King Charles IIIfoto BETAPHOTO James Manning/PA via AP

Jedna recentna biografija princa Čarlsa, objavljena 2015, čija je autorka američka novinarka Ketrin Majer (Catherine Mayer), osvetljava ličnost prestolonaslednika na tronu nekadašnje imperije u kojoj sunce nije zalazilo, u sasvim novoj svetlosti, kao kompleksnu ličnost sa mnogim strastima i sasvim jasnom filosofijom pragmatičnosti.

Ova biografija je nastala kao plod autorkinih višestrukih razgovora, intervjua sa krugom najužijih prijatelja, saputnika, saradnika i na kraju sa princom samim. Ishod ove biografije je: princ Čarls je mnogo više no naprosto neko ko čeka da stupi na tron.

Diskreditujući zajedljivi komentari dvorskog establišmenta, nakon objavljivalja prvih odlomaka knjige američke žurnalistkinje koja živi u Londonu – Catherine Mayer: „Charles – The Heart of a King“ – očigledno svedoče o visokoj idiosinkraziji dvorskog establišmenta u odnosu na princa Čarlsa.

Autorka ovog portreta, koja je pre objavljivanja biografije radila za američki magazin „Time“, nije tako bliska princu kao što to sama veruje, saopštio je prinčev biro iz Clarence House, njegove londonske rezidencije.

”Ona je sa princom razgovarala punih devet ekskluzivnih minuta, te tvrditi da je to bilo deset, smatramo preterivanjem”, veli se u toj ciničnoj izjavi.

U opisu odnosa i prilika u okruženju princa Čarlsa, Majer se poslužila slikom koju je literarno koristila Hilari Mantel u svome romanu ”Vukovi”, o mučkim i ubilačkim prilikama na dvoru Henrija VIII. Od tada je Clarence House pošao u oštru ofanzivu, tvrdeći da mnogo toga u biografiji počiva na lošim informacijama i spekulacijama. Advokati će uzeti pod lupu sadržaj i ispitati granice umetničke slobode, veli se u toj izjavi predostrožne poslušnosti dvorskih lakeja.

U tom kontekstu je pala i ocena o biografiji koja ”nije od koristi”, kao da se uopšte moglo očekivati od ozbiljne žurnalistkinje da će se opredeliti jednoj strani, odnosno svom sižeu, umesto da uverenje formira nezavisno, neutralno i objektivno.

Ima ironije u tome što su reakcije potvrdile kritiku koju je Majerova uputila dvorskom establišmentu i u tome što ona veli da je jednostavnije princa kritikovati nego ga razumeti.

Simpatija za ambivalentnog Čarlsa je kod Amerikanke očigledna, kojoj je republika milija od monarhije. Pri tom je ona i deklarativni ateista.

Majerova se služi retoričkim sredstvima da bi izbegla klišee i glasine o tome kako je princ svome kamerdineru naložio da mu priprema četkice za zube sa već istisnutom pastom ili o tome da se u njegovoj kuhinji svakoga jutra kuva sedam jaja, kako bi među njima bilo bar jedno koje je po ukusu princa. Takve izvitoperene slike o princu autorka je želela da koriguje.

Prinčeva dugogodišnja dobra prijateljica, glumica Ema Tompson hvali u razgovoru sa Majerovom njegov grandiozan humor i dar za igru, krojeve njegovih odela sa stilom, kao i njegovu aristokratsku frizuru.

Knjiga je nastala na saznanju da arkanske i apsurdne crte u monarhiji igraju izvesnu ulogu i da se zbog toga isplati da se osvetle oni članovi kraljevske familije u čijim će rukama ležati budućnost institucije kraljevstva.

Knjiga izgleda pre kao ekstenzivan portret u magazinu sa elementima reportaže i fragmentima intervjua, nego kao tipična biografija.

Autorka je izostavila hronološku životnu istoriju. Umesto toga ona je izabrala tematski prilaz kojim su težišta direktno diktirana kraljevskim terminima na kojima joj je bilo dopušteno da prisustvuje, između ostalih i pri jednoj zvaničnoj poseti Kanadi.

Majer intenzivno opisuje filosofiju princa od Velsa u njegovom nastojanju na harmoniji sa prirodom, čime je on do sada samo izazivao podsmeh, između ostalih i od strane arhitekata, koji vrte glavom nad njegovim anti-modernističkim pogledima i gaje duboku ozlojeđenost.

Time je dotaknuta kritična tačka prinčevih ”uticaja” koje on protivustavno zloupotrebljava sa svog privilegovanog položaja.

U ovom kontekstu valja spomenuti dnevni list „The Guardian“ koji je objavio 27 pisama koje je Prince of Wales između 2004. i 2005. g. uputio različitim ministrima da bi nametnuo svoje savete koji nisu traženi i time na masivan način vršio pritisak na odluke.

Ne zna se tačno o kojim je temama reč, ali se pretpostavlja da su to prinčeve omiljene teme kao što su arhitektura (koju on mrzi), ekološka poljoprivreda (koju on voli) i klimatske promene.

Na kraju biografije Majerova se preobražava u savetodaca. Ona se poziva na Makijavelija da bi princu, poput učiteljice, dala strategijske savete ”kako bi bio više voljen, umesto preziran”.

Na prvom mestu ona mu savetuje da svoj personal drži na uzdi (pod kontrolom) i da se zauzme za veću transparentnost.

No u osnovi je bilans pozitivan, iako se autorka ne libi oštre kritike ovih i onih posebnosti prastanovnika ”Planete Vindzor”, kako ona naziva kraljevsku kuću (dvor), dodajući da bi princa, koji je odrastao ”sa srebrnom kašikom u ustima”, ipak trebalo meriti drugim aršinima no ostale smrtnike.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.