Vučkovićevi epigoni uplovili su u mutljag kvazipatriotske patetike 1

Foto: Lična arhiva

Na inicijativu novinara Živojina Rakočevića i uz njegovu novčanu donaciju pre nekoliko dana u Gornjem Selu kod Prizrena ponovo je postavljeno spomen-obeležje pesniku i novinaru sa KiM Lazaru Vučkoviću (1937-1966).

Spomenik je srušen 2014. godine, a nakon sedam godina je obnovljen.Vučković je bio pesnik prepoznatljivog stila, a nesrećno je izgubio život na Ohridskom jezeru, kada se prevrnuo čamac u kome je bio zajedno sa pesnicima Blažom Šćepanovićem i Oskarom Davičom. Njegova dela svrstana su u dve knjige „Poezija“ i „Proza“. Pod pokroviteljstvom prištinskog lista Jedinstvo od 1970. godine dodeljuje se nagrada za poeziju sa njegovim imenom. O poeziji talentovanog pesnika koji je najčešće poređen sa Miljkovićem, za Danas smo razgovarali sa dugogodišnjim urednikom u prištinskim listovima Novi svet i Jedinstvo, književnikom Zoranom Nikolićem, koji konstantno istražuje poeziju ovog autora.

– Pesničko, poetičko i teorijsko suprotstavljanje socrealizmu nije se odvijalo samo u Beogradu. Lazar Vučković se obrazovao uz socrealizam, ali je i daleko od kulturnog centra razvio kritički odnos prema književnim normama koje je silom, lažima i neznanjem proklamovala komunistička vlast, što se i očekuje od nekoga ko je „rođeni“ pesnik. U tih nekoliko prelomnih godina krajem pedesetih i početkom šezdesetih, pored Miljkovića, Pavlovića i drugih, javio se i Lazar Vučković stihovima nove epohe pesničkog izraza, ali je, nažalost, živeo kratko, kao uostalom i Miljković, i nije dovršio svoje pevanje. Objavio je jednu zajedničku zbirku 1962. i jednu samostalnu 1966, u godini u kojoj je i nastradao u vodama Ohridskog jezera, tokom Struških večeri poezije. Inače, za taj tragični događaj, kada se utopio još i Blažo Šćepanović, u kafanskim pričama okrivljuje se Oskar Davičo. Sudbina poezije nije uvek u korelativnom odnosu sa kvalitetom. Danas znamo da je sudbina dobre poezije određena devijacajma u društvu, ali nije ni samo to. U jednoj pesmi Vučković kaže: „Da li će iko naći vremena da ti se divi / sutra kad si već izlišna, nužna pesmo?“ Ovaj distih, nastao kada nije bilo sveopšte užurbanosti, prorokuje naše vreme, ali istovremno mladi pesnik ispoljava svest o nužnosti poezije. Takođe, zar ne možemo i ljudski život da smestimo između izlišnosti i nužnosti? – objašnjava Nikolić.

* Koje su zapravo tendenciozne vrednosti malog ali snažnog Vučkovićevog opusa?

– Odgovor bi bio teži da pitanje ne sadrži i pojam tendencioznosti, pa time upućuje na tzv. angažovanost. Njegove pesme nisu angažovane, ali angažovanost ima veze sa naknadnom sudbinom njegovog malenog opusa. Vučković se dosledno drži Geteovog zapažanja da je „politička pesma – loša pesma“. On je „čisti“ pesnik i dovoljna mu je Eliotova opaska da nijedna umetnost nije upornije nacionalna od poezije. O njegovom umetničkom zamahu govori i brojnost njegovih epigona na Kosovu do polovine osamdesetih. Da epigoni nisu i dobri učenici vidi se po tome što su tada svi uplovili u mutljag kvazipatriotske patetike i raskrstili i sa Lazarom i sa poezijom, pretvorivši pesničke susrete sa njegovim imenom u okupljanje političkih, antipesničkih bukača, čiji kvazipesnički dometi ne vrede ni praznine između Lazarovih strofa. Na njegovom posthumnom zamajcu formiran je kosovski književni establišment i postojao je sve do 1999. godine, više radeći na svojoj umišljenoj veličini u zatvorenom sistemu nego na stvaranju pravih vrednosti. Jedino je dobro što se uporno provlačila oznaka da je Lazar rodonačelnik savremene poezije, tek da neko ko se slučajno naknadno zainteresuje zna gde da potraži pravi izvor. Dakle, osnovna njegova vrednost je u tome što je on pesnik – punokrvni pesnik lakog izraza, nenategnutih konstrukcija, dubokih ali odmerenih emocija, neočekivanih asocijacija i veza između reči, smislenih pesničih rezultata.

* Šta je njegov logos u poeziji?

– Logos, ili ključni pojam, mogla bi biti žuta boja, koja sažima sve što nosi i njegov intelekt i njegovo srce i sve što podrazumeva jug, južne srpske predele sa svom florom i faunom. Novica Petković i još neki govore o motivu vode, što je takođe utemeljeno, ali lični impulsi mi za lirsko sidrište nameću žuto, kao „žuto čelo“ („Imam još samo žuto čelo / Umorno od traženja najkraćeg puta / između srca i stiha“), kao „dojku sunca“ („Sećanje povede kolo naopako kroz frulu, / potku podzemne vode što dojku sunca / u nedrima krije“), kao žito, kao fenjer („Padne li noć preko noževa, / Jedan fenjer ide / da me nađe izgubljenog“), kao frulu, kao vatru, kao svetlost, kao „uzemljenu zvezdu“ („Uzemljena zvezda od ljubavi i zlobe“)… Na kraju, tu je i savršena, apsolutna pesma „Žuti pas“, sa jednim od najuspelijih stihova u srpskoj poeziji uopšte: „Pas sa mojom senkom“. Vučković u njemu plauzibilno povezuje, meša, stapa dva identiteta, ne dajući psu neku ličnu osobinu, već mu pripisuje nešto efemernije, neuhvatljivije, a ipak upečatljivije.

* Ko je zapravo Lazar i kako je ušao u poetsku muku sa rečima?

– Prava biografija ovog pesnika je u njegovoj poeziji, kao, uostalom, i svakog pesnika, a ona zvanična kaže da je rođen u šarskom Gornjem Selu 1937. godine, a mesto rođenja ostavlja sledeći lirski trag: „Da li to frulu čujem, to grlo crvenog neba / dok pada oblak sutona / na gornjoselske nežnosti“. Radio je kao novinar u prištinskom „Jedinstvu“. Pisao je pesme, priče i upečatljive novinske reportaže. Naklapanja kažu da su njegovi putopisni izveštaji iz Albanije izazvali to veslo koje ga je poslalo u dubine Ohridskog jezera, ali to će i dalje biti pogodno samo za kafanska razmatranja. Posle njegove smrti rodio mu se sin Saša, moj dragi prijatelj, koji danas živi u Kragujevcu. U poeziju je Lazar ušao nužno, bez jasno vidljivog ugledanja na uzore, kojih je, naravno, bilo, ali je teško precizirati. Takođe se čini da se nije preterano mučio sa rečima, sudeći po skladu, odmerenosti i toku lirskih misli.

Žuti pas
Sa malo vatre među zubima
jedan žuti pas
stoji na brdu, na mom temenu.
Kao senka jedna ukleta
došao je tragom mog srca
da luta vrelim prostorom.
Pas sa mojom senkom.
Od njegove gladi samo je brdo veće.
Od skitnje njegove reke nisu duže,
Zapaliće se žita jer na njega liče.
Kao što suncokret u suton
okreće glavu prema istoku
tako se i ja nadam
žutom psu.
Ne znam da li to vernost ćuti
Ili moju smrt sluti ?
žuti pas.
Sa malo vlažne vatre među zubima
on u narandži leta spava.
A vreme mu moja rebra obećava.
Pas sa mojom senkom.
Lazar Vučković