Život koji smo mogli da proživimo

Poznajem to uznemirujuće stanje, ali poznajem i zadovoljstva pisanja, stvaranja čitavog izmišljenog sveta iz hiljada činjenica i detalja.

Postoji posebna vrsta čuda koju osećam kada me lik koji sam izmislio počne „prestizati“, trčeći ispred mene i vukući me napred: odjednom taj izmišljeni, fiktivni lik zna više od mene o svojoj sudbini, svojoj budućnosti i o drugim likovima u priči.

A onda me, na neki način koji ne razumem u potpunosti, ispunjava sadržajima života, idejama, obrtima zapleta i uvidima za koje nikada nisam znao da ih imam.

Za mene je kreativno delo mogućnost dodirivanja beskonačnosti.

Ne matematičke beskonačnosti ili filozofske beskonačnosti – već ljudske beskonačnosti.

To znači, beskonačnih lica čoveka.

Beskonačnih struna nečijeg srca, nečijeg beskonačnog znanja i mišljenja, poriva, iluzija, veličine i uskogrudosti, nečije inventivnosti i destruktivnih sila, nečije beskonačne celine.

Gotovo svaka ideja koja mi padne na pamet o liku o kome pišem otvara mi sve više i više mogućnosti: vrt sa stazama koje se račvaju.

„Da biste bili celi, dovoljno je da postojite“, napisao je pesnik Fernando Pesoa.

Taj divni stih sipa so na rane svakog pisca koji zna koliko je teško pretočiti zamišljenu ličnost u lik što sadrži čak i delić te pesoanske „celovitosti“, punoće života koja postoji u jednom jedinom trenu žive osobe.

Upravo tu celinu – sastavljenu od beskonačnih mana, s manama i nedostacima i uma i tela – autor teži da postigne.

To je želja, nužnost: dostići tu alhemijsku tačku u kojoj smo iznenada, upotrebom nežive materije – simbola raspoređenih određenim redosledom na stranici – stvorili život.

Pisci koji su stvarali likove i rastvarali se u njima, a zatim se vraćali u sebe; koji su se vraćali da bi tako otkrili kako su delimično sastavljeni od svojih likova; koji znaju da ne bi zaista poznavali sebe da nisu stvorili te likove – ti pisci poznaju zadovoljstva koja se mogu pronaći u osećanju celine koji postoji u svakom od nas.

Gotovo je banalno smatrati to impresivnim, ali dozvolite mi da budem impresioniran, danas, tom banalnošću: mi smo, svako od nas, puni života.

Sadržimo beskrajne mogućnosti i načine postojanja u životu, beskrajne načine življenja.

Ali to možda, ipak, nije banalno.

Možda je to nešto na šta treba da se podsetimo.

Jer pogledajte kako oprezno izbegavamo da živimo sve to izobilje, sve te stvari koje prizivaju naše duše, naša tela, naše okolnosti.

Tako brzo, u tako ranom dobu, postajemo okoštali i svodimo sebe na jedno, jasno ocrtano biće.

Ali možda je upravo naša želja da izbegnemo suočavanje s tim zbunjujućim i ponekad obmanjujućim izobiljem ono što nas navodi da izgubimo deo sebe.

Ponekad neproživljeni život, život koji smo mogli da proživimo, ali nismo bili spremni, ili nismo imali hrabrosti, vene u nama i nestaje.

A ponekad ga osetimo, vidimo ga pred očima, i on nas probada bolnom tugom, propuštenim prilikama, uvredom, pa čak i tugom.

Zato što su nešto, ili neko, tamo ubijeni.

To može biti strastvena ljubav koje smo se odrekli u korist spokoja.

Ili izbor neodgovarajuće profesije u kojoj propadamo do kraja života.

Ili provođenje čitavog života u pogrešnom polu.

To može biti hiljadu i jedan izbor koji nam ne odgovara, a koji pravimo zbog pritisaka i očekivanja, sopstvenih strahova, želje da budemo voljeni, prepuštanja duhu vremena.

Za mene, pisanje je slobodno, gipko, lako kretanje duž zamišljenih osa između dečaka i starca koji sam bio i koji ću biti, između muškarca i žene što jesam, između zdravog razuma i ludosti.

Između Jevrejina u koncentracionom logoru i komandanta tog logora – obojica su u meni.

Između Izraelca koji jesam i Palestinca koji sam mogao biti.

Prevod: Goran Živković

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. Njegova knjiga političkih eseja „Srce koje misli“ objavljena je upravo u izdanju Arhipelaga.