Trampov zet je izazvao velike proteste u Albaniji, zašto bi to moglo biti svetla tačka za Evropu?

Da je žena koja govori o svojoj želji da unapredi jedno strano ostrvo sišla sa broda krijumčara, njen san bi bio uništen u jednom od migrantskih pritvorskih centara koje je albanska vlada nedavno izgradila zajedno sa Italijom.

Ali brod o kojem je reč bila je višemilionska jahta, a žena koja je bosa išla do vrha bila je Ivanka Tramp. Ostvarenje tog sna zahtevalo je samo da se pozove premijer zemlje Edi Rama i da se njen suprug Džared Kušner i njegova kompanija uključe u pretvaranje zaštićene zone divljih životinja u luksuzni projekat, piše za Gardijan Lea Ipi, profesorka političke istorije i filozofije na Londonskoj školi ekonomije.

Albanska vlada insistira da nijedan dogovor još nije finalizovan. Ali ni ne skriva entuzijazam. Ko bi ih mogao kriviti?

Posle decenija tranzicije iz komunizma u kapitalizam i dugotrajnih pregovora o pristupanju EU, Albanija je izgubila više od 1,2 miliona svojih građana zbog migracija. Ima nizak nivo proizvodnje, poljoprivredni sektor kojem je hitno potrebna modernizacija i visoko obrazovanje koje je u krizi još od privatizacije univerziteta devedesetih godina. Bez industrijskog, finansijskog ili ljudskog kapitala koji bi ponudila na globalnom tržištu, jedino što joj preostaje da „proda“ jeste priroda.

Čak je i turizam, koji je u poslednje vreme u porastu, zahtevao koordinisanu državnu kampanju za poboljšanje imidža zemlje.

Održivi razvoj i zaštita životne sredine lako se zagovaraju, ali ih je skupo i teško sprovesti. U uslovima konkurentne globalizacije, nekretnine i luksuzni turizam brže donose rast, čak i ako povećavaju nejednakost i iscrpljuju prirodne resurse.

Modeli koji se nude zapravo su oni koje su bogatije zemlje pokušale pre 30 godina i zbog kojih danas žale.

Albanci znaju da spekulacija nekretninama bez državne podrške znači da će obični građani teško moći da kupe stan ili plate kiriju.

Znaju da luksuzni turizam znači da odmor u sopstvenoj zemlji postaje privilegija za nekolicinu. Bez sindikata koji bi se mogli nazvati ozbiljnim i bez radničkog pokreta koji se pojavljuje samo na snimcima iz komunističkog doba tokom prvomajskih parada, uslovi rada su toliko eksploatatorski da samo ljudi iz još očajnijih zemalja prihvataju te poslove.

Albanci jednostavno pakuju stvari i odlaze u druge zemlje, gde ih često dočekuju uvrede i ksenofobija. Drže se povučeno, znajući da je to cena koju plaćaju za budućnost svoje dece.

Vladajuća Socijalistička partija Edija Rame pobedila je u maju 2025. na izborima četvrti put. Izlaznost od oko 44 odsto bila je istorijski niska, uprkos tome što je prvi put omogućeno glasanje albanskoj dijaspori.

They say they won’t back down until a full cancellation is achieved, demanding a „New political #Albania.“ 🇦🇱🦩 https://t.co/wL4XLBa0KR pic.twitter.com/9FI4HjGt8P

— Tirana Report (@Tirana_Report) June 8, 2026

Nije bilo izbornog programa, niti principijelne debate sa opozicijom (čiji je lider Salji Beriša uglavnom prikazan kao sova na vladinim objavama na društvenim mrežama).

U zemlji u kojoj više od 90 odsto građana podržava evropske integracije, bilo je dovoljno da se bilbordi ispune fotografijama evropskih pasoša i da se stalno ponavlja jedan datum: pristupanje do 2030. godine.

Ovo je druga strana evropskih integracija: kritika vlade postaje i opozicija Evropi samoj. Ne postoji izbor između različitih vizija društva, već samo između različitih upravljača istog neizbežnog pravca.

Kada se politika svede na tehničko upravljanje, jedini okvir kroz koji se politički sukobi čitaju jeste „korupcija“: kao da je reč o urođenoj osobini postkomunističkih društava, kao da je problem u pojedinačnim prekršajima, a ne u pravilima samog sistema.

Dugo su Albanci to prihvatali sa istim fatalizmom kao prirodnu katastrofu. Sada mladi počinju da pružaju otpor.

Trenutni protesti odnose se na zakon o strateškim investicijama, koji učvršćuje oligarhijsko preuzimanje države. Eskalirali su kada je teška mehanizacija ušla u zaštićenu obalnu močvaru, a viralni snimak je pokazao privatno obezbeđenje kako tuče demonstranta dok je državna policija stajala po strani.

Generacija koja je učena da misli da su jedina pitanja koliko brzo graditi turističku infrastrukturu, koliko brzo se integrisati u EU i koliko efikasno privući investicije, sada pita: mora li to da bude ovako? Da li demokratija mora da znači vladavinu šačice superbogatih?

To je inspirativan primer građanskog aktivizma kakav nisam videla još od pada komunizma, čija je međunarodna vidljivost nesumnjivo pojačana pažnjom medija na porodicu Donalda Trampa.

Ali zašto baš sada? Opozicija je godinama bezuspešno pokušavala da mobiliše javnost protiv, pa, „korupcije“. U parlamentu su paljene baklje, a Molotovljevi kokteli bacani na vladine zgrade.

Ali u slučaju Džared Kušner, opozicija je u skladu sa vladom. Možda je to omogućilo hiljadama mladih da izađu na ulice: sigurnost da neposlušnost neće biti preuzeta i zloupotrebljena. Dirljivo je videti ih kako pevaju, plešu, čiste ulice posle protesta i daju cveće policiji.

Za razliku od stare opozicije, oni ne odustaju od države, već insistiraju da ona pripada njima.

U poslednjim godinama, odgovor na političku obespravljenost u postsocijalističkoj Evropi bio je rast ksenofobnih pokreta. Samo je krajnja desnica ubirala koristi od anti-sistemskih protesta.

Albanski slučaj pokazuje da je moguća i drugačija vrsta mobilizacije. Daleko od regresivnog nacionalizma ili nostalgije, jedini slogan tog pokreta „Albanija nije na prodaju“ odražava nešto što je socijalistička vlada zaboravila: da je samopoštovanje preduslov da bi te drugi poštovali, i da će narod koji je spreman da „proda svoju dušu“ za investicije na kraju otkriti da je upravo duša bila jedina stvar od stvarne vrednosti koju je imao.

Postoji nešto i divljenja vredno i krhko u pokretu bez vođa, bez programa i bez infrastrukture koja bi ga dugoročno održala. Pokreti bez lidera teže je kooptirati, ali ih je lakše infiltrirati i razbiti. Da bi bili delotvorni, moraju preći iz otpora u predlog, pronalazeći političko jedinstvo koje je potisnuto okupljanjem oko jedne teme.

Ipak, sve dok je demokratska politika zarobljena od strane malog broja bogatih, političari dolaze i odlaze, antikorupcijski procesi zadovoljavaju potrebu za kažnjavanjem, a građanski aktivizam daje iluziju promene. Jedno po jedno, društva upadaju u iste paradokse kapitalističkog razvoja. Izazov nije samo kako zameniti pojedince, već kako izgraditi novi sistem.

Ipak, ovog puta Albanija ne mora da sustigne Evropu – može da je predvodi. Generacija spremna da se mobiliše za alternativni model razvoja, koji odbacuje oligarhijsko preuzimanje i povezuje zaštitu životne sredine sa demokratskom legitimnošću, ne treba da bude predmet straha, već da bude slavljenja. Umesto da postane „kao ostatak Evrope“, kako je stari slogan glasio, Albanija bi mogla da nauči stari kontinent lekciji o samopoštovanju.