Zašto je poludeo gospodin R?

Glumačku postavu čine: Boris Isaković, Nataša Tapušković, Dubravka Kovjanić, Milan Marić, Bojan Dimitrijević, Branko Cvejić, Vesna Čipčić, Feđa Stojanović, Jelena Stupljanin i Pavle Korać. Scenografija je poverena Aleksandru Deniću.

– U pitanju je vanserijski reditelj i vanserijski projekat – istakao je Gorčin Stojanović, upravnik JDP, podsetivši da je predstava rađena prema delu savremenog klasika Fasbindera, te da se ona tiče nas i bazičnih ljudskih pitanja.

– Nije konvencionalna forma, a nije ni eksperiment, već teatar Boba Jelčića – konstatovao je Stojanović.

Bobo Jelčić, koji dolazi iz Hrvatske, a koga publika verovatno zna i po njegovom filmu „Odbrana i zaštita“, kazao je da je Fasbinderov film po kojem je radio svoju predstavu na njega još u mladosti ostavio dubok trag, iako ga je kultni reditelj najmanje voleo od svega što je uradio.

– Fasbinder ga je smatrao previše konvencionalnim, zato što ima jasnu naraciju, kulminaciju i završetak, primetio je Jelčić, podsetivši da je film snimljen 1969, da se njegova radnja zbiva se u Nemačkoj, deceniju i po posle rata i da se u ovom filmu prvi put radikalno secira nemačko društvo.

– Nakon rata Nemačka počinje da izrasta u veliku silu i u tom naponu grize sve pred sobom. U tom procesu se javljaju začeci neoliberalnog kapitalizma, a s druge strane i pobune koju je donela 1968, kao i nove politike Vilija Branta. U tom žrvnju mehanizama države, veliki teret pada na pojedinca, od njega se mnogo očekuje i on je i u fokusu našeg vremena – istakao je reditelj prepoznatljiv i po tome da se u svom radu najviše bavi ljudskom intimom.

On kaže da se „ovim komadom želelo da dođe do baza koje se tiču odnosa pojedinca i društva i to kroz etičke norme intimnog sveta jednog čoveka – gospodina R“.

– Intima tako postaje bitan sociološki i ako hoćete politički faktor – zaključio je Bobo Jelčić.

Prema njegovom mišljenju, paradoks ovog vremena takođe su i slobode i izbori kojima danas čovek raspolaže, a koji ga na subverzivan način uvode u novu vrstu modernog ropstva i nadziranja.

Subverziju, ali „prefinjenu i plemenitu“, pomenula je i glumica Nataša Tapušković, koja je rekla da je ona upravo mehanizam kojim Bobo glumce na delikatan način uvodi u sopstveni stav prema svetu unutar kojeg svaki dramski umetnik otkriva i svoj sopstveni odraz. Sličan osećaj su imali i ostali glumci i glumice koji su istakli da im je rad sa Bobom Jelčićem bio jedinstveno iskustvo budući da u tom procesu nema klasične teatarske podele zadataka, a tekst je samo predložak, dok je sve ostalo prostor kreacije, poniranja u sopstvenu intimu, pa bi se moglo reći da su ovaj komad i glumci režirali.

Svi su istakli da su radeći na ovom projektu mnogo toga naučili, a Branko Cvejić je kazao da je primetio da je sve češće najstariji u ekipi i da je radeći na ovom komadu, a pogotovo i zbog pauze koju je imao glumi, učio neke stvari ispočetka. Vesna Čipčić je rekla „nikad manje uloge, nikad veće radosti“ a Bojan Dimitrijević je istakao da je za njega ovaj proces bio poseban, između ostalog i zato što je „prvi bez stresa i prvi u kojem se osećao bezbrižno kao nikad do sada.“