„Terorizam je bio babica režimu Vladimira Putina“: Analiza Edvarda Lukasa koji je svedočio napadima na stambene blokove u Moskvi 1999.

Visceralna panika koju su ti napadi izazvali, piše za CEPA.org Edvard Lukas dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije, podigla je popularnost Putina od nule do heroja za nekoliko nedelja.

U početku je zaglušio legitimna pitanja o tome šta se zaista dogodilo.

Mnogi od onih koji su pokušali da istraže misterije oko bombaških napada završili su u zatvoru ili su mrtvi. Ali neugodna pitanja o vremenu, kontradiktornim i preuranjenim javnim izjavama, slabim dokazima i motivaciji ostaju bez odgovora.

Teorija da je Kremlj ugodio ili potpuno izmislio ubistvo više od 300 ljudi, iako nedokazano, sada je mejnstrim.

Ono što nije sumnjivo jeste da je Putinova popularnost zasnovana na njegovoj kognitivnoj čvrstini: teroristi moraju da očekuju nemilosrdnu odmazdu, a ne ustupke.

U stvari, Rusija nikada ne razgovara sa teroristima, osim kada to čini. U novembru 2001. Putinov izaslanik Viktor Kazancev je na moskovskom aerodromu razgovarao sa Ahmedom Zakajevim, stranim predstavnikom čečenskog lidera Aslana Mashadova koji se zalaže za nezavisnost. Na kraju bezuspešno – diskusije su nastavljene u vladinoj kući za goste.

Ali u celini, odgovor Rusije na terorizam u Putinovim godinama bio je gotovo performativno brutalan, uključujući gušenje gasom moskovskog pozorišta punog talaca u oktobru 2022. i napad teškim naoružanjem na školu u Beslanu u Ingušetiji 2004. Stotine su umrle da bi ispolirale imidž Kremlja.

Jednako je nemilosrdan odgovor Kremlja na kritičare, sa ubilačkom represijom u zemlji i inostranstvu.

U drugim kontekstima, upotreba radioaktivnog polonijuma (u Londonu 2006.) i nervnog agensa novičok (u britanskom gradu Solsberiju 2018.) računali bi se kao teroristički napad, kao i bombaški napadi na deponije oružja u Vrbtice u Češkoj Republici 2014.

Tako bi, takođe, mogla i konvencionalnija ubistva kritičara Kremlja u Berlinu 2019. i u Španiji prošlog meseca. Napad na ukrajinsku civilnu infrastrukturu — poslednji put u Harhovu – takođe bi se smatrao ratnim zločinom: vrstom terorizma.

U jednom smislu, ovo funkcioniše. Proširila se poruka da je opiranje Putinu loše za vaše zdravlje. Ako vas uhvate, bićete mučeni i ubijeni (i prvo, možda, naterani da pojedete svoje uvo; sudbina jednog od osumnjičenih za prošlonedeljne ubilačke napade na tržni centar Krokus u predgrađu Moskve).

Ali u drugom smislu, nije. Ako čak i ekstremna brutalnost ne izazove otpor, efekat odvraćanja je otupljen. Patnja Ukrajine nije ohrabrila zemlje poput Estonije, Letonije i Litvanije da traže zbližavanje sa Kremljom.

Naprotiv, pojačavaju svoje oružane snage i grade utvrđenja. Oni su spremni da se bore i umru za svoju slobodu. To ukrućuje kičme i na drugim mestima.

Isto je i unutar Rusije. Navodno svemoćni FSB nije uspeo da spreči najnoviji teroristički napad. Kako moj kolega iz CEPA, Andrej Soldatov, ističe u nedavnom članku u Gardijanu, sveprisutno nepoverenje je korozivno. Sekurokrate (vojna i policijska lica u vladi) ne mogu da govore istinu vlasti. A uplašeno stanovništvo neće odati korisne informacije.

Ovi propusti narušavaju kredibilitet FSB-a na svim nivoima. Slično tome, klima represije ne zaustavlja neke elemente neslaganja.

Rusija ne može da parira severnokorejskom nivou političke, društvene i kulturne kontrole. Umesto toga, teorije zavere su pečurke.

Oni uključuju ideju da vlasti mogu omogućiti da teroristički napad stvori izgovor za veću represiju, mobilizaciju ili neki drugi politički trik.

To je problem da nemilosrdnost postane vaš zaštitni znak. To utiče na vašu reputaciju.