foto Dragana Udovičić„Deveti pozorišni ringišpil“ festival za decu koji je prošle nedelje održan u Puls teatru u Lazarevcu ostaće upamćen po javnom prekoru koji je Ivana Nedeljković, glumica i direktor ove umetničke kuće, uputila roditeljima zbog bahatosti, nevaspitanja i nebrige o deci u pozorištu.
O tome da li postoji „okidač“ za ovakvo ponašanje publike i da li ono treba da bude alarm za društvo za Danas govori psiholog Marina Videnović iz Instituta za psihologiju u Beogradu.
– Ponašanje koje je u obraćanju roditeljima opisala direktorka Puls teatra, ukazuje na to da neke norme ponašanja nisu usvojene koje bi trebalo da se steknu tokom odrastanja. Ukoliko smo ih usvojili tokom detinjstva, ne bi trebalo da postoji tako moćan okidač koji bi nas naterao da naprasno zaboravimo kako se ulazi u pozorište, kako se čeka red, da nema guranja, gde se nose kokice, gde ne. Tako da bih ja uzrok u ovom ponašanju publike pre svega tražila u nekim obrascima u društvu koji postoje već duže vreme. Utisak je da su neke generacije odrastale uz poruku guraj se, gazi, laktaj se ako misliš bilo šta da postigneš. Te generacije odbijaju decu i postaju roditelji, objašnjava za naš list Marina Videnović.
* Događaji u Lazarevcu nisu presedan, u beogradskim pozorištima za decu kažu da imaju problem i sa roditeljima, dok u unutrašnjosti tvrde da je kod njih bolje, a da su im gostovanja u Beogradu pravi šok…
– Drago mi je da je utisak takav da je u manjim mestima sačuvano nešto što smo pre zvali kućnim vaspitanjem. Moguće da je ponuda koja postoji u Beogradu preplavljujuća i da se onda lakše izgubila granica između nečega što je kulturna institucija i nečega što to nije. Dovoljno je da pogledamo sve načine na koji dete može proslaviti rođendan. Tu su vatrometi, kostimi, specijalne torte, pena žurke za jednocifrene rođendane, animatori i svuda sme da se skače, juri, vrišti.
Na stranu da stavimo koliko sve te zabave koštaju i koliko roditelja ipak pristaje da plati tu cenu. Uporedimo takve rođendane sa sendvičima i tortom koju je mama pravila, a uz koje su proslavljale tolike generacije. Prvo, niko nas nije zabavljao od odraslih. Oslanjajući se na sopstvenu kreativnost morali smo da naučimo da se družimo, tako da nam zajednička igra svima prija. Koliko je to složeniji i stimulativniji, a i zanimljiviji zadatak od odvrnute muzike na najjače i gomile šljaštećih boja, pene, dima od kojih se i nama odraslima zavrti u glavi.
* Da li dečija pozorišta počinju simbolično da liče na „stadione“ i ko može i treba da pomogne u vaspitanju i odrastanju dece u situaciji kad se roditelji ponašaju problematično?
– Mislim da je problem taj da ne razumemo ili nipodaštavamo kulturu za decu, pa bile to knjige, predstave, muzika, čak i crtani filmovi. Svi ovi sadržaji treba da zadovolje neke estetske kriterijume. Postoji razlika između slikovnice koju je napisao pisac i koja je i odraslima zanimljiva i gde je jasna pouka, i prepeva crtaća punog gramatičkih grešaka. Takođe postoji razlika između dečjeg animatora i profesionalnog glumca. Mnogi će se složiti da biti umetnik za decu jeste teži i zahtevniji zalogaj i mi moramo te umetnike poštovati. Deca zaslužuju kvalitet, kao što zaslužujemo i mi odrasli. Nažalost, i pored velikog broja TV kanala čini se da je tih sadržaja u medijima sve manje, kako za decu tako i za odrasle. Hajde da ih vratimo i da učimo da razlikujemo kvalitet od nekvaliteta.
* Da li slučaj Lazarevac treba da bude neka vrsta alarma za društvo i šta preduzeti da reagovanje Ivane Nedeljković iz Puls teatra ne bude za jednokratnu medijsku upotrebu?
– Bilo bi lepo da bude alarm i da ne ostane na ružnom utisku i beskorisnim komentarima tipa „ju strašno, kakvi su ti današnji roditelji“. Govorimo o nekom ponašanju koje se može naučiti, a detetu će biti korisno u životu, jer neće dobiti etiketu nekulturnog i nevaspitanog. Spremajmo dete za pozorište, koncert, muzej. Hajde prvo da pričamo gde to idemo, kako se ponašamo, da ne smetamo glumcima, kako ih bodrimo. Pričajmo o tome u vrtiću, porodici, u medijima.
Možemo uz kartu za pozorišnu predstavu da dobijemo i kratak podsetnik šta se od nas odraslih očekuje. Pažljivo birajmo sadržaj koji odgovara detetovom uzrastu i saznajnim mogućnostima. Pričajmo i posle o tome, šta je tu bilo lepo, šta nam se svidelo, u čemu smo uživali, šta su umetnici i kako se poštuju. Setimo se da smo mi odrastali uz Duška Radovića, Ršuma, Timoti DŽon Bajforda i koliko je to iskustvo bilo dragoceno i koliko nas je obogatilo. I naša deca zaslužuju isto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
