi?

– Još uvek završavamo film. To je kao gradnja velike kuće, sada je skoro sve gotovo, nameštamo štekere i garnišne, i uskoro je useljiva, pa je tek onda red da pričamo šta smo napravili. Ali, na toj livadi gde smo gradili bile su neke nakaradne straćare, i mi smo ih prilično grubo srušili i uradili, nadam se, nešto veliko, što će ostati iza naše generacije. Ne znam, hvalisavo je, a i nekako je urok da se priča pre nego se stvar završi. Ali, svakako, čovek uvek ide ulicom koju je neko trasirao. I danas se kaže – rimska cesta, turski put, carski drum… Svi smo mi deca naših roditelja. Posao mladih je, dok su još nevini, da ih preispituje, da koriguje njihove zavete. Ali, što je čovek stariji i grešniji, to bi bolje trebalo da razume muke i mraz po kojima su te „prtine“ utabavane. Meni su, u svakom slučaju, za ovu „zgradu“ koju smo podigli „arhitekte“ bili Bora Stanković i Voja Nanović, pa se nadam da nismo narušili lepotu našeg seoceta.

* Šta nam sve sugeriše naslov filma – šta je ta „nečista krv“, i šta je greh predaka?

– Nečista krv je savršeno ime za film. Nečista krv je ime koje bi svako želeo za svoju knjigu ili film. Kako je to samo smislio Bora?! A greh predaka sugeriše da radnja filma nije radnja Borinog poznatog romana, mada se u njemu pominje Sofkin deda Hadži Trifun. Radnja filma se dešava pre Sofkinog rođenja, i tematski obuhvata vreme pre nego što će se na sceni pojaviti „novi bogataši“ koji silaze sa brda željni svega. Staroj „aristokratiji“ su odbrojani dani, ali oni to još ne shvataju. „Došlo je novo vreme“, tako se kaže u jednoj replici. Nova vremena donose bogatstvo i moć nekim novim ljudima, ali sama pravila moći i pljačkanja, pardon – trgovine, ostaju ista. Film, dakle, priča o korenima propasti Sofkine porodice, a dvadeset godina kasnije kreće priča kojom se bavi TV serija.

* Ko bi danas bili Borini junaci – Hadži Trifun, Tašana, Cona, Kolj, Kata, Mitke, Sofka…, da li ih i koliko ima u ovom našem vremenu, u kojem je gotovo sve pojednostavljeno i vulgarizovano?

– Mnogo toga se promenilo, ali ista je šema. Biblija je jedna mnogo velika knjiga, i sve to što tamo piše govori o kosmičkoj komplikovanosti algoritma našeg života. Zato su nam potrebne priče da lečimo našu muku. Kad te boli stomak, onda je lekar za stomak onaj koji to leči. Kad je problem u strukturi atoma, mora Ajnštajn da računa šta se tu dešava. Ali, naša muka je priča, i samo priče mogu da je objasne. Otuda se svi mi već milenijumima bavimo tom formom filozofije za koju mnogi misle da je samo neka lagarija. Imena je sve više, i nas ljudi je sve više, i što bi ekonomisti rekli, to je inflacija monete. Inflacije su izvor raznih zala, to bar mi stariji znamo. Ali, bankarski sistem prevare je od pamtiveka isti.

* U kom smislu vaš film može da bude zanimljiv i nekoj publici u inostranstvu, po čemu on odmiče od lokalne drame i postaje jedna univerzalna saga uzbudljiva za prikazivanje i na svetskim festivalima?

– Ma, sve je to devedeset odsto politika i geopolitika. Mi smo tu list u oluji. Ne znam kako to funkcioniše, a baš me i ne zanima. Znam da kada gledam „Nečistu krv“ ne osećam transfer „blama“, koji mi je tako poznat u raznim uradcima koji iz mog dvorišta pretenduju da me predstavljaju u svetu. To je dovoljno od nas, zar ne? „Nečista krv – greh predaka“ je jedan ozbiljan, pametan i dubok film, pun univerzalne lepote i civilizacijski ispravnih stavova. Šta će od toga biti u „inostranstvu“, to će odlučiti trenutne kurve u eskort agencijama trgovaca oružjem.

* Već samo snimanje je bilo svojevrsni podvig – radili ste u vreme pandemije i izolacije, a uspeli ste da okupite i glumce iz Turske, Albanije, Nemačke, da pozajmite kostime iz nekih fundusa iz inostranstva… Šta bi za vas bio najveći uspeh ovog filma?

– Najveći uspeh ovog i ovakvog filma je da uopšte postoji –  svi koji smo ga radili mnogo smo ponosni na njega. Nestvaran posao, sa ozbiljnim elementima neke sudbinske metafizike, urađen je da bi se film desio. To su omogućili, pre svega, talenat i pamet Snežane Van Houwelingen i njene produkcijske kuće „This and That“. Film je urađen sredstvima Filmskog centra Srbije i evropskog Media fonda, a onda umećem i talentom ogromne ekipe profesionalaca. Od 26. avgusta biće u bioskopima, pa će onda gledaoci da govore o ovom filmu, kako i treba da bude. A ne ovako, da ja svoga „konja“ hvalim. E, da, konji su u ovom filmu spektakularni, te scene su zaista nešto što nikada kod nas nije tako dobro urađeno. I to je ono što svakako već sada mogu da kažem.

Filmski solfeđo i debela partitura

* Šta je za vas bio veći izazov u karijeri – da snimate sa minimalnim budžetom, kako su nastajala vaša ostvarenja „Zemlja istine, ljubavi i slobode“, „Jug – jugoistok“, „Agi i Ema“, „Petlja“, ili ovaj rad na filmu „Nečista krv – greh predaka“, koji je od FCS dobio sredstva kao projekat od nacionalnog značaja?

– Akustična gitara i usna harmonika, ili bubanj, bas, klavijature i gitara, ili, pak, cela filharmonija. To je razlika, ali elementi muzike su manje – više isti. Dobro se snalazim sa „filmskim solfeđom“, pa nemam problema da radim na velikoj, debeloj partituri. Malo je sve manje tvoje kada se radi u većem sistemu, ali ok, naravno da je „Nečista krv“ daleko najvažnija stvar koju sam radio. Takva prilika se obično ne ukaže nijednom, ili samo jednom u životu. Film sada treba da se reklamira, i svi se iz njegove ekipe, pa i ja, u ovom trenutku smeškamo, i pozivamo ljude da ga obavezno vide u bioskopima. Ali, svi mi tradicionalno kurčeviti Srbi bi možda mogli malo da kontrolišemo pridev grandiozno. Jedan dragi kolega mi je pre snimanja rekao: „Nemoj samo da ‘utripuješ’ da radiš spektakl“. I toga sam se čuvao. Napravili smo divan, uzbudljiv bioskopski film, sve „suze, krv i znoj“, i svaki dinar smo stavili pred kameru. Grandiozno će propustiti svako ko ga ne pogleda „Nečistu krv – greh predaka“.

Autorska ekipa

Glavne uloge u filmu „Nečista krv – greh predaka“ igraju: Dragan Bjelogrlić (Hadži Trifun), Anđela Jovanović (Tašana), Katarina Radivojević (Cona), Feđa Štukan (Kolj), Nela Mihailović (Kata, Trifunova žena), a u glumačkoj ekipi su i: Marko Grabež, Goran Jevtić, Nikola Vujović, Nedim Nezirović, Dejan Bućin, Teodora Dragičević, Milica Gojković, Vaja Dujović, Milutin Milošević…

Scenografiju potpisuje Milenko Mile Jeremić, kostime Marina Medenica, direktor fotografije je Erol Zubčević, a originalnu muziku je komponovao Aleksandar Ranđelović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.