Tramp hoće da proširi Avramove sporazume

Sporazum je kratak, jedva nešto više od dve stranice, i prilično neodređen: radi se o izjavama o namerama u vezi sa mirom, spremnošću na dijalog i saradnji u oblastima nauke, umetnosti, medicine i trgovine. Međutim, u njemu se ne mogu naći konkretne mere.

Avramovi sporazumi (Abraham Accords Declaration) — nazvani po biblijskoj ličnosti koja se smatra zajedničkim praocem hrišćanstva, judaizma i islama — predstavljaju međunarodni sporazum iz vremena prvog Trampovogpredsedničkog mandata, čiji je cilj bio unapređenje odnosa izmeđuIzraela, SAD i različitih islamskih država.

Američki predsednik sada je javno pozvao više drugih država Bliskog i Srednjeg istoka da se pridruže takozvanoj Deklaraciji o Avramovim sporazumima. Ova inicijativa dolazi usred tekućih pregovora o mogućem dogovoru u vezi sa ratom u Iranu.

U objavi na svojoj platformi Truth Social, Tramp je naveo Saudijsku Arabiju, Katar, Pakistan, Tursku, Egipat i Jordan kao potencijalne nove partnere.

Početak „svetske koalicije“?

Predsednik Tramp je priznao da bi pojedine države mogle da oklevaju, ali je naglasio da bi „većina trebalo da bude spremna i voljna“ da potencijalni sporazum sa Iranom pretvori u „mnogo značajniji istorijski događaj“. Po njegovom mišljenju, naročito Saudijska Arabija i Katar trebalo bi brzo da deluju. Ko odbije, pokazuje „loše namere“ i ne bi trebalo da bude deo budućeg dogovora.

Uprkos postojećim tenzijama i delimično otvorenom neprijateljstvu, Tramp je dočarao sliku ujedinjenog Bliskog istoka. „Region bi bio ujedinjen, moćan i ekonomski snažan — možda kao nijedan drugi na svetu“, napisao je.

U svoje planove je uključio čaki Iran, najvećeg neprijatelja Izraela. Ako bi Teheran potpisao sporazum sa SAD, prema njegovim rečima, bila bi „čast“ uključitiIran u „svetsku koaliciju bez presedana“.

Šta su Avramovi sporazumi?

Avramovi sporazumi potiču iz Trampovog prvog mandata. Godine 2020. njegova administracija posredovala je u istorijskom zbližavanju između Izraela i više država. Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Maroko i Sudan su tom prilikom normalizovali odnose sa Izraelom. Prošle godine sporazumu se pridružila i bivša sovjetska republika Kazahstan, koja je, međutim, već od 1992. održavala diplomatske odnose sa Izraelom.

Ovi sporazumi smatraju se prvom normalizacijom odnosa između Izraela i arapskih država još od mirovnih ugovora sa Egiptom iz 1979. i Jordanom iz 1994. Njihovi zagovornici ukazuju na rast regionalnih inicijativa i trgovine među partnerskim zemljama. Posebno su Izrael i Ujedinjeni Arapski Emirati zaključili brojne sporazume, uključujući i petogodišnji sporazum o razmeni znanja u poljoprivredi.

Sporazumi su međunarodno često ocenjeni kao diplomatski proboj. Oni su, takođe, prekinuli sa dotadašnjim konsenzusom da je normalizacija odnosa sa Izraelom moguća tek nakon rešavanja izraelsko-palestinskog sukoba i uspostavljanja rešenja dve države.

Kritičari sporazuma, međutim, upravo to ističu kao problem. Naročito se Palestinci smatraju gubitnicima ovog procesa. Time su, kako je za časopis IPG-Journal blizak nemačkom SPD-u objasnio Halid Elgindi, „Palestincima oduzeta važna poluga pritiska prema Izraelu“. „Time su za Izrael nestali i neki od poslednjih preostalih podsticaja da okonča okupaciju palestinskih teritorija ili na drugi način prizna prava Palestinaca.“

Koliko je realno proširenje Avramovih sporazuma?

Kratkoročno proširenje sporazuma trenutno se smatra malo verovatnim. Saudijska Arabija, na primer, i dalje uslovljava normalizaciju odnosa sa Izraelom konkretnim napretkom ka osnivanju palestinske države.

Katar se, s druge strane, vidi kao neutralni posrednik u regionalnim konfliktima, pa se njegov ulazak smatra politički isključenim. Doha održava veze i sa militantno islamističkim Hamasom, koji se u EU i nekim drugim državama smatra terorističkom organizacijom, i gradi imidž podrške palestinskom pitanju. Normalizacija odnosa sa Izraelom narušila bi tu posredničku ulogu.

Potpuno nerealnim smatra se i zahtev u vezi sa samim Iranom, čije neprijateljstvo prema Izraelu predstavlja centralni stub njegove državne doktrine.