Analiza bivšeg ambasadora SAD pri NATO: Marko Rubio je najviši američki diplomata, zašto se onda ne bavi diplomatijom?

To je koristan zadatak za državnog sekretara. Ali on otvara jedno suštinsko pitanje: zašto Rubio ne vodi diplomatske napore da se okonča rat u Iranu, reši sukob između Izraela i njegovih suseda, pronađe rešenje za rat u Ukrajini ili uspostavi stabilniji odnos sa Kinom – da navedemo samo nekoliko ključnih pitanja kojima se umesto njega bave drugi američki zvaničnici?

Slično tome, opravdano je pitati, navodi u kolumni za Politico Ivo Dalder, bivši ambasador SAD pri NATO-u, da li postoji dokaz o dobro funkcionalnom procesu donošenja spoljne politike koji bi predsedniku pružio različite opcije, analizu njihovih troškova i koristi, kao i koherentne strategije za sprovođenje- što je inače odgovornost savetnika za nacionalnu bezbednost, drugu funkciju koju Rubio sada obavlja.

Zaista, malo je ljudi koji su bili u boljoj poziciji da dominiraju američkom spoljnom i bezbednosnom politikom od osobe koja trenutno obavlja obe funkcije. Ipak, ono što je najzanimljivije kod Rubija jeste sve manja uloga koju on izgleda ima.

Državni sekretar SAD je glavni diplomata i portparol spoljne politike zemlje, odgovoran da predstavlja SAD u svetu i vodi diplomatske napore za rešavanje sukoba, sprečavanje novih i unapređenje američkih interesa.

Ali Rubio je uglavnom odsutan iz tih procesa.

Dok je njegov prethodnik Entoni Blinken nakon izbijanja sukoba na Bliskom istoku, posle napada 7. oktobra na Izrael, putovao u region najmanje jednom mesečno, Rubio je u Izrael otišao samo tri puta u poslednjih 16 meseci.

Dok je bivši državni sekretar Henri Kisindžer nedeljama boravio u regionu nakon rata 1973. godine, Rubio tamo nije bio više od šest meseci.

Džordž Šulc, koji se smatra jednim od najboljih američkih državnih sekretara, jednom je rekao da je diplomatija poput baštovanstva: mora se zalivati i pleviti korov.

Drugim rečima, mora se biti prisutan. Ipak, Rubio je do sada imao samo 18 putovanja kao državni sekretar, proveo je oko 75 dana na putovanjima u 31 zemlji.

Poređenja radi, u prvih 16 meseci mandata Hilari Klinton imala je 28 putovanja, provela 130 dana na putu i posetila više od 60 zemalja.

Kad se bašta ne održava džungla preuzima.

Zaista, rat u Ukrajini, za koji je Donald Tramp tvrdio da će ga „završiti za jedan dan“, samo se intenzivirao otkako je preuzeo dužnost.

Izrael i dalje je u ratu sa svojim susedima, dok krhki prekidi vatre ne uspevaju da zaustave bombardovanje. U međuvremenu, Iran je napao sve svoje susede i zatvorio Ormuski moreuz kao odgovor na odluku SAD i Izraela da pokrenu rat protiv njega.

U svakom od ovih sukoba, diplomatija je bila povremena i uglavnom neuspešna a ni u jednom Marko Rubio nije imao vodeću ulogu kakva bi se očekivala od državnog sekretara.

Umesto toga, vodeću ulogu u pregovorima o trajnom miru u svakom od ovih konflikata preuzeli su predsednikov prijatelj i partner u golfu Stiv Vitkof i njegov zet Džared Kušner.

Ali ni Vitkof ni Kušner nemaju vrstu dubokog diplomatskog iskustva ili istorijskog znanja potrebnog za takve pregovore. I ta neiskustva su postala očigledna.

„Kuškof“, kako nazivaju ovaj dvojac, pristupaju pregovorima kao poslovima sa nekretnina, izrađujući višetačkaste sporazume – 28 tačaka za Ukrajinu, 20 za Gazu i sada 14 za Iran. Međutim, te tačke su često nejasne, podložne različitim tumačenjima i pune rupa, zbog čega nijedan od sukoba zapravo nije okončan.

Prava diplomatija mora da se vodi od strane profesionalnih diplomata, uz podršku dubokog znanja i iskustva čitavog ministarstva.

Ali Stejt department pod vođstvom Marka Rubija je potisnut u drugi plan. Nakon što je proglašen nevažnim ili ignorisan, njegovi vodeći diplomati su ili otpušteni ili su dali ostavke. Moral je ozbiljno narušen. Čak je i Rubio sam umanjio značaj rada ministarstva, napominjući da je u sedište Stejt departmenta dolazio „skoro svaki dan“.

Veći problem, međutim, jeste to što Rubio nije samo državni sekretar – on je i savetnik za nacionalnu bezbednost, zadužen za koordinaciju i nadzor politike. I dok bi bilo razumljivo da njegove slabosti u jednoj ulozi budu nadoknađene izuzetnim uspehom u drugoj, dokazi za to su slabi.

Jedan od prvih poteza koji je Rubio povukao kada je preuzeo kancelariju u Zapadnom krilu pre godinu dana bio je otpuštanje polovine osoblja Saveta za nacionalnu bezbednost.

Iako se moglo tvrditi da je potreban manji i efikasniji tim, Bela kuća je ova smanjenja predstavila kao sukob između Rubija i „duboke države“. Rezultat je bio nezadovoljno osoblje, a diplomate i strani zvaničnici tvrde da ne znaju šta se zapravo dešava.

Ovi problemi postali su posebno vidljivi u Iranu. Bez obzira na to kakav je bio proces koordinacije politike pre odluke o ratu ili nakon nje, ishod je bio haos i konfuzija umesto jasnoće i doslednosti.

Sam Rubio je davao više, često kontradiktornih objašnjenja o ratu i njegovim ciljevima, i sve više deluje kao da je u nesaglasju sa predsednikom. Na primer, u utorak je izjavio da je rat „gotov”, da bi već narednog dana Donald Tramp zapretio nastavkom rata.

Poslovi državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost jednostavno su preveliki da bi ih jedna osoba mogla obavljati.

Iako Rubio tvrdi da se te funkcije „u mnogim slučajevima preklapaju”, one zapravo imaju vrlo različite uloge. Državni sekretar je funkcija orijentisana ka spolja.

Nasuprot tome, savetnik za nacionalnu bezbednost je unutrašnje orijentacije. Spajanje te dve uloge ne znači da su „u potpunoj sinhronizaciji“, kako tvrdi njegov portparol, već da nijedan posao nije obavljen kako treba.

Ako je postojala sumnja u to, Rubijev skroman učinak u obe uloge to jasno potvrđuje, zaključuje Dalder.