Za one koji, pak, razmišljaju o novinarstvu kao budućem zanimanju, a nemaju previše znanja i iskustva, knjiga „Mediji i novinarstvo u praksi“ („NNK Internacional“, Beograd 2018) dr Mirka Jakovljevića i dr Radenka Šćekića može da posluži kao sjajan uvid u realno stanje medija u Srbiji, ali i svetu.

Osim hronologije nastanka i razvijanja medija i osvrta na to kako su štampa, radio, TV i internet uticali na način informisanja i pogodnosti za širenje propagande, autori na „insajderski“ način prenose atmosferu koja vlada među redakcijskim kolegama, rivalstvu, ljubomori, konkurenciji i načinu na koji se to odražava na njihov rad i kreativnost. Detaljnim osvrtom na uticaj masovnih medija na formiranje javnog mnjenja, autori navode niz primera kako su se političke poruke prenosile tokom 20. i 21. veka. Skreće se pažnja i na nova zanimanja, poput PR-ova i spin doktora, kao i posledice sve manjih ideoloških razlika među izbornim kandidatima, što je naročito primetno u Sjedinjenim Američkim Državama.

“Partije postepeno gube ulogu posrednika između kandidata i birača, tako kandidati nastoje da se biračima obraćaju ne više posredstvom partije i partijskih akcija, već posredstvom medija, tako da glasanje postaje vremenom zavisno od procjena koje birači stvaraju na osnovu medijskih informacija koje birači stvaraju na osnovu medijskih informacija koje dobijaju o kandidatima“, ističu autori.

Internet komunikacija, koja sa sobom nosi i nove načine obraćanja, umnogome je promenila međuljudske odnose i u redakcijama. Prema mišljenju autora, korišćenje slenga i pokušaj stvaranja neformalne atmosfere praćene razgovorima na „ti“, još jedan je od faktora koji unazađuje profesiju i „zbunjuje“ novinare, koji, kao i konzumenti medija, sebi „ne nalaze pravo mesto“ u svetu.

Oni ističu poguban uticaj koji globalna ekonomska kriza ima na kreatore televizijskog programa, budući da televizija “mora da realizuje planirane programske ciljeve i samim tim opravda ulogu televizijskog programa u političkom, ekonomskom i ukupnom životu“.

Ono što knjigu „Mediji i novinarstvo u praksi“ takođe čini modernom jeste i poglavlje u kojem se autori bave ulogom medija u kreiranju ekološke svesti, čime se pažnja skreće na jednu od njihovih osnovnih funkcija, a to je – obrazovanje. Iako daleko fleksibilniji izvor znanja od škola, manjkavosti njihove obrazovne funkcije ogledaju se, kako ističu autori, u preobilju informacija, nepostojanju potrebne selekcije, imperativu da se bude prvi u emitovanju, a ne u plasiranju kvalitetnog sadržaja. “Uloga medija u stvaranju ekološke kulture, kao i sam odnos medija prema životnoj sredini, nije statičan“.

„Dinamika tih odnosa ogleda se u stalnom aktuelizovanju ugroženosti životne sredine, svkodnevno podsećanje na opasnosti, redovno izveštavanje o novim naučnim teorijskim i praktičnim saznanjima iz oblasti ekologije“, smatraju autori. Oni zaključuju da se u zemljama sa razvijenom ekološkom kulturom, ekološka politika bavi „prevencijom, a ne samo saniranjem“, a mediji upravo u tom procesu imaju „nemerljivu ulogu“.