„Kada bi reči pobeđivale rat SAD protiv Irana bi odavno bio gotov“: Tramp upao u zamku sopstvene strategije

Ali predsednik i dalje ne uspeva da pronađe izlaz iz rata koji je trebalo da traje najviše mesec i po dana, a sada ulazi u svoju desetu nedelju.

Tramp je zarobljen u dve zamke koje je sam stvorio – jedna je geopolitička, a druga unutrašnja. Iranski uticaj nad Ormuskim moreuzom i odbijanje da popuste znače da on ne može da okonča rat po prihvatljivoj vojnoj ceni.

Kako se sukob odugovlači, njegov politički uticaj u SAD dodatno sužava Trampov prostor za delovanje. Sa rejtingom podrške od oko 30 odsto, cenama goriva u proseku iznad 4,50 dolara po galonu i rastućim protivljenjem javnosti ratu, on više nema politički prostor da nastavi rat.

Zbog toga je Tramp u pat poziciji – što objašnjava njegove stalno optimistične tvrdnje o napretku u mirovnim pregovorima i česte nagle promene vojnih strategija bez prethodne najave.

Poslednja nada je memorandum od jedne stranice o kojem se, prema izveštaju CNN-a, trenutno pregovara uz učešće dve strane i posredovanje Pakistana. Taj dokument bi trebalo da okonča rat i pokrene rok od 30 dana za rešavanje preostalih spornih pitanja.

Ovakav pristup odgovara Trampovoj sklonosti ka jednostavnim rešenjima. Međutim, čak i ako takav dokument bude usvojen, malo je verovatno da može rešiti višedecenijske probleme SAD sa Iranom – uključujući složene nuklearne pregovore, kao i iranske raketne programe i mreže posredničkih snaga.

Tu su i iranski zahtevi za ogromnim ukidanjem sankcija radi oporavka ekonomije, kao i njihova želja da profitiraju od prolaza nafte i gasa kroz moreuz koji su pretvorili u ključnu stratešku prednost.

Očekuje se da Iran danas preko pakistanskih posrednika preda svoj odgovor na američki plan. Neki izvori navode da su trenutni pregovori najbliže što su dve strane do sada došle okončanju rata. Ostaje nada da je optimizam opravdan, s obzirom na to da su ljudski i ekonomski troškovi sukoba sve veći i ozbiljniji.

Ipak, Tramp je više puta poslednjih nedelja tvrdio da je „dogovor“ na pomolu i da je Teheran pristao na sve njegove zahteve — ali se potom ponovo pokazalo da Iran ne popušta.

Nova američka operacija trajala samo nekoliko sati

Iz Vašingtona, ovaj rat je obeležen strateškom konfuzijom, naglim promenama i nejasnom vizijom kako se završava. Taj trend se dodatno pogoršava.

U jednom primeru, državni sekretar Marko Rubio je gotovo usput u utorak rekao da je rat nazvan „Operacija Epski bes“ završen. Zatim je skoro sat vremena promovisao novu operaciju koju je Tramp osmislio samo nekoliko sati ranije u pokušaju da se ponovo otvori Ormuski moreuz. Međutim, ta operacija je već nakon nekoliko sati obustavljena, nakon što je samo nekoliko brodova bezbedno sprovedeno.

Tramp je rekao da je cilj bio da se ojačaju mirovni pregovori, ali brzo pokretanje i još brže odustajanje od planova nije ostavilo utisak odlučnosti SAD.

Kratkotrajna „Operacija Sloboda“ bila je još jedna primena onoga što je Trita Parsi, izvršni potpredsjednik Quincy instituta za odgovornu državnu upravu, nazvao „strategijom srebrnog metka“ — verovanjem da jedan odlučujući potez može naterati Iran na popuštanje.

Prvo su SAD i Izrael izvele bombardovanje i ubistvo iranskog vrhovnog lidera ajatolaha Alija Hameneija. Zatim je usledila intenzivna kampanja udara na vojne ciljeve, pa blokada iranskih brodova i luka. Potom je uvedena „Operacija sloboda“ koja je nestala već nakon nekoliko sati.

Ali nijedan od tih naglih poteza nije uspeo da destabilizuje iranski režim. Nema znakova raspada kontrole Iranske revolucionarne garde koji bi mogao da nagovesti kolaps režima.

Svako ko je očekivao jasnoću u razmišljanju vrhovnog komandanta ili dokaz postojanja koherentne završne strategije verovatno je ostao razočaran njegovim izjavama u Beloj kući u sredu, tokom susreta sa grupom majki američkih vojnika.

Tramp je govorio neodređeno i nonšalantno, umanjujući razmere složene vojne kampanje koja uključuje hiljade američkih vojnika, ogromno vojno prisustvo i milijarde dolara troškova.

„Mi smo u – ja to zovem čarkom, jer to i jeste, jedna čarka. I ide nam neverovatno dobro, kao što je bilo u Venecueli, gde je sve brzo završeno za jedan dan“, rekao je Tramp. „I rekao bih da nam ide podjednako dobro – samo u većem obimu – ali u Iranu ide veoma dobro. Sve protiče veoma glatko i videćemo šta će se desiti. Oni žele dogovor, žele pregovore“.

Zapanjujuće je da predsednik gotovo 70 dana nakon početka rata i dalje poredi sukob sa višesatnom munjevitom operacijom kada je otet venecuelanski lider Nikolas Maduro.

Fleksibilnost i sposobnost improvizacije mogu biti prednosti kod predsednika. Ali Trampove izjave, koje su na granici poricanja i zamagljivanja stvarnosti, nisu zvučale kao reči lidera koji zna kako da izađe iz ovog rata.

Vojna operacija nije donela strateški uspeh

Čak i pre nego što se završi, ovaj rat je predodređen da postane još jedna lekcija o tome kako manje i vojno slabije države mogu da prkose supersilama koristeći asimetrično ratovanje.

Verovatno postoje dokazi koji potvrđuju tvrdnje američke administracije da su uništeni značajni delovi iranskih pomorskih i vazdušnih snaga, kao i da su naneti teški gubici iranskoj vojnoj industriji.

Međutim, Trampova nespremnost da pošalje desetine hiljada kopnenih vojnika – što je, imajući u vidu nedavnu američku istoriju, bio razuman čin uzdržanosti – značila je da potpuna i nedvosmislena vojna pobeda nikada nije bila realno dostižna.

Ali ograničenja američkih operacija, zajedno sa iranskim otkrićem koliko im kontrola nad Ormuskim moreuzom daje moć – što je izazvalo ozbiljne posledice po svetsku ekonomiju i dodatni politički pritisak na Trampa – dodatno su zamaglili situaciju na ratištu.

„Dosadašnji tok sukoba pokazuje ogroman jaz između američkih operativnih kapaciteta, koji su nesumnjivo veliki, i teškoće da se postigne strateški rezultat koji bi većina ljudi smatrala uspehom“, rekao je Ian Leser, ugledni saradnik nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država.

Taj nesklad objašnjava Trampovu nesposobnost da obezbedi brzu i odlučujuću stratešku pobedu SAD, u skladu sa očekivanjima koje su američki zvaničnici iznosili na početku rata i koja bi odgovarala operativnim uspesima vojske.

Kako je Anja Manuel, izvršna direktorka bezbednosnog foruma Aspen rekla: „Ovaj sukob nije završen“.

Manuel, koja je bila zvaničnica Stejt departmenta tokom administracije Džordža Buša, dodala je: „Možete promeniti naziv operacije, možete uključivati i isključivati primirje, ali činjenica ostaje da je Ormuski moreuz zatvoren. Mi blokiramo iranske tankere, cene nafte su enormno visoke, američke kompanije trpe posledice i ovaj sukob je daleko od rešenja“.

Kako je oslabila američka pregovaračka pozicija?

Slabosti američke pregovaračke pozicije dodatno su izašle na videlo u utorak, možda i nenamerno, kada je državni sekretar Marko Rubio govorio u sali za brifinge Bele kuće. Istovremeno je ponavljao Trampovu tvrdnju da SAD „drže sve karte u rukama“ i insistirao da će američka pomorska blokada na kraju naterati Iran na popuštanje.

Rubio je rekao da bi američka „preferencija“ bila ponovno otvaranje Ormuskog moreuza.

„Svako može da ga koristi. Bez mina u vodi. Bez plaćanja prolaza. Tome moramo da se vratimo i to je naš cilj“.

Međutim, moreuz je bio otvoren pre početka rata, a Iran je sada shvatio da ga zapravo može koristiti kao snažno sredstvo odvraćanja. Činjenica da se taj ključni plovni put sada nalazi u centru pregovora između SAD i Irana pokazuje koliko se strateška ravnoteža u ratu pomerila u korist Teherana.

Zbog američkih vojnika koji se nalaze u opasnosti, nezaštićenih iranskih civila, Amerikanaca pogođenih visokim cenama goriva i ljudi širom sveta koji trpe ekonomske posledice Trampovog rata, brzo rešenje sukoba postalo je od ključne važnosti.

Ali predsednikova nepreciznost, njegovo očigledno uveravanje samog sebe da su veliki diplomatski proboji nadohvat ruke, kao i ideja da bi memorandum od jedne stranice mogao da donese mir, dodatno podstiču sumnje u ozbiljnost i sposobnost američke administracije.