„SAD i dalje centralni deo problema koji podstiče nestabilnost koje pogađa Palestince i Izraelce“: Panelisti Gardijana o tome kako bi Vašington trebalo da reaguje

Džošua Lejfer, član uređivačkog odbora Dissent i urednik u Jewish Currents smatra da SAD imaju moć da zaustave krvoproliće.

„Sada se čini da je Bliski istok na ivici šireg regionalnog rata. Bez obzira da li je to bio cilj Hamasove invazije na gradove duboko u Izraelu, svakako je tako rezultiralo.

Izrael je doživeo najsmrtonosniji dan od osnivanja države, a jezive, neizrecive slike celih porodica streljanih u svojim domovima i kidnapovanih izraelske dece, žena, omladine i staraca podstakle su skoro celu zemlju u podršku ogromnoj upotrebi sile protiv pojas Gaze“, kaže Lejfer.

Izraelski lideri su obećali da je bombardovanje Gaze biti samo početak, ali prema rečima Lejfer, „ovo je, bojim se, ponor velikog zločina u Gazi, možda u razmerama koje nisu viđene u ovom veku“.

Za razliku od onih sa levice koji su požurili da pozdrave napad Hamasa kao početni čin navodne pobune, veća je verovatnoća da će biti zapamćen kao čin volje za samoubistvom koji će gotovo sigurno dovesti do neizmerne palestinske patnje, naveo je.

Iako je malo verovatno da će to učiniti, SAD imaju moć da zaustave krvoproliće.

„Mora da izvrši maksimalan pritisak na Izrael i Hamas da urade ono što nalaže osnovna ljudska pristojnost: odmah oslobode izraelske taoce, prekinu bombardovanje i okončaju blokadu Gaze. Ali ne može biti povratka na status kuo ante beskonačne okupacije na Zapadnoj obali i opsade Gaze, osnovnih uslova protiv kojih su se Palestinci dugo borili“, ukazuje.

Postoji, kaže Lejfer, samo jedna održiva alternativa beskonačnom krvoproliću: postizanje pravednog, dugoročnog rešenja ovog sukoba koje će i Palestincima i Izraelcima omogućiti da žive u miru i dostojanstvu. Neuspeh da se postigne takav dogovor će rezultirati nečim previše strašnim da bi se razmišljalo, zaključio je.

Aleks Kejn, reporter Jewish Currents izražava bojazan da Bajden daje zeleno svetlo ekstremističkoj koaliciji.

U subotu, ubrzo nakon što su borci iz Gaze pokrenuli iznenadni napad na izraelske vojnike i civile, kancelarija američkog Stejt departmenta za palestinska pitanja osudila je napad, pre nego što je pozvala „sve strane“ da se uzdrže od odmazde, podseća.

Onda je kancelarija izbrisala tvit.

Činilo se, kaže, da na taj način Bajdenova administracija šalje poruku: odgovor Izraela na smrtonosne napade imao bi punu podršku američke vlade i ne bi bilo hitnih poziva na izraelsku uzdržanost.

Prva izjava predsednika Bajdena o napadima je naglasila ovaj pristup. „Spremni smo da ponudimo sva odgovarajuća sredstva podrške Vladi i narodu Izraela“, rekao je Bajden. „Izrael ima pravo da brani sebe i svoj narod“.

Čineći to, Bajdenova administracija stavlja svoju punu težinu na izraelsku vladu kojom dominiraju ministri ekstremista koji žele da aneksiraju Zapadnu obalu i proteraju i ubiju što više Palestinaca, smatra Kejn.

Bajdenova administracija navodno planira da pošalje dodatnu vojnu pomoć Izraelu u narednim nedeljama, povrh 3,8 milijardi dolara u oružju koje Izraelu već daje svake godine.

Nestao je, barem za sada, tipičan odgovor Bele kuće na provokacije Netanjahuove vlade prema Palestincima: blage kritike i pozivi da se uzdrže od eskalacije.

Na njenom mestu je nedvosmislena podrška Izraelu, čak i kada izraelski ministar odbrane objavljuje svoju nameru da nametne potpunu opsadu Gaze u koju neće ulaziti struja, hrana ili voda, i dok izraelski ratni avioni ispaljuju rakete američke proizvodnje koje ruše stambene zgrade i ubijaju čitave palestinske porodice.

Kazneni odgovor Izraela će verovatno trajati nedeljama i uključivati kopnenu invaziju, koja obećava veliki broj civilnih žrtava i široko rasprostranjeno uništavanje domova, puteva i infrastrukture.

Pošto SAD odbijaju da obuzdaju Izrael, posledice po Palestince neće biti ništa drugo nego katastrofalne, smatra Kejn.

Umesto da poziva na hitan prekid vatre i pregovore, Bajden daje zeleno svetlo ekstremističkoj koaliciji da radi šta želi sa Gazom, zaključuje.

Jusef Munajer, šef palestinsko-izraelskog programa u Arapskom centru u Vašingtonu, ukazuje da je najlenja stvar koju SAD mogu da urade jeste da osude palestinsko nasilje, a da ignorišu uzroke.

Dva su puta pred Sjedinjenim Državama u ovom kritičnom trenutku.

Put kojim sada ide, čini se, podržava Izrael do kraja dok ta zemlja sprovodi još jednu masivnu vojnu kampanju u pojasu Gaze, gde će neizbežno ubiti mase civila koji su živeli pod brutalnom vojnom okupacijom i opsadom za godine.

To bi bilo učinjeno bez izgleda da se reše suštinska pitanja i sa sigurnošću da će izazvati mnogo više mržnje.

Drugi put je onaj koji SAD generalno nisu uspele da predu, a to je da ulože neposredan i istinski napor da se reše osnovni uzroci političkog nasilja u Palestini rešavanjem dugotrajnih pritužbi palestinskog naroda, kome je uskraćeno njihovo osnovna prava na slobodu i dostojanstvo saveznika SAD, Izraela, navodi Munajer.

Najlakša i najlenja stvar koju SAD mogu da urade je da osude palestinsko nasilje, ali da ignorišu uzroke tog nasilja.

Što je još gore, SAD mogu nastaviti da podržavaju te ciljeve kroz svoju neproverenu podršku izraelskoj vojnoj okupaciji.

Međutim, ako to učinite, samo će više ljudi, Palestinaca i Izraelaca, biti žrtve budućih epizoda političkog nasilja, upozorava Munajer.

Libi Lenkinski, aktivistkinja i potpredsednica za javni angažman u Fondu Novog Izraela ističe da je nužno zadržati osećaj humanosti za sve nevine ljude.

Svedoci smo, kaže, neviđenih događaja u Izraelu-Palestini.

„Nesigurnost je svuda. Došlo je do potpunog sloma sistema i struktura od kojih Izraelci zavise da bi ih zaštitili i pružili usluge i informacije koje su im potrebne.

Nesigurnost je prisutna i za narod Gaze, koja je pod opsadom već 16 godina, kao i za Zapadnu obalu, gde vojna okupacija stvara neodrživo nesigurne živote Palestinaca“.

Amerikanci treba da doprinesu svim naporima koji osiguravaju da Izraelci ne ostanu bespomoćni sa ekstremističkom vladom koja je pokazala ne samo koliko malo ceni palestinske živote, već i koliko je nesposobna da brine o sopstvenim građanima, navela je.

Postoje grupe ljudi koji žive u Izraelu koji su izuzetno ranjivi – beduini na jugu koji nemaju pristup skloništima za bombe; tražioci azila i migranti zaglavljeni sa malim pristupom izraelskoj infrastrukturi socijalne zaštite i zajednice kibuca koje su sve izgubile.

Unutar i izvan ove izraelske vlade postoje ekstremisti koji podstiču nasilje nad arapskim palestinskim građanima i pozivaju na osvetu u gradovima u kojima Jevreji i Arapi žive jedni pored drugih.

Upravo sada, ljudi širom sveta moraju da zadrže osećaj humanosti za sve nevine i napaćene ljude. Moramo izraziti to saosećanje, doprineti naporima za pomoć i učiniti sve što je u našoj moći da deeskaliramo.

Dugoročno gledano, Amerikanci moraju da dignu glas kako bi osigurali da budućnost nije samo ona u kojoj se ovo više nikada neće ponoviti, već ona u kojoj su svi ljudi – Izraelci i Palestinci – oslobođeni ugnjetavanja, okupacije i terorizma, zaključila je Lenkinski.

Nura Erakat, vanredna profesorica na Univerzitetu Rutgers, New Brunswick, i autorka knjige „Pravda za neke: pravo i pitanje Palestine“ kaže da su SAD su centralni deo problema.

Sjedinjene Države su i dalje centralni deo problema koji podstiče nestabilnost i nasilje koje pogađa Palestince i Izraelce, o čemu svedoči odgovor SAD na Hamasov napad.

Bela kuća je, podseća, napad opisala kao „ničim izazvan“, čime je namerno eliminisala decenije strukturalnog nasilja nad Palestincima.

Izrael je podvrgao Palestince kolonijalnom uklanjanju naseljenika 75 godina, najdužoj okupaciji u istoriji u poslednjih 56 godina, i iscrpljujućoj opsadi Gaze koja je 16 godina u zatvoru na otvorenom drže 2,2 miliona Palestinaca.

Godine 2020. nekoliko izraelskih i starih međunarodnih organizacija za ljudska prava potvrdilo je da Izrael nadgleda režim aparthejda protiv Palestinaca.

Uprkos tome, SAD su nastavile da obezbeđuju Izraelu 3,6 milijardi dolara godišnje bez uslova i učinile su izraelsku normalizaciju sa arapskim državama glavnim prioritetom, čime su normalizovali aparthejd.

Još gore, SAD su nedavno odredile Izrael kao deo svog programa ukidanja viza, naizgled nagrađujući taj aparthejd, a ne sankcionišući ga. Ovo je deo nasleđa američkog saučesništva u izraelskoj agresiji.

Od 1967. SAD su izdale 43 veta Savetu bezbednosti UN kako bi zaštitile Izrael od odgovornosti ili sprečile međunarodno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba.

Put do trajnog mira je ukidanje opsade, okončanje okupacije i razbijanje izraelskog aparthejda. SAD nastavljaju da opstruiraju ovaj put pružajući Izraelu nedvosmislenu finansijsku, vojnu i diplomatsku podršku, i održavajući ove strukture nasilja, zaključuje Erakat.

Diala Šamas, advokatica u Centru za ustavna prava, smatra da SAD moraju okončati svoje saučesništvo.

Od najave Sjedinjenih Država o bezuslovnoj podršci i hitnoj vojnoj i drugoj pomoći Izraelu, izraelski zvaničnici su Palestince proglasili „ljudskim životinjama“ i proglasili svoju nameru da počine ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, ako ne i čin genocida.

Izraelske snage su nastavile sa bombardovanjem desetina zgrada – uništivši čitave porodice – na izolovanoj teritoriji gde Palestinci nemaju bezbedno mesto.

Vlada SAD snosi značajnu odgovornost za trenutnu situaciju i, kao potpisnica i Ženevske konvencije i Konvencije o genocidu, ima obaveze prema međunarodnom pravu da spreči činjenje međunarodnih zločina.

Zvaničnici izraelske vlade proveli su prošlu godinu otvoreno podstičući na ratne zločine i podstičući pogrome naseljenika.

Izraelska vojska uvela je 16-godišnju opsadu Gaze – tokom koje je izvela šest smrtonosnih vojnih napada na stanovništvo koje živi u jednom od najgušće naseljenih mesta na svetu.

Bajdenova administracija nije samo ćutala, već je nagrađivala takve zločine na svakom koraku.

Sada, umesto da deeskaliraju situaciju kako bi sprečile dalji gubitak života, najmoćnije zemlje sveta, predvođene SAD, saopštile su Izraelcima ‘carte blanche’.

Ovo međunarodno napuštanje je došlo bez obzira na to kojim su putevima Palestinci težili: Palestinci su apelovali na sve dostupne međunarodne institucije, održavajući nedeljne nenasilne marševe uprkos tome što su ih dočekali snajperistima i suzavcem, i vodeći kampanje za bojkot izraelskog aparthejda.

Oni su gurnuli svaku moguću polugu, a SAD su ometale njihove napore ili ograničile njihov protest.

Prepoznavanje osnovnih uzroka trenutnog nasilja ne zahteva odobravanje napada na civile. Kontekst ponude nije izgovor.

Naprotiv: jedini način da se oda počast gubitku života – palestinskom i izraelskom – jeste da se obratimo njegovom izvoru.

SAD moraju okončati svoje saučesništvo u izraelskom aparthejdu, sistemskom ugnjetavanju, vojnoj okupaciji i kolektivnom kažnjavanju – a ne udvostručiti svoju podršku, zaključuje Šamas.