Koliko znate o Amorićanima ili o Alanima? O Aramejcima, Alamanima? Ne znate ništa?
A tek smo na slovu a.
Bez brige, niste usamljeni.
To bi sigurno rekli i mnogi drugi, uključujući mene.
Moje poznavanje starog sveta se znatno popravilo kada sam pročitao knjigu „Zaboravljeni narodi antičkog sveta“ istoričara Filipa Matišaka.
On je na Oksfordu odbranio doktorat o antičkom Rimu i od tada napisao dvadesetak knjiga.
Kod nas su prevedene dve njegove odlične knjige: „24 sata u staroj Atini“ i „24 sata u starom Rimu“.
Reč je o svakodnevnom životu u tim gradovima – opisan je po jedan sat iz života dvadeset četvoro tipičnih Atinjana/Rimljana, različitih zanimanja, a ličnosti za koje znate iz udžbenika imaju epizodne uloge.
Isto je Matišak učinio u ovoj knjizi, ali sada je reč o narodima.
Autor kaže: „Ova knjiga govori o narodima koji su, iako skoro zaboravljeni, posredno ili neposredno uticali na današnjicu. I o narodima o kojima pamtimo samo jednu stvar, dok su ostale izgubljene. Šta znamo o Samarićanima, osim da je jedan od njih bio dobar? Danas neprosvećene i neotesane ljude nazivamo filistincima, ali jesu su Filistinci zaista bili takvi i da li su Vandali bili vandali?“
Matišak opisuje sudbine četrdeset drevnih naroda, a svaki je demokratski dobio po šest strana.
Osim teksta, tu je mapa teritorije na kojoj su živeli, objašnjenje kada su otprilike živeli i mnogobrojne fotografije i ilustracije: građevine, frizovi, spomenici, umetnički i religijski predmeti…
Svako poglavlje završava podnaslovom „Odjeci u budućnosti“.
On pominje Egipat, Asiriju, Rim i druge poznate civilizacije samo kada je to neophodno za priču, a piše o, recimo, Akađanima.
Akadski vladar Sargon je pre 4400 godina, na tlu Mesopotamije, stvorio prvu imperiju u istoriji.
Nemajući nikakvo iskustvo, oni su učili kako da žive u velikoj zajednici, kako da kolektivno brinu o navodnjavanju useva, da vode administraciju i drže na okupu različite etničke grupe.
Ispit je položen: akadska država je postojala više od dva veka.
Tu su i: Amorićani, koji su Vavilon učinili moćnim; Kušiti, koji su živeli na teritoriji današnjeg Sudana i čitav vek vladali Egiptom, a njihovi faraoni su podizali piramide; Sabinjani, bez kojih verovatno ne bi bilo Rimskog carstva; Ostrogoti, koji su zapamćeni kao varvari, a vladali su današnjom Italijom manje-više miroljubivo i štitili Rim od varvara u njegovim poslednjim danima.
Novostečeno znanje je ocrtalo neznanje.
Saznavši za narode, shvatio sam da ne znam ništa o milionima pojedinaca koji su ih činili.
O nekim grupama su ostali posredni tragovi, o nekim pojedincima zapisi, ali to je zanemarljiva manjina.
Od mnogih naroda se pružaju niti do današnjice.
Hamurabi, jedan od vladara Amorićana, ostavio nam je prvi zakonik u istoriji, toliko napredan za to vreme (bar u nekim delovima) da se neka načela primenjuju i danas.
Nabatejci su bili izvanredni inženjeri, pa su helenističke građevine uklesali u ružičaste stene Petre.
Iako se nalazi usred pustinje, u Petri je živelo čak trideset hiljada ljudi.
Od Frigijaca je ostala priča o Gordijevom čvoru i kralju Midi.
Bogata Lidija nije ostavila samo žensko ime već su Lidijci prvi u istoriji počeli da prave novčiće (takođe, Tolkin je iz njihove mitologije preuzeo neke ideje za „Gospodara prstenova“).
Knjiga je odlična osnova za dalje čitanje.
Do nje nisam bio ni čuo za Hetite, a onda sam počeo da istražujem.
Njihova imperija je jedna od najstarijih civilizacija na svetu.
Zauzimajući najveći deo današnje Turske, kao i Sirije, postojala je pet stotina godina, počevši od 1700. godine pre nove ere.
Sukobljavali su se sa Egiptom, Asirijom i Vavilonom.
Čak ni Ramzes II nije mogao da ih pobedi.
S njim su 1259. godine pre nove ere potpisali prvi mirovni sporazum u istoriji (kopija tog sporazuma se danas nalazi u Ujedinjenim nacijama, ali izgleda da ne pomaže mnogo).
Kataklizma krajem Bronzanog doba uništila je mnoge civilizacije, uključujući hetitsku, i o njima se vrlo malo znalo sve do arheoloških iskopavanja u XX veku.
Neka poglavlja sam morao ponovo da čitam, jer sam osećao da gubim nit.
Narodi su se često selili, ratovali su, sarađivali, porobljavali susede, a kasnije bivali porobljeni, utapali se u drugi narod ili se s njim stapali u treći.
Zato bi bilo dobro da ove mape vide svi koji pate od nacističkih snoviđenja o tobožnjoj čistoti naroda i rasa.
Bojim se da ćemo i mi završiti u nekoj ovakvoj knjizi (ako budu postojale knjige kroz dve hiljade godina), a neko će o njoj pisati prikaz: „Koliko znate o Ircima ili o Srbima? O Brazilcima, Alžircima? Ne znate ništa?“
Zahvaljujući tehnologiji, ostavićemo mnogo više tragova.
Je li to dobro?
Šta će ti ljudi, kakvi god bili, misliti o ratovima, gramzivosti, samoživosti, nebrizi prema planeti, ali istovremeno o prvim letovima u svemir, umetničkim delima, vakcinama i čitanju ljudskog genoma?
Pod uslovom da razmišljaju o nama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
