Ovogodišnji festival dokumentarnog filma Beldocs zatvoriće 14. maja u Kombank dvorani projekcija ostvarenja „Okupirani bioskop“ u režiji Senke Domanović.
Film prati mlade aktiviste i događaje oko okupacije bioskopa Zvezda, jednog od 14 ugašenih bioskopa iz lanca privatizovanog preduzeća Beograd film. Različite društvene grupe ujedinile su se krajem 2015. godine kako bi skrenule pažnju na kriminalnu privatizaciju beogradskih bioskopa i katastrofalno stanje u društvu i kulturi. Iako su svi imali istu nameru – da menjaju stvarnost u kojoj žive, ideje o tome kako bi ta stvarnost trebalo da izgleda nisu bile iste. Senka Domanović poznata je po režiji segmenta „Nisam tu“ u okviru omnibus filma „Oktobar“.
* Kako je nastao ovaj film? Da li sa stvaranjem Pokreta za okupaciju bioskopa ili ranije/kasnije?
– Snimanje filma o Zvezdi je krenulo kao ad hoc inicijativa, moja i Siniše Dugonjića, prijatelja i direktora fotografije filma. Nulte večeri okupacije Siniša je sa sobom imao minimum potrebne opreme koja nam je omogućila da donesemo odluku i da se upustimo u rizik snimanja filma. Od tada je prošlo tri i po godine.
* Sa kakvim idejama ste vi i vaše kolege ušli u celu tu priču? Šta je zapravo privatizacija Beograd filma i urušavanje beogradskih bioskopa predstavljalo za vas tad?
– U bioskop sam stigla pred kraj projekcije filma „Neposlušni“, a za samu okupaciju sam saznala te večeri preko Fejsbuka. U tom smislu nisam bila deo agende koja je ušla u bioskop, iako sam znala za slučaj privatizacije Beograd filma i preprodaje bioskopa. Bioskopi su me se ticali više i bliže, budući da sam završila filmsku režiju. Međutim, o privatizacijama, guranjem fabrika u stečaj i reformama privrede koje favorizuju privatni kapital i slobodno tržište, ne mislim ništa dobro. I to nije neka moja ideološka ili idealistička zabluda već objektivan pogled na svet u kome živim.
* U kojoj meri je bioskop bio samo povod za analiziranje situacije u celokupnom društvu?
– Bioskop je i te kako rasplamsao i generisao nezadovoljstvo ljudi sistemom u kom žive, to je bilo više nego očigledno. Sve je u jednom trenutku isplivalo na površinu, i bilo je zaista „jako“ videti kako se bar na trenutak usmerila i delimično artikulisala ta misao – da živimo u raspadu sistema, divljem kapitalizmu, neizvesnom i kriznom vremenu. U tim situacijama, naročito kada imaš i medije na svojoj strani, shvatiš da je sistem i te kako ranjiva i promenljiva kategorija. Država je odmah reagovala populistički i podržala pokret iako je morala da brani tekovine pravne države i da se ponaša legalistički ako uopšte želi da glumi državu.
* Koliko su se vaše ideje promenile od trenutka nakon nekoliko meseci okupacije? Gde je zapravo zapelo?
– Zapelo je oko artikulacije pokreta, uključivanja novih ljudi, tj. širenja agende. Uostalom film se bavi time, kao i svim ovim o čemu pričamo, pa možemo nešto ostaviti ljudima da sami promisle nakon što ga pogledaju.
* Da li ovakve akcije mogu nešto suštinski da promene?
– Suštinski ne u smislu promene sistema. Ratovi menjaju sisteme. Ovakvi pokreti i protesti su tu da okupe ljude i da uzdrmaju neke ideje na kojima sistem počiva, da ih preispitaju.
* Film indirektno govori i o građanskim pokretima, koji su nakon okupacije Zvezde postali sve vidljiviji u našem društvu, i koji nastaju i razvijaju se različitim povodima. Koliko smo naučili u tom smislu iz slučaja Zvezda?
– Film je o dinamici same okupacije, ne bavi se pokretima i protestima nakon okupacije. Zvezda jeste jedan pionirski pokušaj, direktna akcija par excellence i u tom smislu se svašta naučilo, od osnovnih stvari oko organizacije preko odmeravanja dometa pa sve do nekih negativnih pojava koje su na kraju učinile i da pokret zamre relativno brzo.
* Šta se danas dešava sa okupiranom Zvezdom? Koliko te ideje sa kojima je bioskop zauzet istrajavaju i danas?
– Danas se u Zvezdi organizuju povremene filmske projekcije. A ideje istrajavaju, samo menjaju mesta na kojima se manifestuju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
