INTERVJU Kardinal Ladislav Nemet: Razmatra se otvaranje predstavništva Kosova pri Svetoj Stolici

On će već 7. juna, kako je saopšteno iz Vatikana, biti papinin posebni izaslanik na obeležavanju 950. godišnjive Pločke biskupije u Poljskoj.

Čini se da je za svakog novog papu test u Hrvatskoj da li će kanonizovati kardinala Stepinca, a u Srbiji da li će doći u posetu. Da li je zbog činjenice da je novi papa pre izbora, 2024. kao kardinal bio u Beogradu stavlja tačku na to pitanje?

– Prvo pitanje većine novinara koje mi je postavljeno bilo je hoće li sad papa doći. U neku ruku on je već bio tu jednom nogom kardinalskom, sad još treba da napravi taj drugi korak. Tačno je da i u Hrvatskoj odmah je postavljeno pitanje da li će kanonizacija kardinala Stepinca biti nastavljena. Odgovor na oba pitanje jeste da to treba rešavati u hodu. Papa je novi čovek na novom mestu, prvo treba da stvori svoju „vladu“, sazove najbliže saradnike.

On je sad u toku tog procesa kako bi na kraju izabrao saradnike savetnika, koji će davati preporuke i za pitanja kao što su kardinal Stepinac i poseta Srbiji u koju ga je pozvao i naš premijer posle inauguracije i svete mise u Vatikanu. Premijer Macut mi je rekao: „Ja sam ga pozvao u Srbiju“. Te reči su ‘pale“. Poziv je izrečen, ali treba rešiti pitanja bezbednosti, teme posete, kao i reagovanja tradicionalnih crkava i verskih zajednica. Znamo da papa nikad ne ide gde postoji otpor u delu Crkve i društva koji ne bi hteli da do posete dođe. Ja sam već 17 godina biskup u Srbiji i pratim sva ta dešavanja oko papinog dolaska.

Malo me je stramota u razgovorima sa stranim biskupima koje srećem u Evropi i svetu da priznam da je Srbija, pored Rusije i Belorusije, jedina evropska zemlja koju još nije posetio nijedan papa za najmanje dve hiljade godina. To je za mene malo, da ne kažem, šokantno, ali tako je.

Kako objašnjavate da je jedna od prvih odluka novog pape da imenuje novog nuncija u Sloveniji koji će biti i delegat za Kosovo. To je nije novo diplomatsko rešenje, ali ostavlja pitanje zbog čega nuncije u Srbiji nije nadležan za KiM, kad Vatikan nije priznao nezavisnost Kosova?

– Sadašnji ambasador Svete Stolice u Sloveniji bio je još u aprilu prebačen za ambasadora u Holandiju. To je proces koji traje najmanje dva-tri meseca. Njegov odlazak iz Slovenije objavljen je za života pape Franje, a tada je bio izabran i njegov naslednik. U Sloveniju dolazi Italijan, nadbiskup Luiđi Bjanko koji je na službi bio u Ugandi. Praksa Vatikana je da, kada postoje neke napetosti u određenim regijama, države koje su u malo napetijim odnosima, ne stavlja ispod istog nuncija.

Između Srbije i južne pokrajine ili te „nove države“ Kosovo postoje napetosti i bilo bi nezdravo da su pod istim nuncijem. Međutim razlika postoji, delegat je samo čovek pri KC koji nije odgovoran toliko za politički odnos nego više za prisutnost i pomoć Crkvi na Kosovu. Novoimenovani nuncije za Sloveniju je treći delegat za Kosovo, ništa se tu ne menja.

Ono što jeste promena je to da je kardinal Parolin kad je bio prošle godine rekao predsedniku Srbije da Kosovo traži mogućnost otvaranja diplomatske misije pri Svetoj Stolici. To je u razmatranju i verovatno će u skorijoj budućnosti biti prihvaćeno. Jer ako se Kosovo slaže da ima delegata, onda bi recipročno trebalo da i Sveta Stolica dozvoli barem jedan ured, ne sa diplomatskim statusom, nego kao predstavništvo pri Svetoj Stolici. Priznavanje Kosova je za Srbiju verovatno pitanje kao što je za Hrvate Stepinac.

Takvo rešenje je za aktuelnog predsednika Republike verovatno prihvatljivo sa stanovišta politike koju vodi i obaveza koje je ima prema međunarodnoj zajednici Prištini, ali kako će se to odraziti na odnose sa SPC?

– Ja mislim da se Sveta Stolica, kad odlučuje o vitalnim stvarima, rukovodi odnosom prema drugim državama – kakvu će reakciju odluka proizvesti, šta će biti konsekvence, ali kao svaka suverena država ima slobodu odlučivanja. To što je sigurno jeste da Sveta Stolica želi videti da postoji sloboda veroispovesti na Kosovu, da postoji država koja funkcioniše, koja će osigurati svim građanima pravo na boravak, razvoj, pravo mirnog života i sigurnosti. Ta pitanja će svakako imati uticaj tokom donošenja odluke.

Srpske manastire na KiM i dalje čuva Kfor.

– Jeste, sigurno da će to i dalje trajati jer znamo kakva je situacija i koje su napetosti i dalje. Mislim da tu ni srpska strana nije pametno uradila kad je manastir Banjska korišćen za bazu oružanih grupa.

Eparhija raško-prizrenska to je zvanično negirala.

– Slažem se, ali fizički kad ste unutra, teško se možete moralno ograditi. To su razlike koje mora i srpska javnost da vidi da neke stvari ostavljaju loš utisak i loše posledice izvan Srbije. Tu se ovde može predstaviti i objasniti jako dobro, ali to ne znači da je to prihvaćeno kao istina u drugim sredinama. I drugi ljudi gledaju na događaje, a ne samo srpska štampa i strana.

Kako razumete odbijanje Moskve da prihvati papin predlog da posle Carigrada Vatikan bude mesto rusko-ukrajinskih pregovora?

– Čini mi se da je to dobra odluka. Odnos Moskve i Vatikana danas je, crkveno-politički ‘zaleđen’ i zbog toga ne vidim razlog da, dok patrijarh Kiril zagovara neki sveti rat koji KC nikako ne može podržati, gospodin Putin ili njegov čovek razgovara sa nekima u Vatikanu.

Da li taj predlog bio opterećen i istorijskim sporom zbog prozelitizma i unijaćenja u Ukrajini?

– To jeste opterećenje za Moskvu, ali unijaćenje je stara tema. Odluku ljudi u kojoj će crkvi biti treba poštovati. Ne verujem da danas postoji prozelitizam kao takav. U vreme kad su stvorene unijatske crkve politička karta Evrope bila je sasvim drugačija. Moskva nije bila u Kijevu nego daleko na Istoku.

Kijev je kolevka ruskog pravoslavlja, sve se to nekad zvalo Malorusija.

– To ne znači da je Moskva imala politički ili crkveni uticaj. Imena se mogu menjati. To su druge svari. Zna se da je Moskovska patrijaršija novijeg datuma i nije jedna od vodećih.

Ali je najmnogoljudnija u pravoslavnom svetu gde su sve pomesne crkve ravnopravne.

– Zna se kako se odlučuje u Sinodu, nezavisno da li imaš deset vernika ili deset miliona imaš jedan glas.

Da li prvi potezi novog pape ukazuju da je „rusofobičan“ – stalni kontakt sa Zelenskim, njegov privatni prijem pre ustoličenja, naglašeno pominjanje Ukrajine, u vatikanskim medijima nema vesti o kontaktima sa ruskom stranom?

– Putin i patrijarh Kiril poslali su čestitke papi na izboru, ali za susret su potrebne dve strane. Zelenski hoće da se sretne sa svakim ko razgovara sa njim. Na papinom ustoličenju bio je drugi čovek Moskovske patrijaršije i šef ruske crkvene diplomatije mitropolit Antonije, a državu je predstavljao ministar kulture.

Rusi su bili na visokom nivou. Od izbora novog pape prošlo je premalo vremena da bi se moglo reći da li je „rusofob“ ili nije. Ali, jasno je da je Ukrajina napadnuta, a ne Rusija. Na kraju, Papa i Putin nedavno su razgovarali telefonom. KC je prisutna humanitarno i u Ukrajini i u Rusiji, ali bilo bi još važnije da dođe do razgovora na višem nivou – između pape Leona i patrijarha Kirila.

To je pitanje budućnosti. Kardinal Zupi iz Bolonje i dalje je u kontaktu sa Ruskom pravoslavnom crkvom, Sveta stolica ima nuncija u Moskvi, to se nije promenilo, kao što Ruska Federaicja ima ambasadora pri Svetoj stolici. Diplomatski kontakti su i dalje u toku, žalosno je što se ne vidi da verska dimenzija može da malo omekša front. Kad je u pitanju papin angažman za mir, treba reći da je prvo pomenuo Gazu. Kao Sveta Zemlja, u kojoj se rodio Isus, trebalo bi da bude mesto mira i mirnog suživota, koegzistencije svih naroda koji žive tamo, a tamo se događaju najkrvavije stvari, krvavije nego u Ukrajini.

Prvi put ste bili u konklavi. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak, a što može da se javno kaže i kakav je osećaj znati da bar teoretski možete biti izabrani za papu?

– Fantastično je to što se kad se zatvore vrata stvori tišina koja koncentriše samo na jednu stvar – da izaberemo pravu osobu. Pre toga smo se spremali 12 dana, razmišljajući kakav profil treba da ima ta osoba. Broj kardinala u ovoj konklavi bio je istorijski maksimum, što znači da nas je bilo sa svih strana i iz različitih sredina što nam je dalo snagu u tih 12 dana i 12 razgovora za presek situacije cele KC i to ne samo u smislu šta se događa u crkvama nego i gde te crkve žive, u kojoj političkoj, socijalnoj, ekonomskoj situaciji.

To su bili sveobuhvatni razgovori od konteksta siromaštva do razvija tehnologije, digitalizacije, ali su mir u svetu i sloboda veroispovesti bili najvažnije teme. Kad se uđe u konklavu, onda ne stojimo tamo sat vremena i gledamo gore u Mikelanđelove freske nego se dajemo na posao. Meni je bio fantastičan mir u toj sali sa 133 kardinala, staloženost, bez ishitrenih slučajeva, svađa, lobiranja, jer smo se na izbor spremili. Sve je bilo protkano molitvom.

Videlo se da to nije izbor za neku političku funkciju nego da tražimo volju Boga. To su stvari koje stvaraju sigurnost da nema manipulacije unutra. Šta je bio pre nego što smo ušli u konklavu, to je druga stvar. Uvek postoje razgovori, kad smo već bili unutra sve to ostalo u tišini našeg srca.

Da li paradoks, koji nije vezan samo za konklavu i RKC, to što crkveni prelati najpre pozivaju vernike da se za njih mole pred važne oduke koje posle donose u ultratajnosti kao što je to bilo sad u dobro čuvanoj Sikstinskoj kapeli?

– Tu je zajedničko to što je narod molio kao i mi u Sikstinskoj kapeli da nam Bog pomogne da nam otvori mozak i srce da nađemo pravog u smislu crkvene službe. Sve je ultratajno je zbog istorijskog iskustva i različitih načina izbora pape – kupovinom, darovanjem, dogovorima… Do Garibaldija i ujedinjenja Italije KC je imala svoju papsku državu, to su bili ogromni novci i moć. Danas Vatikan ima nekoliko zgrada u Rimu koje treba održavati i uvek se govori da je u finansijskoj krizi.

Britanski mediji su uoči konklave ukazivali na važnost uticaja američkog kapitala na posustale finansije Vatikana. Kardinal Prevost nije bio među papabilima u evropskim medijima, njegovo ime objavila je američka štampa dan uoči konklave. Da li je njegov izbor zaista bio iznenađenje?

– Da kažemo ovako: kad smo već bili u Rimu, razgovaralo se sa različitim grupacijama. Jedna stvar je sigurna, kardinal Prevost nije bio među glavnim kandidatima, jer on je bio malo manje poznat, posebno u Evropi gde je radio kao redovnik, monah pre 2013. Posle toga bio je biskup u Peruu sve do 2023, kad ga je papa Franja doveo da vidi jedno od najvažnijih ministarstava za nove biskupe. To je personalna politika gde je imao dodir sa jako puno ljudi. I većina nas koji smo kardinali već smo ga sreli negde i imali smo sliku čoveka. U tih 12 velikih razgovora kardinala nikad se ne spominju imena, govori se o profilu.

Predsednik Makron napravio je problem francuskim kadinalima kad ih je pozvao u ambasadu posle sahrane pape Franje što je odjeknulo jako negativno među nama. O američkom kapitalu nisam puno razmišljao, Evropa je još uvek najveći finansijer KC, a ne SAD. Nezavisno od broja katolika, imamo jake crkve sa strukturama i tradicima kao što su Italija, Španija, Nemačka…

Ali Sveta Stolica je nešto drugo. Kako će novi papa uspeti da to sredi sa Amerikancima, samo zato što je Amerikanac, to ne znam, jer on baš u SAD nije gledan kao Amerikanac. On je više Latino. Tako su ga i zvali Latino Jenki. Rođen je u SAD, ali više se ponaša kao Latinoamerikanac. Ni u njegovom govoru ne možete primetiti da je Amerikanac, nema tog tvrdog izgovora, a i mnogo šire je kulturno utemeljen. Znamo da je i sam predsednik Tramp rekao da je njegov kandidat kardinal Dolan iz Njujorka.

Kako je odjeknula fotomontaža na kojoj je američki predsednik u odori pape, da li je shvaćena samo kao štos? Nekima se ne sviđa to što svetom „drma“ Tramp, a sad je i papa iz SAD.

– Među kardinalima to je izazvalo izvesnu indignaciju i neku srdžbu. Čovek misli da je to sve velika igra. To može da radi u svom dvorištu, ali Crkva nije njegovo dvorište. To je bilo jasno, pa je Američka biskupska konferencija i službeno reagovala. Kad smo izabrali Leona za papu rekli smo da sad imamo poznatijeg Amerikanca od Trampa.

Da li je do Vatikana stigla i ovdašnja fotomontaža u kojoj predsednik Srbije u papskoj odori kaže: „A ko drugi?“

– Jedan od glavnih izazova, a to je papa Leon Četrnaesti pomenuo odmah posle izbora, jeste izazov digitalizacije i veštačke inteligencije. Papa je svestan šta se događa u svetu i koliko je važno da zaštitimo neku sliku objektivnog informisanja i istinitost događaja. Cela svetska crkva, kao institucija sa oko dve milijarde hrišćana – svi hrišćani zajedno, treba da podigne glas protiv zla koje veštačka inteligencija može da napravi. Znamo da možete da napravi i puno dobrog, ali na polju komunikacije je strašno opasna. Posebno u zonama ratovanja. Znamo šta se događa u Gazi, Ukrajini… gde je veštačka inteligencija već na bojnom polju i na delu. To postavlja pitanja koja nas budućnost čeka.

Socijalna doktrina u doba digitalne revolucije
Kako ste Vi razumeli program novog pape. Iako podseća na pontifikat pape Franje, da li postoji metodološka razlika u pristupu između jezuite i avgustinijanca u ostvarivanju tog programa?

– Isusovci su poznati po tome da nisu „timski igrači“, vole individualno da sređuju stvari. Što se tiče novog pape on je poznat po saradnji sa ljudima. Dok je bio u Rimu 12 godina glavni poglavar svog monaškog reda za ceo svet tražio je savete. Struktura svakog monaškog reda je takva da poglavar ne može sam da odlučuje nego mora da sluša svoje ljude. Ja mislim da je to pozitivna stvar koju će papa Leon održati. On ima slobodu da odlučuje kako želi, međutim ja se nadam da će on to uraditi, a da će ići u tom pravcu pokazuje prvi razgovor sa nama kardinalima.

Mi smo ga izabrali u četvrtak, a u subotu pre podne imali smo razgovor sa njim iza zatvorenih vrata. On želi da koristi naše savete više nego što je to ranije bio slučaj. Papa Franjo u svojih 12 godina službovanja jedan put je sazvao sve kardinale. To se zove konzistorij. Mi smo hteli, a papa Leon Četrnaesti je potvrdio da namerava svake godine jedanput sazvati sve kardinale. Ako uspe u tome što je obećao, to će biti velika stvar.

Za vreme prve večere posle izbora papa Leon je, objašnjavajući odluku o imenu, spomenuo jedinstvo hrišćana, ali njemu je bilo mnogo važnije pitanje socijalne situacije, posebno što se nalazimo vremenu digitalne revolucije. To je sasvim nova situacija za celo čovečanstvo, radi se o strahu pred budućnošću, jer veštačka inteligencija i roboti koji dolaze preuzimaju posao ljudima.

Nismo „uvozni“ katolici
Koliko Vam je važno što ste prošlog četvrtka bili deo Spasovdanske litije, u Svetosavskom hramu na molitvi, na rezanju slavskog kolača u Skupštini grada Beograda?

– Katolici su članovi ovog društva kao i svi drugi građani i zbog toga mislim da je naša prisutnost važna, da se vidi da smo tu. KC u Beogradu nije toliko ni stara niti jaka, budimo iskreni. Prošle godine slavili smo 100 godina Nadbiskupije, Beogradska biskupija se prvi put spominje u pismu pape Ivana Osmog knezu Borisu 16. aprila 878. Naše zajednice nisu tako brojne, niti je broj katolika veliki, ali važno je da se primeti naše prisustvo. Zato volim i želim da budem prisutan kad se slavi nešto u Beogradu ili nekim drugim povodom. Stvarno mi je važno da ljudi vide da smo mi tu, da nismo strano telo koje prilepljeno ili da smo neki „uvozni“ katolici.