Arbitar od Kavkaza do Balkana 1Foto: FoNet/ AP

Ovome idu u prilog dva značajna prošlonedeljna događaja: potpisivanje Konvencije o Kaspijskom moru i evolucija antiameričkih stavova turskog predsednika Erdogana. Kaspijskom konvencijom Rusija je formirala luk u kome ima dominantan uticaj, a koji ide od Kavkaza, preko Kaspijskog, do Crnog mora.

Otvorena najava turskog predsednika Erdogana u autorskom tekstu u NJujork tajmsu da „Turska ima alternative“ i da će Ankara početi da traži „nove prijatelje i saveznike“ ne znači ništa drugo nego uvod u još čvršće povezivanje s Rusijom. Do ovog koraka došlo je posle Erdoganove ocene da je slabljenje turske lire rezultat „političke zavere“ i nastojanja da se Turska potpuno porazi, za šta je nedvosmisleno okrivio SAD.

Pored ovoga, najnovije Trampove sankcije Iranu, samo jačaju rusku poziciju, jer se Rusija pojavljuje kao jedina alternativa u snabdevanju Evrope gasom preko Južnog koridora.

Ovakva situacija poslednji put je u ovom regionu postojala u vreme bliskoistočne krize od 1967. do 1970. kada su, posle egipatskog poraza 1967. sve arapske zemlje Mediterana tražile oslonac u Moskvi. Današnja situacija nije u razmerama uporediva s tim vremenom, ali je blizu da Crno more pretvori u svoju tvrđavu.

Rusija nije u poziciji da dominira Baltičkim morem, ali je nizom provokacija uspela da skrene pažnju sa regiona u kome doista ima strateške interese, tako da su krupne promene na Crnom moru prošle gotovo nezapaženo. Američki stratezi pažnju su usmerili, uz pomoć poljskih saveznika, na Suvalki prolaz na poljsko-litvanskoj granici kao potencijalnom pravcu ruske invazije u centralnu Evropu. Koristeći Crno more kao okosnicu na jugu, Rusija može da utiče na događaje i krize u regionima koji su daleko od njenih granica, na Bliskom istoku, Balkanu i Mediteranu.

Oživljavanje ruskih vojnih potencijala na Crnom moru dovodi u pitanje zapadnu vojnu strategiju u regionu od okončanja hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza. Ona je bila neumoljiva ekspanzija evroatlantskih institucija kako bi se okružilo celo Crno more i Rusija zadržala na ograničenoj severoistočnoj obali. Ali, zamor od širenja kao i nestabilnost na južnoj evropskoj periferiji, sa Balkanom kao epicentrom, ograničili su ovu zamisao. U isto vreme, akcije u Gruziji 2008. i Ukrajini 2014. proširile su domete Rusije na Crnom moru, tako što su u njegovu zonu uključile dominaciju u Kaspijskom regionu i u rešavanju sirijske krize.

Do pre izvesnog vremena zapadni analitičari verovali su da će energetska kretanja ići protiv ruskih interesa, posebno dok je cena nafte bila u padu, što će automatski svesti ruski uticaj u crnomorskom basenu. Rusija je, čini se, pokazala da je sposobna da se prilagodi i da iskoristi te trendove za sticanje prednosti u ostvarivanju političkih ciljeva kao što je izrazito približavanje sa Saudijskom Arabijom u kontroli svetskih cena nafte.

Jedina značajna zapadna inicijativa u regionu je Južni energetski koridor. To je projekat koji povezuje energetsku i bezbednosnu dimenziju u razvoju infrastrukture tako da zaobilazi teritorije pod ruskom kontrolom u dopremanju evroazijskog gasa u Evropu. Ključna država u ovome je Azerbejdžan koji ne samo da ima vlastite rezerve gasa, nego je tranzitno čvorište koje povezuje Centralnu Aziju i Evropu. Južni energetski koridor, da bi bio uspešan u ostvarivanju zamisli o smanjenju ruskog uticaja, zahteva mnogo veći obim gasa nego što Azerbejdžan proizvodi.

Rusija je ovde inovirala svoj pristup. Dok je 90-ih pokušavala da blokira isporuku gasovodom Baku-DŽejhan, ona sada radije nastupa kao partner. Osim što je najveći kupac azerbejdžanskog gasa, Rusija preko gasovoda Turski tok, koji je u izgradnji i povezuje Rusiju sa evropskim delom Turske, ne obezbeđuje samo snabdevanje gasom za Tursku, nego i za celu jugoistočnu Evropu.

Ovaj gasovod, kako se predviđa, treba da bude produžen do Bugarske, Srbije, Mađarske i Italije. Rusija već sarađuje sa Azerbejdžanom snabdevajući ga gasom, tako da indirektno može da se uključi u projekat Južni energetski koridor. To će dovesti to smanjenja strateškog smisla celog projekta, jer je on zamišljen da bi umanjio, a ne uvećao ruski energetski uticaj u južnoj i istočnoj Evropi.

Pošto su američke sankcije pogodile Iran, rešenje povezano s Kaspijskim regionom, sve manje je verovatno. Iranska spremnost da prihvati morsku demarkaciju sa drugim državama stavljena je na stranu, jer je jednim delom bila povezana i zajedničkim projektima s drugim kaspijskim državama. Nema nikakvog znaka da je Trampova administracija spremna da izuzme ove projekte iz sankcija. Bez ovog dogovora, drugi deo zapadne strategije Južnog energetskog koridora, izgradnja transkavkaskog gasovoda za prenos ogromnih turkmenistanskih rezervi gasa na zapad, najverovatnije neće uspeti.

Drugi način da Južni koridor radi punim kapacitetom jeste da se zameni turkmenistanski, za iranski gas koji bi u ovom slučaju bio isporučivan na zapad, takođe otpada. Prema tome, ili će ruski Turski tok da popuni prazninu ili će sama Rusija da postane učesnik u Južnom energetskom koriodoru, što rezultira potpuno suprotnim ishodom od onog koji je zamišljen i povećanjem ruskog uticaja.