Rusi „traže previše“: SAD nude topli zagrljaj Evropi, četiri su ključne lekcije

Za razliku od potpredsednikovih komentara na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru, koji su izazvali zabrinutost među Evropljanima, ovoga puta publika je odgovorila aplauzom kada je sišao sa bine.

Bivši ministar spoljnih poslova Litvanije, Gabrijelijus Landsbergis, koji je prisustvovao sastanku, rekao je: „Bili smo iznenađeni – pozitivno. Ton se promenio. Džej Di Vens sada smatra Evropu i SAD važnim partnerima“.

Za neke je pozitivan ton potpredsednika možda bio iznenađenje, ali njegovi komentari deo su nedavne, i veoma značajne, promene pristupa Evropi i Rusiji od strane američkih zvaničnika, uključujući, što je posebno važno, predsednika Donalda Trampa, ukazuje Alina Poljakova, predsednica i izvršna direktorka Centra za analizu evropske politike (CEPA) i istraživač na Henri A. Kisindžer Centru za globalne poslove na Školi za napredne međunarodne studije Univerziteta Džons Hopkins (SAIS).

Iako je još rano za konačne zaključke, Vens je jasno stavio do znanja da se situacija promenila kada je rekao da SAD smatraju da Rusi „traže previše“ u pregovorima sa Ukrajinom.

To nagoveštava da SAD verovatno neće prihvatiti zahteve Kremlja, što su mnogi u Evropi strahovali.

Promena je počela na sahrani pape Franje u aprilu, ikoničnom slikom Trampa i njegovog ukrajinskog kolege Volodimira Zelenskog kako razgovaraju na pozlaćenim stolicama u sredini Bazilike Svetog Petra.

Od tada su SAD i Ukrajina potpisale sporazum o strateškim mineralima – prvi bilateralni ekonomski dogovor pod drugom Trampovom administracijom.

Kijev i Vašington nazvali su dogovor istorijskim, a američka strana pokazala je snažnu posvećenost pregovaračkom procesu.

Bela kuća je naglasila širi značaj sporazuma, rekavši da on „šalje snažnu poruku Rusiji – Sjedinjene Države su uključene i posvećene dugoročnom uspehu Ukrajine“.

Od tada, postignuti su odbrambeni sporazumi sa Ukrajinom u vezi sa F-16 avionima i Patriot raketnim sistemima.

Tramp je postao sve nestrpljiviji zbog eskalirajućih napada Rusije na ukrajinske civile i Putinove nespremnosti da ozbiljno učestvuje u mirovnim pregovorima. Predsednikova izjava „Vladimire, STANI!“ bila je i opomena Putinu i priznanje nesigurnosti Rusije. Kasnije je za ABC rekao da Putin želi celu Ukrajinu i da ruski lider možda pokušava da ga „potera“ da rat traje.

Zajedno, ove izjave i akcije SAD treba da pruže Evropi i Ukrajini razlog za optimizam. A možda još važnije, priliku da nauče nekoliko ključnih lekcija.

Lekcija 1: Ako želite da imate mesto za stolom, morate da se pojavite, angažujete i ispunite svoja obećanja. Predugo je Evropa izbegavala odgovornost za sopstvenu odbranu i sigurnost. To počinje da se menja, ali još uvek mnogo previše sporo.

Ako Evropa želi da promeni perspektive SAD-a i ostatka sveta, najbolja stvar koju može da uradi jeste da pokaže da je moćna i u pogledu odbrambene sposobnosti i ekonomskog uticaja.

Mnogo je još posla na oba fronta. Žaljenje na račun SAD, što izgleda kao zona komfora za mnoge Evropljane, neće doneti mnogo rezultata.

A evropske zemlje koje to razumeju i usvoje pragmatičan pristup, poput Velike Britanije, koja je upravo pregovarala trgovinski sporazum sa SAD, imaće koristi. Oni koji se povuku, neće.

Lekcija 2: Obratite pažnju na uspešnu pregovaranje Ukrajine sa Trampovom administracijom u vezi sa strateškim mineralima.

Dok su mnogi žalili što je prva procurila verzija sporazuma bila veoma nepovoljna za Ukrajinu, Ukrajinci su shvatili da je to početni predlog u poslovnim pregovorima s očekivanjem da će biti izmenjen tokom procesa. Prihvatili su to kao takvo i izašli sa dobrim sporazumom.

Lekcija 3: Setite se nedavne istorije i dajte administraciji SAD-a vremena da oblikuje svoju politiku. Svaka administracija SAD-a od kraja Hladnog rata ulazila je s namerom da „resetuje“ odnose između SAD-a i Rusije, ali je svaki američki predsednik, uprkos najboljim naporima, završio sa lošijim odnosima sa Moskvom.

Postoji jedan vrlo jasan razlog za to: Ne postoje dogovori sa Putinom, koji američku globalnu moć vidi kao najveću prepreku u ostvarivanju svojih ciljeva u Ukrajini i šire. Ruski lider nije čovek koji brine o pravilima, on se brine o moći i, u odlučujućem ratu koji je odabrao da vodi, o pobedi.

Lekcija 4: Setite se da trenutne tenzije u odnosima SAD-Evropa nisu nove. Tokom invazije na Irak pod vođstvom Džordža Buša, Amerikanci su bili omraženi u Evropi.

I dok su mnogi Evropljani delovali da vole Baraka Obamu, upravo je njegova administracija započela okretanje prema Aziji i vodila širok, ali na kraju neuspešan, reset sa Rusijom.

Obama nikada zvanično nije napustio tu politiku, čak ni nakon što je Rusija izvršila invaziju na Krim 2014. godine. Prethodne administracije SAD-a su godinama definisale svoju politiku, a ova Bela kuća ima samo 100 dana na svom kontu.

SAD su globalna sila koja je angažovana na više frontova, uključujući, ali ne ograničavajući se na, trgovinske sporove, kineske napretke, rat u Ukrajini, borbu na Bliskom istoku, nuklearni spor sa Iranom i širenje sukoba između Indije i Pakistana.

Uvek je teško za administraciju da pronađe dovoljno kapaciteta za globalne poslove, ali trenutni dnevni red je preopterećen. Ako Evropljani žele prioritetnu pažnju, moraće da se bore za to i da je zasluže.

Moramo biti iskreni da su odnosi SAD-a i Evrope ozbiljno narušeni poslednjim razmenama, ali sada se čini da je zajednički front protiv Rusije moguć.