Veza između Rade i Dare

„Gledala sam ‘Daru iz Jasenovca’ i pročitala scenario ‘Djeca Kozare’, kojim je Lordan Zafranović godinama konkurisao za sredstva da bi snimio film o genocidu u Jasenovcu. Ovaj strahovit zločin, genocid nad Srbima u NDH, zaista je morao već odavno biti tema umetničkog igranog filma najviših dometa. Lordan je zato i decenijama pokušavao, scenarijem koji je napisao veliki Arsen Diklić, pisac i scenarista posebno nadaren za pisanje filmova o deci i ratu („Salaš u Malom Ritu“, „Zimovanje u Jakobsfeldu“, ali i „Marš na Drinu“, na primer)“, kaže na početku Biljana Srbljanović i dodaje da se Arsen Diklić u svom romanu i scenariju filma „Ne okreći se, sine“ već bavio sličnom pričom – sudbinom čoveka koji beži iz transporta za Jasenovac i pre smrti ipak uspeva da spasi jedinog preživelog sina iz ustaškog internata u Zagrebu, namenjenog pokrštavanju i prevaspitavanju srpskih dečaka otetih od roditelja iz logora smrti.

Lordan Zafranović je, kako dodaje, jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja svih vremena, koji u svom vanvremenom opusu ima mnoštvo važnih i velikih filmova koji se bave upravo ustaškim zločinima nad Srbima i ostalim nevinim dušama.

„Scenario ‘Djeca Kozare’ napisan je, dakle, 1986. godine. U njemu je glavna junakinja devojčica RADA, koja ima dva brata, jednog u naručju koga nosa, nakon što im majka strada, i jednog nešto starijeg, koga ustaše iz logora odvode u internat sličan ovome koji sam spominjala, sa planom da ga pokrste i preobrate u svojevrstan Hitler Jungend NDH. DARA iz ‘Dare iz Jasenovca’ isto ima takva dva brata. Scenario Rade počinje zbegom žena i dece iz kozarskog kraja, gde ih ustaše presreću i sprovode na železničku stanicu, razdvajaju i guraju u teretne vagone za transport u logor Jasenovac, a da žrtve ni ne znaju gde idu. Isto tako počinje i Dara. Prvi zločin kome Rada prisustvuje dogodi se već na peronu. Isto se desi i Dari“, konstatuje Biljana Srbljanović, koja se ovom temom bavila i u novoj epizodi u podkastu „Zadovoljstvo u tekstu“ pod nazivom „Kameni cvijet“.

U nastavku navodi da se u filmu o Radi žedne žene sa decom zatrčavaju ka jedinoj česmi, otimajući se o svaku kap vode, naprave nerede, te ustaše odluče da ih rafalima „smire“.

„U Dari je ova otimačina ide nešto kasnije i nije oko vode, nego oko hrane, rafali i gaženje mrtvih su, naprotiv, tu. Rada u trenutku shvata da mora imati nagon za samoodržanjem i grabi preko gomile da napuni lonac vodom za sebe i brata, bez obzira na užas kojem svedoči. Dara, dočim, grabi činiju da napuni hranom za sebe i brata, bez obzira na užas kome je prisustvovala. Rada, devojčica sa maramom, u Lordanovom filmu ostaje sa svojim dvogodišnjim bratom sama, jer joj ovog drugog odvedu u decu-ustaše. I Dari se dogodi ista stvar“, piše Srbljanović i kasnije dodaje da „ovaj drugi joj nije pravi brat, nego ‘brat’ koji joj je ostavljen u amanet od žene koja je brinula o njoj pre nego što je ubijena. Pravi brat gine, ostaje joj samo pobratim i mališan u naručju“.

Ona napominje da Rada u logoru prvi put vidi Dianu Budisavljević i sazna za spiskove i brojeve.

„Vidi i autobus Crvenog križa, kojima deca mogu da se spasu pakla. Isto vidi i Dara. Radi jedan od dečaka-logoraša ispriča kako se spasao sigurne smrti tako što je, kad su odvajali muške, na glavu stavio žensku maramu i pretvarao se da je curica, pa ga ustaše nisu likvidirale. Dara svoga brata spasava tako što mu stavlja žensku maramu na glavu, pretvarajući se da je curica, pa ga ustaše nisu likvidirale. U stravičnoj sceni masakra, Rada vidi kako ustaša kreće da ubije starinu, a ovaj mu odgovara ‘Ništa, dijete, samo ti delaj svoj posao’. U stravičnoj sceni masakra, Dara vidi kako ustaša kreće da ubije starinu, a ovaj mu odgovara: „Samo ti, sine, radi svoj posao.“ Rada svedoči najvećem i najopasnijem paklu – dečijoj bolnici iz koje malena mrtva tela lopatama iznose i tovare na kola, i kojoj niko ne sme prići. Dara svedoči najvećem i najopasnijem paklu – dečijoj bolnici iz koje niko živ nikada ne izlazi, a sama će kasnije i shvatiti zašto. I tako“, dodaje dramska autorka.

Ona ističe i da je Diklićev scenario mestimično glomazan, jednim delom opterećen ideologijom tog vremena.

Srbljanović u pomenutom podkastu naglašava da se podudarnosti filma odnose pre svega na prvi čin scenarija, koji je na samom početku gotovo preslikan, te da Luburić, ekipa ustaških psihopata i njihovih žena što ubijaju logorašice iz zabave, iz perverznog zadovoljstva, klanje srbosekom i slično, postoji u oba filma, kao i časna sestra, evidencija za pokrštavanje, žene koje pomažu oko bolnice, ulogom katoličke crkve i svim identičnim likovima poimence među ustašama u logoru, što je, kako dodaje, i razumljivo, jer je istina.

„Drugi i treći čin scenarija se dešavaju kad Rada uspešno pobegne iz logora, samo da bi se u njega ubrzo i nažalost vratila, a nakon što je kratko lutala tražeći brata smeštenog kod ustaške porodice u Zagrebu. Na kraju filma o Radi, ustaški ‘poočim’ njenog brata biva ubijen, a Rada dečačića, nakon četiri pune godine neviđanja, silom vuče nazad ka Kozari, ne znajući ni sama ni gde ide, ni kako će od sada uopšte živeti. Dečak, sada pokršten, ‘prevaspitan’, za malog ustašu spreman, oplakuje smrt jedinog oca koga poznaje i za koga ne zna da je dželat, pa urla da se ne zove Gojko, nego Fran! FRAAAN. Arsen Diklić, zapravo, beleži da dete viče: ‘Ja sam Flan, Flaaaan!’ jer još uvek nije dovoljno veliki da ume da izgovori glas R, ali jeste da bi umeo da mrzi i da njega mrze. To je velika umešnost vanvremenskog pisca, a i velika tragedija ove priče, Rada i njen mali brat prežive i ostaju da žive zajedno, a bratoubilačka mržnja među njima tek pomalja svoju čeljust. Dara nema takav kraj, ona nagoveštava jedan sasvim suprotan put, sve dalje od poetski istinitog, a sve bliže ideološki ispranom, isceđenom, proceđenom, premetanom kroz sto voda, pa opet pranom i ceđenom, dok i zadnja para iz svega ne kapne. Šteta, velika šteta“, zaključuje dramska autorka.

U jednom od komentara na tekst napisala je da ne zna ni sama zašto sve ovo piše, ali da ne voli nepravdu.

„Mislim da je Nataša Drakulić jedna izuzetno talentovana scenaristkinja i da, suštinski, uopšte nije do nje, da je ispunila zahteve reditelja. Samostalno bi napisala odličan scenario, u to sam uverena. Takođe mislim da je Lordan Zafranović nematerijalna i materijalna baština koja mora biti pod zaštitom države, Uneska, svemira, te da nije zaslužio ovakve stvari. Na kraju, Arsen Diklić mi je omiljeni scenarista mog detinjstva, uz njegovu literaturu smo odrastali kao moralno ispravni ljudi u idealnom zamišljenom svetu gde pravda pobeđuje“, naglašava Biljana Srbljanović, koja je dodala i da je scenario „Djeca Kozare“ pročitala pre dva dana, kada ga je dobila od svog profesora, koga nije imenovala, a koji je prijatelj Lordana Zafranovića.

Napomenula je i da nije bila ni u jednoj komisiji Filmskog centra Srbije na kojoj je bio kandidovan ovaj film, ali da je znala da postoji projekat i ne više od toga.

Film Lordana Zafranovića „Djeca Kozare“ tri puta je odbijan na konkursima Filmskog centra Srbije pre nego što je u julu 2020. podržan u iznosu od 30 miliona dinara. Prvo je konkurs za sufinansiranje filmova sa nacionalnom tematikom iz 2018. godine poništen nakon što je predsednik komisije Žarko Dragojević dao ostavku jer, kako je izjavio, ostali članovi nisu bili naklonjeni projektu „Djeca Kozare“ Lordana Zafranovića.

„Nije mi preostalo drugo nego da se iz moralnih i profesionalnih razloga povučem. Smatram da su ‘Djeca Kozare’ vanserijski scenario, od kojeg vam dok ga čitate zastaje dah, i koji bi, ako bi bio realizovan, uveren sam, zasenio gotovo sve ono što je do sada viđeno na temu Drugog svetskog rata“, kazao je tada Žarko Dragojević.

Nekoliko meseci kasnije, na ponovljenom izboru, pobeđuje projekat „Dara“ Predraga Antonijevića.

Zafranovićev film nije prošao na konkursu za filmove sa nacionalnom tematikom ni 2019. godine.

„Ono što je komisija prepoznala kao osnovni nedostatak projekta leži u činjenici da je scenario napisan daleke 1986. a da na njemu ni zarez nije promenjen. Dakle, potrebno je uraditi bar nekoliko ruku scenarija koje bi ga modernizovale i približile današnjem gledaocu, današnjem pogledu na istoriju i pre svega otklonile sitne ustupke koje je Arsen Diklić svakako morao napraviti u vreme komunističkog jednoumlja. Ukoliko bi se realizovao scenario u formi u kojoj je sada, komisija smatra da bi to zatvorilo temu Jasenovca, a da bi verovatno ostale neke nejasnoće, koje bi mogle prouzrokovati dalje ideološke podele“, stoji u obrazloženju komisije, koja je zasedala u gotovo istovetnom sastavu kao i 2019 – Dragan Jeličić, Vladimir Kecmanović, Aleksandar Gatalica, Radoslav Mihajlović, Božidar Marjanović.

Krajem iste godine Zafranović je aplicirao i na konkurs Filmskog centra Srbije za sufinansiranje dugometražnih igranih filmova. I ova komisija, na čijem čelu je bio Predrag Gaga Antonijević, odbila je projekat „Djeca Kozare“, a u obrazloženju stoji da su razlog za to ograničena sredstava, koja bi bila svakako nedovoljna za oživljavanje epohe koja opravdano zahteva značajan budžet.

Film je konačno izabran u julu 2020. na konkursu za filmove sa nacionalnom tematikom uz ostvarenje „Heroji Halijarda“ Radoša Bajića, kome je pripao iznos od 50 miliona dinara.

Bez komentara

Reditelj Predrag Gaga Antonijević i scenaristkinja Nataša Drakulić juče nisu odgovarali na naše pozive i poruke, kao ni predsednica Upravnog odbora Filmskog centra Srbije Jelena Trivan. Na pitanje kako komentariše analizu dramske spisateljice Biljane Srbljanović, u kojoj je uporedila scenario „Djeca Kozare“ Arsena Diklića i film „Dara iz Jasenovca“ i našla veliki broj sličnosti, producent ovog ostvarenja Maksa Ćatović rekao je kratko za Danas da nije čitao njenu objavu, te da ne komentariše filmske kritike.

Od Prvog svetskog rata do Jasenovca

Predrag Gaga Antonijević izjavio je u medijima da se kod njega ideja za film o Jasenovcu rodila tokom snimanja njegovog prethodnog ostvarenja „Zaspanka za vojnika“, koji je nastao na osnovu „Srpske trilogije“ Stevana Jakovljevića. Ovo ostvarenje imalo je premijeru prilikom državnog obeležavanja godišnjice završetka Prvog svetskog rata 1. novembra 2018, nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pogledao ovaj film dva meseca ranije, i kako je kasnije rekao reditelj, „bio na ivici suza“. Pre nekoliko dana Antonijević je u emisiji Hit tvit istakao da je tom prilikom Vučić upitao umetničku ekipu da li bi bila rada da uradi film o jasenovačkim žrtvama.

– Mi smo odgovorili da možemo, da imamo već i scenario i da želimo to da uradimo. Onda je on rekao, znate šta, to će država da podrži. I zaista zahvaljujući njegovom autoritetu ovaj film je snimljen, jer bez neke ozbiljnije pomoći države ne bi mogao da se uradi. Država je stala iza ovog projekta – istako je Predrag Antonijević. Projekat „Dara“ izabran je na konkursu za sufinansiranje filmova sa nacionalnom tematikom Filmskog centra Srbije u decembru 2018. godine.

Film je postao javan

Da „Dara iz Jasenovca“ i „Djeca Kozare“ dele sličnu tematiku i likove u nekoliko navrata pisao je i dnevni list Danas, između ostalog i kada se producent Zafranovićevog filma Miroslav Mogorović žalio Ministarstvu kulture i informisanja na odluku komisije Filmskog centra Srbije iz decembra 2019.  O vezi dva filma govorio je i slavni jugoslavenski reditelj u intervjuu sarajevskom „Oslobođenju“ pre dve godine.

– Smatrao sam da je Beograd pogodan za finansiranje filma „Djeca Kozare“ po scenariju koji na najhumaniji način govori o zlu, ali sa jednim velikim odmakom. Napisao ga je izuzetan pisac Arsen Diklić. Smatrao sam da o temi Jasenovca ništa bolje nisam imao u ruci. Ponudio sam taj tekst Filmskom centru Srbije, moj prijatelj #$9arko Dragojević, koji je bio predsjednik, smatrao je da se uopće ne treba diskutovati o tom filmu. Međutim, drugi su bili protiv i on je dao ostavku. Taj film je postao javan. Na drugom natječaju, gdje su nas uvjeravali da ćemo sigurno proći, pojavili su se jedan režiser, ja ga zovem Lady Gaga, i jedna spisateljica koja se zove Nataša, donijeli su potpuno istu temu. Uzeli su moju temu, oba scenarija počinju sa istom djevojčicom, kod mene se zove Rada, kod njih Dara, i utjecajem politike iz najvećeg vrha on je dobio taj film. Koliko godina se čekalo na tu vrstu filma, a sad je zbog love nastala velika gužva oko svega. Te hijene su izašle i krenule prema državnoj lovi – kazao je Zafranović u novembru 2019.

Arsen Diklić

Arsen Diklić (1922-1995) je srpski pisac i scenarista. Rođen je 1922. u Lici. Učestvovao je u NOB-u od 1943. godine, boreći se uglavnom po Vojvodini. Nakon rata, uređuje časopis za decu Pionir, a bio je novinar i urednik i u drugim listovima za decu (dečjih strana u Borbi, lista Zmaj). Pisao je pesme, pripovetke i romane za decu. Najpoznatija dela su: „Salaš u Malom Ritu“ (roman u tri dela), „Ne okreći se, sine“ (roman), „Plava ajkula“ (roman), i pesme „Plavi kit“, „Čika s bradom“, „Selo kraj Tamiša“, „Dunavske balade“ i druge. Kao scenarista potpisuje filmove i televizijske serije: „Ne okreći se, sine“, „Marš na Drinu“, „Zimovanje u Jakobsfeldu“, „Salaš u Malom Ritu“, „Užička republika“…