Stvaralaštvo u dva čina

Sama Lidija nikada se nije previše osvrtala na onaj deo svog stvaralačkog puta koji je prethodio koreografskom, a to je vrlo uspešna i zapažena karijera primabalerine, u svom najpunijem obliku, sa više od 40 odigranih uloga. Čak i da se, kojim slučajem, njeno umetničko delovanje okončalo završetkom aktivne igračke karijere, davne 1980, postojao bi, i tada, i više nego opravdan razlog da se šira javnost upozna sa stvaralaštvom Lidije Pilipenko – kaže za Danas Milena Jauković, baletski kritičar, pedagog i autor izložbe „Stvaralaštvo u dva čina“ o Lidiji Pilipenko, koja bi večeras trebalo da bude otvorena u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.

Ona objašnjava da već naslov postavke ukazuje da ona obuhvata igračku karijeru i koreografski rad Lidije Pilipenko.

– Život Lidije Pilipenko do srži bio je protkan pozorištem, sa svim onim što ono jeste, i što, ponekad, ume da bude. Upravo je iz tog neraskidivo bliskog odnosa njene stvaralačke ličnosti i pozorišta, za koje je živela, i proistekla moja želja da naslov izložbe bude izražen metaforom, i to baš pozorišnom. Njena igračka karijera i koreografski rad prožimaju se u najvećoj mogućoj meri i zbog toga ih treba gledati kao jedinstvenu celinu, jer to i jesu. Lidija je za sobom ostavila zaista ogroman koreografski opus od šesnaest baleta, od kojih su čak deset celovečernja ostvarenja, a njihova zajednička nit bila bi njeno neutaživo ispitivanje mogućnosti koreografisanja velikih literarnih dela i njena veština da uistinu osluškuje igrače i da stvori uloge u najdubljem dosluhu sa njihovim umetničkim senzibilitetima, zbog čega su igrači zaista voleli da igraju u njenim delima – ističe Milena Jauković.

Prema njenim rečima, na razvoj Lidije Pilipenko kao igrača presudan uticaj imali čuveni koreografi Dimitrije Parlić i Vera Kostić.

– Svoje najznačajnije uloge i najviše interpretativne domete ostvarila je upravo u njihovim baletima: „Vibracije“, „Bahus i Arijadna“, „Čudesni mandarin“, „Darinkin dar“, „Karmen“ i mnogim drugim. A tome treba dodati da je Parlić najzaslužniji za Lidijino kasnije posvećivanje koreografskom radu, budući da ju je, još kao balerinu, ‘zarazio’ koreografskim izrazom i da se, u pravom trenutku, založio za to da Lidija-koreograf dobije šansu. Na studijsko putovanje u London 1964. Lidija je otišla kao mlada balerina koja je već ostvarila vrlo značajne uloge. Pa ipak, taj boravak je izvršio vidan uticaj na planu stila i pristupa interpretaciji klasičnih uloga – ističe Milena Jauković.

Ona kaže da je zbog izuzetno obimnog igračkog i koreografskog opusa Lidije Pilipenko izložba u Muzeju NP „ograničena smo na njeno stvaralaštvo na sceni nacionalnog teatra u Beogradu“.

Milena Jauković ukazuje da su u „opsežnom katalogu koji prati postavku detaljno predstavljeni podaci, vezani za celokupno umetničko delovanje ove velike umetnice, uključujući i sva ona koreografska ostvarenja u oblasti opere, dramskih predstava i mjuzikla, kao polja u kojima je Lidija Pilipenko ostvarila visoke domete, uključujući neke od nekadašnjih hit predstava Pozorišta na Terazijama: ‘Moj dečko’, ‘Priča o konju’, ‘Cigani lete u nebo’, ‘Prestaće vetar’…, u čijem je nastajanju Pilipenko učestvovala kao koreograf“.

Na pitanje da li je ova velika umetnica dovoljno poznata u srpskoj kulturnoj javnosti i kao baletski libretista i koliko je bila važna njena bogata saradnja sa domaćim kompozitorima, Milena Jauković odgovara da je Lidija Pilipenko „gotovo u svim svojim baletima bila kompletan autor: koreograf, autor libreta, reditelj, a neretko i autor muzičkih kompilacija“.

– Njeno stvaralaštvo bilo je najtešnje povezano sa maestrom Angelom Šurevim, zahvaljujući kome su njeni baleti počivali na orkestracijama uistinu podređenim igri i pokretu, što je posebno nadahnjivalo i inspirisalo baletske igrače. Lidiji pripada velika zasluga što je, kroz svoj rad, promovisala i stvaralaštvo naših savremenih kompozitora, Zorana Erića u baletima „Banović Strahinja“ i „Jelisaveta“ i Zorana Mulića „Večiti mladoženja“ i „Izbiračica“ – ističe Milena Jauković.

Koreografska poetika

– U našoj sredini svakako da imamo vrlo talentovane koreografe mlađe i srednje generacije, od kojih svako gradi specifičan koreografski izraz, a da li će se neko od njih, u nekom trenutku, naći na tragu Lidijine koreografske poetike, ostaje da se vidi. Šestomesečni rad na ovoj izložbi mi je pružio divno osećanje ispunjenosti, ali i ponosa, što mi je Narodno pozorište ukazalo poverenje da javnosti, prvi put u jednom sistematičnijem obliku, predstavim toliko bogato i šest decenija dugo stvaralaštvo ove istaknute baletske umetnice. Iako mi je ovo četvrta autorska izložba, ovakve prilike nikada ne uzimam ‘zdravo za gotovo’, već gajim osećaj duboke zahvalnosti – kaže Milena Jauković, koja bi večeras trebalo da učestvuje u otvaranju izložbe zajedno sa upravnicom NP Ivanom Vujić Kominac i direktorom Baleta Konstantinom Kostjukovim.

Tihi odlazak

Jedna od najvećih posleratnih srpskih balerina i koreografa Lidija Pilipenko, umetnica koja je smatrala da je „čovekovo telo stalna inspiracija“, nestala je sa baletske i životne scenu prošlog leta u 82. godini tiho, čak i bez komemoracije. Rođena je u Lapovu 8. februara 1938, igračku karijeru započela je kao učenica Baletske škole „Lujo Davičo“ u Beogradu i sa 15 godina stala na scenu NP, da bi već 1965. kao stipendista Britanskog saveta bila na specijalizaciji kod čuvene Ninet de Valoa u Londonu. Ulogama u najznačajnijim baletskim naslovima predstavljala je bivšu SFR Jugoslaviju na mnogim scenama širom sveta od Atine do Tokija, njene koregrafije pomerale su granice scenskih žanrova, glasno, borbeno i odlučno borila se protiv narastajuće degradacije umetnosti kojoj je posvetila život.