Džordž Fridman, osnivač Stratfora: Rusija je u Ukrajini izgubila Hladni rat, SAD sada menjaju sebe i svoju politiku

Kao osnivač organizacije Stratfor i platforme Geopolitical Futures, Fridman je već decenijama u centru globalnih strateških razmatranja. Njegov boravak u Srbiji i intervju za RTS donose pronicljiv i iskreno uznemirujući pogled na budućnost, u kojoj SAD, prema njegovim rečima, „više ne žele da budu svetski čuvari“.

Fridman odbacuje rastuće špekulacije o potencijalnom Trećem svetskom ratu, ističući da je današnji svet bitno drugačiji od onog u 20. veku. Savremena tehnologija omogućava ratovanje na daljinu, bez velikih pokreta trupa, ali sa znatno većom destruktivnom snagom. No, ta ista destruktivnost, simbolizovana nuklearnim oružjem, razlog je zašto se verovatno neće desiti veliki sukob.

Nuklearno oružje, tvrdi Fridman, nije samo sredstvo uništenja, već i sredstvo zastrašivanja lidera – jer u nuklearnom sukobu stradaju ne samo vojske, već i porodice onih koji odlučuju. Zbog toga nijedna nuklearna sila nije prešla tu liniju, čak ni tokom Kubanske krize. „Lider koji pokrene nuklearni rat – umire prvi“, naglašava Fridman.

Ukrajina – rat koji otkriva slabost

Ruski napad na Ukrajinu, prema Fridmanu, otkriva značajne slabosti ruske vojske i simbolizira kraj mita o nepobedivoj Crvenoj armiji, što je, kako kaže, i kraj Hladnog rata. On ističe da nakon tri godine Rusija nije postigla ciljeve koje je planirala ostvariti za nekoliko meseci, naglašavajući da ovo nije Sovjetski Savez i da bi sposobnija vojska već osvojila celu zemlju.

Fridman priznaje da Rusija ne ratuje samo protiv Ukrajine već i protiv sila koje stoje iza nje, prvenstveno SAD koje Ukrajini pružaju oružje, obaveštajne podatke i obuku. Ipak, i pored toga, neuspeh Rusije pokazuje, kako kaže, „model ratovanja koji više ne postoji“.

Fridman iznosi tvrdnju da se Sjedinjene Američke Države povlače iz uloge svetskog bezbednosnog garanta. To ne znači da se odriču moći; SAD ostaju neosvojiva i samodovoljna tvrđava.

Nakon 80 godina neprekidnog svetskog angažmana, SAD su, prema Fridmanu, umorne. Višedecenijska garancija bezbednosti Evrope dovodi se u pitanje. Fridman ističe da Evropa mora naučiti da se sama brani, jer američka deca ne treba da umiru za tuđe granice.

Transformacija SAD je i unutrašnja. Ulogu Donalda Trampa vidi kao rezultat društvene potrebe za promenom sistema – izraz kolektivnog raspoloženja. „Nismo nacija koja se boji menjati sistem“, kaže Fridman i dodaje da je američka istorija istorija inovacija i preoblikovanja.

Kina – partner, rival ili oba?

Kineska ekonomska snaga i njeno strateško okretanje ka vojnim ciljevima postavlja SAD pred izazov. Fridman tvrdi da je Kina danas u ozbiljnoj krizi, sa dubokim socijalnim i ekonomskim poteškoćama, dok pokušava održati privilegovan trgovinski odnos sa SAD.

On smatra krajnje nelogičnim da zemlja bude ekonomski zavisna od druge, a u isto vreme otvoreno priprema vojni sukob. „Ne možete nam pretili ratom i tražiti slobodan pristup tržištu“, kaže Fridman.

Kina, tvrdi, nema alternativu američkom tržištu, a pokušaji oslanjanja na unutrašnju potrošnju ili Afriku su očajnički i nedovoljni.

Na pitanje da li bi AI mogao da ga zameni kao analitičara, Fridman odlučno odbacuje mogućnost. Smatra da veštačka inteligencija jeste moćna za obradu podataka, ali ne poseduje strah, emociju, kontekst ni iskustvo – sve što je, prema njemu, „suština prave inteligencije“.

„Inteligencija nije samo razum. To je kada razgovarate sa suprugom, pišete knjigu, brinete. To AI ne može“, zaključuje.

Srbija i Istočna Evropa – zona kreativnog razvoja

Fridman šalje ohrabrujuće poruke Srbiji i celom regionu Istočne Evrope. Ističe da stabilnost, ključna vrednost Zapadne Evrope, nije prirodna potreba Istočne. Ove zemlje treba da se razvijaju, da rastu, da „eksplodiraju“ u znanju i inovacijama.

Posebno hvali tehničku pismenost i preduzetnički duh u Srbiji, savetujći gradnju odnosa sa Zapadom i Istokom, ali bez uplitanja u ratove. „Ostanite na ivici tehnologije, obrazujte mlade i ne prihvatajte ‘stabilnost’ kao model razvoja“, zaključuje.

On poručuje da svet stvoren nakon Drugog svetskog rata više ne postoji. SAD redefinišu svoju ulogu, a ostatak sveta treba odlučiti: da li će preuzeti odgovornost za sopstvenu bezbednost, razvoj i suverenost, ili će ostati zavisan od sila koje ne žele više bezuslovno da ih štite.