Vladimir Ajzenhamer: Iran je za Evropu i SAD nešto između lošeg momka i dobre prilike za udaju 1Foto: Privatna arhiva

Naš sagovornik dr Vladimir Ajzenhamer, docent na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, važi za vrsnog poznavaoca regiona Bliskog istoka. Trenutna situacija u Iranu koja je izazvana tzv. Revolucijom marama, ali i inače slojeviti odnosi u ovom delu sveta bili su povod za ovaj razgovor.

* Da li trenutni protesti u Iranu mogu da prerastu u ozbiljniji otpor tamošnjim vlastima?

– Oni to već jesu. Kad u Iranu dođe do građanskih protesta, oni uvek imaju potencijal da izrode ozbiljne političke promene. Aktuelne proteste na ulicama iranskih gradova ne treba posmatrati kao izolovan slučaj, već ih treba posmatrati u kontinuitetu sa događajima iz 2009. i 2019. godine – tzv. Zelenom revolucijom i Benzin revolucijom. Zelena revolucija počela je kao protest usled optužbi da je režim Mahmuda Ahmedinedžada, uz pomoć konzervativne uleme i Revolucionarne garde, pokrao predsedničke izbore i onemogućio dolazak na vlast znatno liberalnijeg reformskog kandidata – Mira Husein Musavija. Tokom uličnih protesta došlo je do žestokih sukoba demonstranata i snaga bezbednosti, i, tom prilikom, pripadnici Basidži milicije – dobrovoljačke milicije pod kontrolom Revolucionarne garde, ubili su Nedu Agu-Soltan. Ovo ubistvo, iako izvedeno u metežu uličnih sukoba, nosilo je obeležje femicida, te je Neda tada, slično Mashi Amini danas, postala simbol otpora represiji koju sprovodi režim. Deceniju kasnije, Iran je opet potresao žestoki talas građanskih nemira, ovog puta isprovociran višestrukim porastom cena goriva, što je doprinelo ubrzanju pada životnog standarda i produbljivanju višedecenijske ekonomske krize. Konačno, dolazimo i do ovih najnovijih protesta, koji se od prethodnih značajno razlikuju ne svojim uzrokom, on je u sva tri pomenuta slučaja isti – nezadovoljstvo opštom društveno-političkom klimom i versko-konzervativnim stegama u Islamskoj Republici, već samim povodom. Naime, dok je 2009. godine motiv za izlazak Iranaca na ulice bila izborna krađa, 2019. rast cene benzina i pad kupovne moći građana, do Revolucije marama došlo je usled novog slučaja femicida. Da situacija bude još teža, on je počinjen u sklopu verski motivisane sistemske represije koja se sprovodi nad Irankama.

* Iranom već neko vreme kolaju glasine da je Vođa revolucije Ali Hamnei ozbiljno bolestan, može li to dovesti do destabilizacije režima?

– Za sada ove glasine nemaju zvaničnu potvrdu. Činjenica je da je još 2016. unutar Veća eksperata – klerikalnog tela zaduženog za izbor Rahbara – Vrhovnog vođe revolucije, formirana komisija zadužena da, kada Ali Hamnei umre, dostavi listu potencijalnih kandidata za ovu funkciju. Hamnei je 2014. godine operisao rak prostate i već duže vreme se u svetskoj javnosti spekuliše kako njegovo zdravstveno stanje nije najsjajnije. Od početka septembra je počela da kruži priča da je on gotovo na samrti. Nije teško uočiti postojanje korelacije između tih glasina, koje poseduju destabilišući kapacitet po iransku političku scenu, i aktuelnih protesta. Postoji verovatnoća da je upravo sve „vrelija“ klima političke neizvesnosti – sankcije Zapada, sve teža ekonomska kriza i eto sada i pitanje sukcesije Vođe, navela Moralnu policiju na rigidnije sprovođenje hisbe – kuranskog principa koji se tiče javnog reda i morala. Ovo svakako ne bi bio prvi puta da konzervativna ulema – sveštenstvo i Revolucionarna garda, intenziviranjem verskih normi u javnom životu, pokušavaju da sačuvaju vrednosti Velike islamske revolucije kao stožera nacionalnog jedinstva.

* Reakcija Zapada na proteste je pomalo neobična. Čini se da Zapad ne razume iranske kulturne kodove…

– Da je Zapad bolje razumeo iranske kulturne kodove, naročito političku kulturu, vrlo je moguće da ova država danas ne bi bila Islamska Republika. Neopravdani strah od širenja komunizma na ove prostore, naveo je SAD da organizuju puč u kome je srušen demokratski izabrani, progresivni i prozapadno orijentisan premijer Mohamed Mosadeg, od čega su profitirale zapadne naftne kompanije i iranski šah Reza Pahlavi. Uklanjanje Mosadega omogućilo je Pahlaviju da zavede diktaturu koja je se i danas pamti po endemskom nivou korupcije, nepotizma i represije koju je sprovodio SAVAK – šahova tajna policija. Nezadovoljstvo Iranaca ovakvom političkom situacijom dovelo je do revolucije 1979. godine, koja je, iako isprva nije imala dominanto islamski predznak, na posletku rezultirala uspostavljanjem jedinstvenog hibridnog političkog sistema – mešavine teokratije i demokratije, izrazito antagonistički nastrojenog prema SAD. Da je Mosadeg ostao na vlasti, ajatolah Homeini možda nikada ne bi dobio svoj politički momentum. U kontekstu svega rečenog, kao i u kontekstu aktuelnih dešavanja u Iranu, jasno je da jednostrano tumačenje utemeljeno na sopstvenim liberalno-demokratskim aršinima, ostaje konstanta u odnosu Zapada, naročito SAD, prema Iranu. Izuzetak je donekle bio Barak Obama, koji je – makar na simboličkom planu i putem narativa dijaloga civilizacija, pokušao da uspostavi bolje odnose sa Iranom. Iako je su njegove Novruz čestitke iranskom narodu i Hamneiju, isprva nailazile na grube odgovore tadašnjeg konzervativnog predsednika Ahmedinedžada, Obama je tokom svog drugog mandata uspeo da sa njegovim naslednikom Rouhanijem postigne Sporazum o iranskom nuklearnom programu, i da tako započne proces relaksacije međusobnih odnosa. Nažalost, Tramp je povukao SAD iz ovog sporazuma, i odnosi dve države su se ponovo našli na silaznoj putanji. Danas, u trenutku kada Vašington i Teheran ponovo pokušavaju da nađu zajednički jezik oko pitanja iranskog nuklearnog programa i zapadnih sankcija, fokusi dve države se bitno razlikuju. Dok iransko rukovodstvo pokušava da izdejstvuje garancije da se SAD više neće povlačiti iz Sporazuma, Bela kuća insistira na tome da Islamska Republika ozbiljnije poradi na poštovanju građanskih prava i sloboda, naročito kada je reč o pravima žena, slobodama medija ali i položaju etničkih i verskih manjina poput Kurda ili Bahajaca.

* Bitan element ove bliskoistočne političke priče su i Abrahamski sporazumi, neprijateljstvo Irana i Izraela je veće nego ikad u novijoj istoriji…

– Interesantno je kako je Donald Tramp, u moru svojih spoljnopolitičkih promašaja ovim sporazumima zapravo postigao uspeh kakav na Bliskom istoku nije viđen od pregovora u Kemp Dejvidu, kojima je uspostavljen trajni mir između Egipta i Izraela. Ovoga puta, poboljšanje odnosa postignuto je na relaciji Izrael – Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein, koji su potom doveli do nezvanične relaksacije odnosa Tel Aviva i Rijada. Iako je javno proklamovani povod ovog zbližavanja ekonomske prirode – naročito na polju energenata, visoke tehnologije i odbrambene industrije, prava pozadina jeste strah ovih država – i Izraela i arapskih zalivskih petro-monarhija od rastućeg regionalnog uticaja Irana. Nakon povlačenja SAD iz Iraka i stvaranja regionalnog vakuma moći, iranski uticaj na Arapskom poluostrvu je porastao i sada obuhvata Irak, Liban i Siriju, kao i Jemen. Otuda se Saudijska Arabija i Emirati, kao vodeće arapske države, osećaju uklještene u šiitske „makaze“ koje u svojim rukama drži Teheran. Međutim, globalna kriza energenata, uzrokovana ratom u Ukrajini može biti važan game changer u ovoj regionalnoj jednačini. Iako ne poseduje adekvatnu gasnu infrastrukturu, Iran poseduje rezerve gasa koje bi, dugoročno Evropu mogle da oslobode gasne zavisnosti od Rusije. Otuda vraćanje u igru nuklearnog sporazuma nije više samo u interesu SAD i Irana, već i EU. Tako dolazimo do paradoksa da Irana lako iz uloge „lošeg momka“ može postati poželjni geopolitički „mladoženja“ Zapada. Otuda Zapad sada pažljivo prati i procenjuje dešavanja na ulicama iranskih gradova. Ukoliko SAD i EU procene da ovi protesti nemaju snagu da poljuljaju Islamsku republiku, nije neočekivano da će okrenuti glavu nad kršenjem prava žena u Iranu, i još jednom, kako su to već mnogo puta učinili u arapskom svetu – trampiti demokratiju za energente.

„Žensko pitanje“ generator društvenih protesta

„Žensko pitanje“, odnosno želja za njihovim ravnopravnim tretmanom u Islamskoj Republici, generator je društvenih protesta. Međutim, kako protesti dobijaju na masovnosti, zahtevi demonstranata, među kojima rame uz rame stoje i Iranke i Iranci, više nisu isključivo usmereni na zauzdavanje Moralne policije, ukidanje Islamskih centara za reedukaciju i popuštanje hidžabske stege, već postaju sve jednoglasniji poklič koji poziva na demokratizaciju celog društva i izlazak Irana iz međunarodne izolacije. Kada tumačimo aktuelne događaje, moramo sve vreme imati na umu da je Iran, usled dugoročnog pritiska spoljnih faktora, ali i unutrašnjih represivnih stega režima, izložen ozbiljnoj eroziji društveno-političkog života. Revolucija marama još jedan je u nizu pokazatelja te erozije.

Glorifikacija nekadašnjeg šahovog režima

U zapadnoj javnosti, ali i delu naše javnosti, trenutno je primetan i jedan „regresivni“ narativ, koji se svodi na latentnu glorifikaciju nekadašnjeg šahovog režima. Iako su žene u Iranu, tokom vladavine dinastije Pahlavi, bile lišene obaveze pokrivanja i slobodne da se oblače kao žene na Zapadu, govoriti da je takav režim – izrazito korumpiran i represivan, bio bolji, nije ništa drugo do zamena teza. Istina je da su se i tada, kao i sada, Iranci i Iranke borili za otvorenije i pravičnije društvo, što je borba koju je ovaj ponosan narod poveo još 1906. godine kada se prvi put izborio za sopstveni Ustav i parlament.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.