Aleksandar Marton, foto: J. Patarčić“Radnja se zatvara zbog bolesti”, stoji obaveštenje na vratima radnje subotičkog časovničara Aleksandra Martona, koji se posle pet decenija rada oprašta sa ovim poslom. Tako će od 1. maja Subotica ostati bez jedinog časovničara, čija će vrata za sve koji su na njih kucali u potrazi za popravkom pokvarenog sata, biti zatvorena.
“Diplomirao sam 1968. godine, bilo nas je četvorica. Oni su, nažalost, već umrli, a ja sam pukim slučajem pao i slomio kuk. Zatim sam 25 godina šećeraš i prste na rukama polako ne osećam uopšte, a na nogama isto i to je razlog zašto moram da zatvorim”, započinje priču Marton.
Ceo radni vek Aleksandra Martona kao časovničara protekao je baš u ovoj radnji, čiji je svaki pedalj ispunjen satovima, od velikih zidnih, preko stonih i ukrasnih, do onih ručnih i džepnih koje su mušterije donele na popravku, ali se nikada nisu vratile po njih.
Do sada ih je izbrojao više od 400 i uredno obeležio imenom i prezimenom vlasnika, markom sata i godinom kada je donet, u nadi da će u ovim poslednjih danima pre zatvaranja radnje neko doći po njih.
“Ima tu od 1968. godine satova, ljudi su malo zaboravni. Pre sedam ili osam godina me je pozvao jedan gospodin i pitao za ‘Doksa’ sat koji ima oštećeno staklo na levoj strani. Kaže, pre godinu, godinu i po ga je doneo i da li je u životu. Supruga je pregledala kutije i našla sat, ali ga nije doneo pre godinu, godinu i po dana, nego pre 15 godina”, nasmejao se Marton.
Najpre pod mentorstvom svog šefa, a kasnije i samostalno, Marton je izgradio karijeru čuvenog subotičkog časovničara kroz čije ruke nema čiji sat nije prošao. U ovom poslu, koji i dalje drži u malom prstu, kaže da je najvažnije strpljenje, jer je ponekad jedan sat potrebno rastaviti i deset puta da bi na kraju radio onako kako treba.
“Ne sme se čovek nervirati, a što se zanata i satova tiče, to su takve stvari da ako po knjizi jedan sat popravite, pre nego što poklopac stavite još 96 mogućih grešaka postoji zbog kojih će sat možda stati u roku od 24 sata”, objašnjava Marton zbog čega za ovaj stari zanat nije dovoljno samo knjiško znanje.
“Bilo je da smo jedan automat sat rastavili i popravili, a žena ga je odnela nakon dva dana nazad i rekla da ne radi. Moj šef je tada rekao da ga opet rastavim. Pregledali smo sve, svi zupčanici su bili u redu, automat je lepo radio, stavili smo ga na ruku i isprobali. Žena je došla, odnela sat i nakon dva dana ga je opet vratila jer je stao. Onda smo se setili da je pitamo čime se njen muž bavi. Kaže, on je ležeći bolesnik, a poznato je da takav sat mora da bude u pokretu da bi automat navio feder i da bi radio sat”, ispričao je Marton kako je razrešio misteriju ovog sata.
A satovi nisu dolazili samo njemu, već je i on išao njima. Tako je tokom karijere popravljao sve časovnike u Franjevačkoj crkvi, a jednom prilikom i onaj na Gradskoj kući.
“Aurometal je popravljao sat na Gradskoj kući i izvadili su mehanički mehanizam, a stavili električni, što je za posledicu imalo fatalnu grešku. Dali su 100 godina garancije, a sat je nakon par godina stao. Onda sam sa jednim drugom koji je bio mehaničar za televizore, jer je sat radio na električne kontakte, uspeli da nabavimo te specijalne kontakte iz lokomotive sa željezničke stanice, gde mi je jedan školski drug radio. On je nabavio te kontakte, što smo pomoću mehaničara ugradili i to je lepo funkcionisalo”, kaže Marton.
Sve to je naš sagovornik radio znanjem, veštinom, ali i malim pomagačima, poput pincete i šrafcigera, za koje kaže da ne smeju da budu magnetni da bi mogli vaditi i stavljati šarafe. Od koristi su bili i mali čekić za bušenje rupa na kajišu, čuvena cik-cak klešta, a najvažnija od svega lupa.
“Bez lupe se ništa ne može”, jasan je majstor.
“U dvadesetoj godini sam primetio kad sam otišao u pozorište, sedeo sam u prvom redu i ispred mene kao da je bilo staklo po kojem curi voda. Nisam mogao da vidim glumce. Otišao sam kod očnog lekara koji je utvrdio da imam iskrivljene očne osovine i pitao što sam ovaj zanat izabrao? Reko, da sam znao pre pet godina, ne bih izabrao. Ali, tako je to bilo i radio sa naočarima na kojima sam imao lupu. Ono što je interesantno, jeste da to oko na kojem sam koristio lupu je uvek bilo jače od onog na kojem nisam”, dodaje subotički časovničar.
Marton nije stao sa radom ni posle 40 godina, kada je došlo vreme za penziju jer, kako kaže, od 23.000 dinara se živeti ne može.
“Sad sam već više od 12 godina u penziji sa obrtom, ali sad već ni posla nema baš puno. Jako se promenio naš zanat i više nema mehaničkih satova. Kad sam 1986. godine preuzeo radnju od svog šefa, onda je bilo mesečno 650 popravki mehaničkih satova. Sad, u poslednje vreme je bilo tri ili četiri. Živeli smo dd stavljanja baterija i zbog toga je jedino bilo posla, pošto sam davao dve godine garancije na baterije”, kaže Marton.
Iako je život posvetio satovima, naš sagovornik kaže da je ovaj poziv takav da “nemate vremena ni za šta”.
“Recimo, kada radite od 8 do 12 sati, zatvorite radnju, onda vaše radno vreme ne staje, nego idete kući, isti takav radni sto imate i onda popravljate ono što ste primili. Ponekad sam radio i do pet, pola šest ujutro i opet sam došao na posao. Moja supruga je uvek govorila kada su je pitali dokle ću da radim, jer ona je uvek bila sa mnom u radnji, ‘dok ne padne sa stolice’. Nažalost, došlo je i to vreme”, zaključuje Marton.
Međutim, ni godine, ni bolest nisu izbrisali jasno pamćenje ovog vremešnog gospodina koji bi, da je zdravlja, mogao još da radi.
U poslednjim danima radnje, kaže da se često dešavalo da neko uđe, tražeći da popravi “samo još ovo”, što dovoljno govori koliko će vešte ruke ovog Subotičanina nedostajati ovom gradu i njenim građanima.
“Mnogo je teško i bilo je milina čuti od ljudi da sam ponekima i dedi, i tati, i sad unucima popravljao satove. Koliko je bilo moguće, uvek sam pronalazio zadovoljstva u poslu, a moj pokojni šef je uvek govorio: ‘Sine, makar kako radio, uvek ćeš imati dva do pet odsto ljudi koji neće biti zadovoljni, a to je u proseku dobro. Znate kako je, deset puta napravite nešto dobro, jednom samo pogrešite, to se uvek više pamti nego ono što ste dobro uradili”, poručuje subotički časovničar Marton.
Sat umesto reketa
“Od 15 godine, kada sam počeo zanat, trebalo je da prestanem sa tenisom, što sam jako voleo i bio sam u prvom timu na Paliću, ali ruka nije dozvoljavala. Više od dve kile ne smete da podižete, jer onda ruka drhti, a u našem zanatu mora biti mirna”, ističe Aleksandar Marton.
Budilnici
“Pre 40 godina sam kod kuće napravio 18 budilnika. Još su postojale uljane peći, koja mi je bila kod glave, i na nju sam stavio svih 18 budilnika i navio na pola osam da mi zvone. Legao sam i zaspao, a kad sam se probudio bilo je pola devet. Reko, u redu, jedan, dva ili tri, ali svih 18 da nije zvonilo? Zapravo su svi odzvonili, to sam primetio kod navijanja, a ja sam se prisećao da sam sanjao da negde zvone zvona i tako sam ih lepo prespavao”, kaže Marton.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
