Velika umetnost i praznično bogosluženje: Betovenova Misa solemnis u minhenskoj Izar-Filharmoniji

Ovo često potcenjeno pozno delo je zapravo velika umetnost i praznično bogosluženje u jednom.

Missa solemnis (Svečana misa), tako je u srednjem veku katolička liturgija nazivana.

Belgijanac Filip Hervege, jedan je od najprofilisanijih međunarodnih dirigenata, dirigovao je 22. decembra ovom Betovenovom ”svečanom misom” u Izar-Filharmoniji u Minhenu.

Betoven (1770 – 1827) je ovo delo posvetio nadvojvodi Rudolfu od Austrije (1788-1831).

Ovo ”veliko delo”, kako je Betoven sam o njemu zborio, praizvedeno je 26. marta 1824. u Sankt Peterburgu.

Kroz njega nam je Betoven, jednoglasni su različiti muzikolozi, bliži no u bilo kojoj drugoj svojoj kompoziciji.

U posveti nadvojvodi Rudolfu Betoven piše: ”Od srca neka ide k srcu”.

Ova kompozicija iziskuje od muzičara transparentnost, artikulaciju i retoriku celokupnog orkestarskog aparata.

Kontrapunktna struktura horskih partija i najviša zvučna kultura orkestra dopunjavana je kompaktnim glasovima sopranistkinje Hane Elizabet Miler, altistkinje Ane Lucije Rihter, tenora Ilkera Arčajureka i basa Tareka Nazmija.

Retko kada se hor Minhenske filharmonije mogao čuti u takvom raskošnom zvuku i grandioznim gradacijama kao na primer u „Agnus Dei“.

U ovom delu je patos dominantan, muzika napreduje iz ekstaze u ekstazu, bez paušalne larme, iako delu ne nedostaje čilost, žar i religiozna žestina.

Dakako ovde je reč o strukturisanoj dinamici Betovenove muzike koja je sva izbalansirana tihim i unutrašnjim glasovima, bigotno-obredno intoniranim deonicama, kao recimo na početku „Sanctus(a)”.

Betovenova Misa svojim neuobičajenim intenzitetom nadrasla je okvire forme.

Iz samog pomnog slušanja postaje izvesno da Credo (”Vjeruju”) u Missa solemnis op. 123 sadrži sedam puta reč „et“ (i) koju Betoven upliće među različite članove hrišćanskog ”Ispovedanja vere” kao da je reč o nekoj posebnoj misteriji.

Za Betovenov Credo je Teodor V. Adorno pisao da podseća na okretanje kaleidoskopa, koje asocira na kontinuiranost vremena (hronosa i kairosa), da bi se u naprasno nastali čas obistinilo kao neizdrživa napetost egzistencijalne nepredvidivosti.

Ovo ima veze sa mnogo diskutovanim Betovenovim ”finalizmom”, kao i drugim simfonijskim rešenjima formi, kao iznova narastajuća nasilna zaoštrenja ka finalnom cilju.

Šta ovo primenjeno na Credo Mise znači?

To je raspadanje ljudskog plana pred Božijom svemoći (omnipotentia Dei).

Poznato je da je Betoven, iako katolik, retko odlazio u crkvu, ali je nesumnjivo da je njegova muzika izazivala religiozna osećanja.

Iz biografske lektire znamo da je Betoven bio poklonik Imanuela Kanta i pokreta prosvetiteljstva, te je nastojao da sjedini razlike između Boga filozofa sa Bogom dogmi.

Missa solemnis zapravo i jeste – himnično proslavljanje večnog života.

Završetak predbožićnog prazničnog ciklusa (Advent lat. ”dolazak” u značenju rođenje Spasistelja) ovog proslavljenog orkestra gotovo da nije mogao završiti svečanije no Betovenom sa renomiranim gostom-dirigentom Hervegeom.

Publika je dugim aplauzom pozdravila dirigenta, soliste, orkestar i horiste.