"Da se Guča ne pretvori samo u zabavu i da truba zadrži svoje centralno mesto": Sagovornici Danasa o značaju Sabora trubača 1Foto: Promo/KULTURNI-CENTAR-GUCA

– Svi znamo da je festival folklora i narodnog stvaralaštva u Guči postao prepoznatljiv brend Srbije, naravno zbog trube i njenog jedinstvenog načina sviranja. Veoma je važno da imamo takav festival, koji promoviše naš muzički folklor i našu zemlju. E sada, ima nešto što mi se baš i ne dopada, ustvari, volela bih da se na festivalu više promovišu novi trubački orkestri i solisti i da akcenat bude na takmičarskom delu festivala mladih trubača, što je ustvari i njegov glavni zadatak – smatra muzičarka Bilja Krstić.

Dragačevski Sabor trubača u Guči, 61. po redu, počinje danas i u naradne tri dana na pozornicu Kulturnog centra ove varošice, ali i stadiona donosi raznovrsne sadržaje. Centralni je takmičenje trubačkih orkestara, ali tu je i mnoštvo drugih koncerata ranijih godina neretko estradnih zvezda, a ove godine, čini se, u malo smislenijem etno duhu i uz jedan rokerski nastup benda 357. Sagovornici Danas komentarišu značaj ove menifestacije za Srbiju danas, njeno lutanje, odstupanje od i povratka samoj sebi.

Bilja Kristić u tom smislu zapaža da se sve menja i da je potpuno logično da i ovaj festival iz godine u godinu raste i izgleda savremenije, posebno u produkcijskom smislu, kako bi privukao veliki broj posetilaca, domaćih, ali i stranih. Sasvim je jasno, ukazuje ona, da je to važan deo nacionalne turističke ponude, ali, zahteva za profitom dovodi i do gubitka autentičnosti.

– Činjenica je da je festival sve više počeo da gubi na autentičnosti i da je kao i svim velikim festivalima u svetu i njemu motiv postao više interes, novac… Bila bi šteta da ono što je nekada krasilo ovaj festival nestane i da se pretvori samo u zabavu. I ne samo to. Da se razumemo, revijalni programi su potrebni jer, kao i na stranim festivalima, velika muzička imena su ta koja dovode publiku. Ipak, ne treba zaboraviti da je Guča festival narodnog stvaralaštva i bilo bi dobro da su lepa srpska kola i tradicionalne pesme obeležje festivala i da truba treba da zadrži svoje centralno mesto. To je ono što bi trebalo da se promoviše – zaključuje Bilja Krstić.

Trubač Dejan Petrović ističe da sve tradicionalne manifestacije koje kod nas postoje i na kojima se promoviše ono što jesmo treba očuvati, ne samo Guču, koja traje 61 godinu. Kako kaže, na Zlatiboru je postojalo takmičenje trubača koje je trajalo 46 godina, a za koje je čuo da je na žalost od ove godine ukinuto.

– Mi volimo da poprimamo nešto tuđe, tuđe nam je preče nego naše, a to naše je ono zbog čega ljudi dolaze u Srbiju, dok se mi toga stidimo. Generalno bi kao narod trebalo više sebe da poštujemo – ističe Petrović.

Milena Dragićević Šešić, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti, teoretičarka kulture, pojašnjava da je festivalska kultura fenomen kraja 20. i početka 21. veka, i da je to kultura instrumentalizovana za potrebe ekonomskog razvoja, političke promocije, postavljanja različitih agendi, rekonstrukcije nacionalnog identiteta.

– No – dodaje proefsorka Dragićević Šešić – srpska kultura je “kultura u pluralu”, pa je tako Festival u Guči tek značajna manifestacija jednog od kreativnih izraza naše tradicionalne kulture, ustvari najmlađi, jer je tradicija trubačke umetnosti vezana tek za povratak vojske iz Prvog svetskog rata. U tom smislu, ovaj festival možda ima veći značaj za razvoj tog kraja i za njegovu turističku i svaku drugu prepoznatljivost no što se može uklapati ili vezivati sa drugim tokovima srpskog kulturnog izraza i kulturnog života u Srbiji. On je prosto fenomen po sebi i stoga je uvek zavređivao veliku medijsku i svaku drugu pažnju, a da se relno, mimo tog festivala, trubačkoj umetnosti i umetnosti trube, u sklopu kako naše tradicionalne tako i savremene kulture, ne poklanja veliki značaj.

Potvrdu ovih svojih reči Milena Dragićević Šešić daje na primeru jednog drugog festivala na kome truba takođe može da dominira, a koji ipak nije nije podržan od vlasti.

– Vidimo kako i Nišvil džez festival, gde takođe trubačka umetnost može biti značajno promovisana, ne dobija neku veliku pažnju od javnih vlasti. Guča je, zbog svoje veze sa folklortom i tradicijom, uvek zavređivala veću pažnju politike no etnomuzikologa, teoretičara, kulturne javnosti. U Guči, nažalost, nije u prvom planu promocija novih talenata, iako sve to postoji na programu, ali se tome nekako poklanja manja pažnja no onoj atmosferi oko festivala.

LJubomir Živkov novinar, pevač i tamburaš, ističe da je festival važan trubačima, to je njihov Vimbldon, ali da državi ne priliči reklama.

– Ponoviću svoje vjeruju i sada: državi ne treba, ne priliči, i ne pomaže reklama. Ovo važi za Nikolu Jokića, za Novaka Đokovića, za Nacionalni stadion, pa i za Guču. Festival je važan trubačima, to je njihov Vimbldon, sigurno je od koristi gostioničarima i drugima koji svakog avgusta zarade više nego obično, od značaja je festival za sve koji vole ovu vrstu muzike, napokon festival je možda i najprihvatljiviji vid srbovanja, pozdravljam ga kao i svaki karneval, ali ni u čemu ne vidim nacionalni ni državni interes, i ja ne bih Guči dao ništa iz državne kase, doduše, ja nikome ništa ne bih dao, ja bih sve umetnike i svekoliku narodnu radinost i amatersku raspevanost ili neku drugu veštinu prepustio samofinansiranju. U Guči će za moj ukus biti previše istog, ali mnogi ljudi to vole, smatrao bih kaznom i da slušam uživo jednu za drugom sve Betovenove simfonije – konstatuje Živkov.

Guča nas, smatra on, kao ni ostali „srpski brendovi“, ne može predstaviti boljima nego što smo.

– Država bi morala da zaustavi siromašenje stanovništva, mislim na većinu, svaka čast onima koji su bliski imperatoru i kojima je ovo zlatno doba, a očekivati od ajvara, šljivovice ili Guče da nas predstavi boljim nego što jesmo je promašaj, kao što uvek mora biti promašaj. Možda Guča, sirotica, i nije dobila ništa od države, ne radi se o tome, govorim o istrajnoj iluziji da se država može svetu predstaviti boljom nego što jeste: njena opsednutost time kakvu sliku šaljemo u svet dirljiva je ili odurna, kako kad, kako za koga, sama ideja slanja slike je s jedne strane prepredena i lukava, a zapravo je žalosna u svojoj naivnosti – zaključuje Živkov.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.