Izložba “Matis od 1941. do 1954.” je centralni kulturni događaj u Parizu ovog proleća, koji se fokusira na poslednjih deset godina umetnikovog života, obeleženih izuzetnim kreativnim nabojem. Taj period obuhvata vreme posle teške operacije koju je slikar jedva preživeo, pa sve do njegove smrti.
To razdoblje se smatra pravom renesansom u Matisovom umetničkom opusu.
Izložba je organizovana zajedno sa Centrom Pompidu i traje do 26. jula ove godine u Gran Paleu (Grand Palais).
Na izložbi možemo videti preko tri stotine eksponata, među kojima su slike, crteži, ilustracije za knjige, dekorativni elementi i kolaži, a neki od njih nisu nikada bili izlagani u Francuskoj.
Kada je posle operacije bio primoran da koristi invalidska kolica, Matis se posebno posvetio istraživanju novih metoda u svom radu.
Posebno je voleo dekupaž tehniku pomoću koje je dobijao različite forme: figurativne, floralne, apstraktne ili ornamentalne, a zatim ih je slagao u likovne celine.
Kritičari, zbog razigranosti formi, porede ovu njegovu tehniku sa improvizacijama u džez muzici.
Povodom toga, francuski kompozitor Filip Katrin, uz pratnju saksofoniste Adriena Solejmana predstavlja u jednom delu izložbe, muzičku interpretaciju poznate Matisove knjige “Jazz”; jedinstveno delo koje stavlja u dijalog vizuelnu umetnost i zvučnu kreaciju.
“Jazz” je objavljen u junu 1947. i predstavlja jednu od ikoničnih umetničkih knjiga.
Ona isto tako označava prekretnicu u Matisovoj umetnosti.
Slikar je maksimalno iskoristio poslednje godine života, znajući da je vreme ograničeno.
Vođen osećanjem prolaznosti, upustio se u monumentalne projekte, posvetio crtežu i eksperimentisanju sa bojama.
Tih trinaest godina bile su obeležene neviđenom kreativnošću, prepune energije, optimizma, jarkih boja i svetlosti.
Matis nije napustio slikarstvo tih poslednjih godina.
Naprotiv, njegov „novi period“, bio je obeležen preporodom i neprestanim razmišljanjima o promenama koje bi mogao uneti u svoj rad.
On je često nalazio inspiraciju u prirodi tokom svojih mnogobrojnih, egzotičnih putovanja po predelima okupanim suncem, odakle dolazi njegova odluka da se preseli na selo, blizu grada Vens u Provansi.
To novo okruženje mu je omogućilo da kroz otvorene prozore svoje vile San (Le Rêve) posmatra bujni vrt koji ga je očaravao svojim bojama.
Tu se vraća i temi prozora, kao otvoru prema spoljnom svetu, i kao „slici unutar slike“.
Umetnik stvara pejzaže, mrtvu prirodu i studijske scene, koje eliminišu svaki narativ i ukidaju perspektivu, u korist sublimirane moći boja.
Uočljiv je njegov smisao za pokret i krive linije koje se postepeno preobražavaju u arabesku.
Likovi, uglavnom ženski, prikazani su u intimnom, bogatom mediteranskom enterijeru ukrašenom vazama sa cvećem ili posudama s voćem.
Matis je crtanjem prvi put ponovo stekao ravnotežu posle operacije, naročito se posvetio portretisanju.
Taj tradicionalni slikarski žanr, kome je bio predan od svoje mladosti, poprimio je ključnu važnost.
Za crteže mu je poziralo nekoliko modela, a i iz tih direktnih susreta proizašlo je stotine portreta: prvo studije, a zatim bezbrojne varijacije ugljenom, olovkom ili tušem.
Ovi krajnje svedeni portreti, često limitirani na jednu liniju, razoružavajuće su jednostavni, ali su rezultat dugog i zahtevnog procesa.
Iznenađujući su jer ne prikazuju spoljni izgled pojedinca, već ga stavljaju van okvira vremena.
Ti grafički eksperimenti takođe su uočljivi na njegovim ilustracijama književnih dela Monterlana, Ronsara ili Bodlera, gde Matis nastoji da stvori sponu između rukopisa i ilustracije, kako bi oni činili jedinstvenu celinu.
Matis je sebe opisivao kao slikara-dekoratera, a da pritom to nije smatrao pogrdnim pojmom.
Za svoje arabeske, inspiraciju je crpio iz kultura Istoka, a teme iz biljnog sveta koristio je za kolaže.
Motivi iz prirode prekrivaju zidove i površine koje treba ukrasiti, bilo da se radi o kapelici u Vensu ili o sobi u njegovoj vili.
Priroda postaje metafora za njegovu umetnost: Matis upoređuje svoje opsežne pripremne studije sa zemljom koja se priprema za sađenje, a biljke na dekorativnim površinama sa ‘cvetanjem’.
Svi ti elementi nose u sebi vitalnu energiju i potvrđuju umetnikovu kreativnu snagu.
Pomoću dekupaž tehnike Matis prvo stvara apstraktne oblike, jer na taj način donekle uspeva da nadvlada fizička ograničenja koja su ga sputavala u stvaranju: dok seče papir, Matis drži makaze sa istom sigurnošću kao kičicu.
Postepeno, svoj hendikep pretvara u priliku za kreaciju.
Zahvaljujući tome, uspeva da dođe do čistoće i intenziteta boje.
Nastale, isečene oblike je kačio na zid, kako bi ga nadahnuli, bez ikakve unapred utvrđene kompozicije.
Iako su mnogi od tih radova predstavljali pripremu za vitraže ili dizajn za tekstil, Matis ih je smatrao samostalnim umetničkim delima, jer mu je upravo ta tehnika omogućila da dostigne sintezu svoje umetnosti.
Završno poglavlje izložbe, „Krojač boja“, omogućuje posetiocima da uplove u atmosferu i proporcije umetnikovog ateljea, naročito preko kolaža “Kraljeva tuga” (La Tristesse du roi) i serije od četiri monumentalna akta u plavoj boji.
Posmatrač vrlo brzo integriše taj magični svet, gde se sve odigrava u vrtlogu boja i detalja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
