Mađarski list analizira politički krah odlazećeg premijera: Orban je izdao sve, ne slučajno, ne iz nužde, već hladno, proračunato

Nakon što su se oporavili od prvog šoka, poraz Viktora Orbana bez izuzetka su pripisali značaju koji daleko prevazilazi unutrašnju mađarsku politiku, piše u komentaru mađarski list Nepsava.

Portret mađarskog premijera krasio je naslovne strane svih značajnih međunarodnih medija. Time se ostvario dugogodišnji san Viktora Orbana – istina, sa suprotnim predznakom od onoga koji je priželjkivao.

Na slomu Fidesa mogli su i da stanu, ali nisu – mađarske događaje su ocenili kao revoluciju koja utiče na celu Evropu.

Neki su otišli i dalje. Bivši američki predsednik Barak Obama, na primer, u odluci mađarskih birača vidi trijumf demokratije koji će uticati na ceo svet.

Da li je Obama u pravu, pokazaće ne tako daleka budućnost. Ali već sada je sigurno da je Peter Mađar smenio Orbana sa trona, iza koga su kao podrška stajali američki predsednik Donald Tramp, ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping.

Lako bi bilo pripisati sreći, istorijskom trenutku nezavisnom od sposobnosti aktera. To ne bi bilo samo nepravedno prema Viktoru Orbanu, već bi i sakrilo pravi razlog zašto je premijer koji je iz predvorja zatvorenog kluba svetske politike postao zanimljiv, a potom i na kratko važan.

Tajna je složena, a ipak jednostavna. Ne treba osporiti talenat, sposobnost učenja, niti to da je uvek prepoznavao prilike i znao da ih iskoristi. Ali sve to ne bi bilo dovoljno za poduhvat koji je Orban izveo u poslednjih petnaestak godina.

Time dolazimo do najvažnijeg elementa njegove višedecenijske političke karijere – onoga što je odlučilo kako će iskoristiti svoje sposobnosti.

To je izdaja. Ne jednokratna, ne slučajna, ne iz nužde. Reč je o svesnoj, hladno proračunatoj, interesno motivisanoj izdaji. I ne samo jednom počinjenoj.

Takva je bila i odluka kada je pet godina nakon osnivanja stranke, 1993. godine, na samom početku, izdao svoje partijske saborce, uklonio one koji mu nisu odgovarali i usmerio Fides, koji je počeo kao liberalan, na put koji ga je na kraju pretvorio u zatvoreni, boljševistički tip mašine za pravljenje novca.

Konzervativni, nacionalni zaokret tada je „samo“ značio izdaju liberalne ideologije.

Mnogo godina kasnije, Orban je doneo odluku koja ga je u odnosu na ranije izdaje stavila na mnogo složeniji put, koji je doveo do njegovog sadašnjeg pada.

Nakon novembra 2009. godine, demokratski političar koji je zastupao evropske konzervativne vrednosti i bio kritičan prema Rusiji napravio je oštar zaokret i doneo najdramatičniju odluku svog života.

Sastanak sa Vladimirom Putinom u Sankt Peterburgu pokrenuo je proces koji je na kraju doveo do G-dana u februaru 2015. Tada Viktor Orban nije izdao samo Simicsku Lajoša, svog najodanijeg prijatelja i saradnika još iz srednjoškolskih dana.

Izgradnja Fidesovog sistema od početka je počivala na podeli uloga: politički deo bio je Orbanov zadatak, dok je Simicska Lajoš bio zadužen za finansije, ekonomski rast i sprovođenje koncepta.

Uzimajući sve to u obzir, mađarski premijer je doneo zaista prelomnu odluku kada je uspostavio specifičnu saradnju koja je Mađarsku vezala za Rusiju Vladimira Putina u narednih deset godina. Motivi te odluke nisu zvanično poznati, ali njene posledice jesu.

Osim izdaje prijatelja, Viktor Orban je, bez ikakvog izbornog mandata, okrenuo leđa celokupnom istorijskom okruženju Mađarske, kao i ekonomskom i bezbednosnom savezu čije članice povezuju vrednosti demokratije, vladavine prava, ekonomskih interesa i zajedničke bezbednosti.

On je izdao zemlju čije mu je vođstvo povereno i evropske saveznike tako što je ekonomske koristi svoje politike usmerio ka uskom krugu poslovnih interesa.

Sve to ima značaj jer, usled Orbanovih izdaja, vladavina Fidesa nije mogla da se završi drugačije osim ovakvim padom koji je imao uticaj i na svetska politička dešavanja.

Međutim, ponovo se pokazalo da istorija ne voli da bude požurivana. Sve se dešava onda i onako kako mora. Potrebno je da se više „vektora” usmeri u istom pravcu, pravcu promene. Nagomilani ekonomski problemi, sve veće i teže upravljivo društveno nezadovoljstvo i sve češće greške vlasti na kraju doprinose približavanju pada.

U slučaju Mađarske, pored Orbanovih „izdaja” i prirodne erozije moći, i dešavanja u svetskoj politici značajno su doprinela nastanku „druge promene sistema”.

Mađarski premijer je veoma dugo uspešno koristio nedostatke u funkcionisanju evropske zajednice. Često je s iznenađujućom lakoćom pravno manevrisao i manipulisao rokovima. U većini slučajeva, pozivanje na nacionalne interese uspevalo je da ublaži oštricu njegovih izdvojenih stavova.

Zatim je došao rusko-ukrajinski rat — sa svojom krvavom stvarnošću, sve više prožimajući naš dotadašnji miran život strahom. Nije slučajno što se kaže da rat primorava na surovu introspekciju.

Nema mnogo prostora za dvosmislene i nejasne uloge. Ipak, pokušali smo. Možda će uspeti. Prijatelji su nam govorili – neki blago, drugi oštrije – da je pravac pogrešan.

Podsećali su Mađarsku da je tokom svoje istorije već dva puta donela pogrešne odluke.

I da sada to ne bi trebalo ponoviti. Tada se ponovo pojavila ona bolna reč koja obeležava preokrete u političkoj karijeri Viktora Orbana – izdaja.

Zašto bolna? Zato što, iako se čin konkretno vezuje za pojedinca ili grupu izvršilaca, njegove posledice su dugoročne i istorijske prirode. One mogu uticati na život čitavog naroda i obeležiti ga decenijama unapred.

Sigurno je da su mnogi primetili da je, iako sa različitim motivima, istovremeno važnu ulogu igrao „evropski buntovnik” u odnosima između ruskog, američkog i kineskog predsednika.

Kineska strategija je najjasnija: Peking uvek planira dugoročno, izbegava nagle poteze i konflikte i ne teži političkom ili ideološkom pritisku. Kinezi veruju u moć ekonomskih sredstava i ne ustručavaju se da ih koriste kada im se otvore vrata. Tako je Mađarska postala jedna od njihovih ključnih ulaznih tačaka na tržište Evropske unije.

Još zanimljivije se razvijao odnos Viktora Orbana u globalnom „plesu” između Rusije i Sjedinjenih Država. Veza sa ruskim predsednikom, koja je izazvala brojne sumnje i oštre kritike evropskih i NATO partnera, bila je predmet ozbiljnih kontroverzi.

Tokom četiri godine rata u Ukrajini, postala je potpuno nejasna sve agresivnija politika mađarske vlade koja je ulazila u konfrontaciju sa Ukrajinom. Pretvaranje Ukrajine u glavno izborno pitanje zatim je Mađarsku dovelo u tako uzak politički okvir sukoba sa evropskim saveznicima da iz njega više nije bilo povratka.

Viktor Orban je očigledno igrao na to – ostajući pri njemu dragoj poredbi sa mišem – da će se jednog dana prevesti preko mosta na leđima jednog od velikih slonova.

Izbor Donalda Trampa dočekan je sa takvim neskrivenim oduševljenjem na svim nivoima da se gotovo moglo opipati približavanje obećanog zlatnog doba mađarsko-američkih odnosa.

A onda je stvarnost poništila to iščekivanje koje je bilo prožeto servilnošću. Tramp je obećanja koja je javno, a verovatno i nasamo, dao Orbanu shvatao onoliko ozbiljno koliko smo od njega navikli tokom prve godine njegovog drugog predsedničkog mandata.

Na taj način je Viktor Orban postao politički talac ruskog masovnog ubice koji gaji imperijalne iluzije i američkog predsednika ograničenih intelektualnih sposobnosti, koji se bori da izbegne konačni politički poraz.

Najteže razaranje izvršeno je upravo u odnosima sa Ukrajinom od strane dvojca Orban–Sijarto. Nisu pokazali obzir ni prema mađarskoj manjini u Karpatskoj oblasti, ni prema geopolitičkoj realnosti da će Ukrajina biti naš sused i onda kada članovi porodice Orban, osuđeni za krađu, budu za 15–20 godina izlazili iz zatvora.

Mađarska diplomatija je, nažalost, bila toliko opsesivno usmerena na ispunjavanje zahteva Moskve i Vašingtona da je pritom izgubila iz vida rat u Ukrajini i nove realnosti koje u celini oblikuju svetsku politiku.

Trampovim vojnim akcijama u Iranu i stalnom neizvesnošću oko Ormuskog moreuza, cena nafte je toliko porasla da to već počinje da pogađa najveće svetske ekonomije.

U globalnoj krizi izazvanoj rastućim tenzijama oko rata u Iranu, koja preti ozbiljnim ekonomskim potresima, gotovo je neprimećen ostao jedan intervju snimljen negde u okolini Kijeva. U njemu je Denis Stilerman, vlasnik ukrajinske vojne kompanije Fire Point, saopštio da su u okviru njihovog programa razvoja raketa već završene i operativne balističke rakete dometa 300 kilometara. Serijska proizvodnja raketa dometa 850 kilometara planirana je najkasnije do sredine godine, u julu.

Ovim balističkim sredstvima ukrajinska vojska može da pogodi ciljeve u Moskvi i vojne fabrike u okolini ruskog glavnog grada, sa bojevim glavama od 800 kilograma eksploziva po raketi.

Dok su neki ovu najavu odbacili kao propagandno zastrašivanje, ruski vojni analitičari i obaveštajni stručnjaci oglasili su uzbunu. Denis Stilerman im je dobro poznat i preporučuju da se njegove izjave shvate ozbiljno.

Prema njihovim procenama, ako se ove balističke rakete upotrebe protiv Moskve, ruski sistemi protivraketne odbrane neće moći da ih presretnu. U nedostatku tehnologije na nivou Patriota, ovakvi napadi bi mogli predstavljati prekretnicu u toku rata.

U najboljem slučaju, prva vlada Tise, koja bi mogla da počne sa radom tokom leta, u uslovima popuštanja ratnih tenzija, moći će da prikaže svoje prve rezultate.