INTERVJU Ladislav Nemet: Nadam se da ćemo i u Srbiji sačuvati ‘hladnu glavu’

Razgovor je vođen posle jedne napete noći u Beogradu u kojoj su se pobunjeni studenti i građani sukobili sa policijom zbog upada pripadnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije u Rektorat Univerziteta u Beogradu, što je aktuelno stanje u Srbiji dovelo u prvi plan.

Kako Vi vidite prilike u kojima će se ove godine slaviti najveći hrišćanski praznik, nešto od tamnih tonova oseća i u Vašoj Uskršnjoj poruci?

– Srbija je deo svetske scene koja je drugačija nego prošle godine, kad smo se spremali za Uskrs koji je imao zajednički datum za sve hrišćane, tako da je to bila izuzetna proslava. Ove godine, nažalost, situacija je mnogo gora. Rat u Ukrajini nije se završio, ušao je u petu godinu i skoro da je duži nego Drugi svetski rat, što pokazuje na intenzitet mržnje prisutan između dva bratska naroda. To su uvek najteži ratovi, što znamo i iz primera bivše Jugoslavije. Ali ukrajinski rat sad je potisnut u drugi plan sukobima na Bliskom istoku. To je rat za koji ne znamo kad će se završiti nezavisno od toga što američki predsednik svakog dana nudi novo rešenje. Zapravo mi ne znamo šta se događa iz kulisa, osim što je sad već jasno da je ogromna šteta naneta međunarodnim odnosima.

Ne govorim samo o žrtvama iz Gaze, preko Libana i susednih država do Irana, jer ne znamo koliko je ljudi ubijeno nepotrebnim bombardovanjem, već o tome da sve to što se događa pokazuje da gubimo osećaj za međunarodnu i multilateralnu diplomatiju, kao i za rešenja koja smo postigli posle Drugog svetskog rata – da se najveći izazovi moraju rešavati diplomatskim putem. Tu treba pomenuti i slučaj Venecuele, jer se to pitanje tiče međunarodnog prava – kako može jedna zemlja da „ukrade“ predsednika druge suverene države. Tu je i Kuba u najavi koja je, nažalost, toliko sankcijama uništena da je to, po meni, zločin protiv čovečnosti. Znamo da je u istoriji bilo i gorih sistema nego na Kubi i u Venecueli, a da međunarodna zajednica nije reagovala, kao ni bilo koja država makar bila najveća na svetu.

Ja se nadam da će bar na Kubi zdrav razum pobediti jer su i kubanska i američka stana ne baš formalno, ali prihvatile pomoć Svete Stolice za razgovore. Što se tiče Srbije, primećujemo da ljudi gube poverenje u institucije. Ali, Srbija je čak i danas demokratija i kao takva član porodice evropskih država. Nezavisno od svih slabosti još uvek imamo podelu vlasti, koja možda ne funkcioniše najbolje, ali je to itekako važna, o čemu sam javno govorio i tokom ovih protesta. Ustav treba da se poštuje u svakoj situaciji, a i ono što je u zakonima jasno rečeno – podela vlasti i uticaja, nekorišćenje sile u ime politike, nego u krajnjem slučaju za očuvanju javnog reda i za dobro svih građana.

Šta se događa kad policija i pravosuđe svojim ponašanjem kod građana izazivaju otpor, bes i revolt koji su se videli pred Rektoratom?

– Bes kao i neki drugi osećaji znaju biti jako iracionalni i teško je da se oni mogu potpuno kontrolisati. Zato država i njene institucije ne bi smele da se vode ni emocijama niti pristrasnošću radi nekih kratkoročnih političkih ciljeva. Politika i ljudi se menjaju, ali ono što se malo čuje u razgovorima u Srbiji jeste opšte dobro svih građana. Podeljenost i napetost koju imamo danas između različitih grupa pokazuje kao da nema tog jednog cilja usmerenog na dobrobit za sve građane Srbije.

Koliko je opasno to što su sad baš univerziteti našli na udaru vlasti koja se, kako je to definisao beogradski rektor Vladan Đokić „ne boji kriminala, ali se boji obrazovanja“?

– Još od 11. veka, od kad su se univerziteti pojavili u Evropi, kao centri visokog obrazovanja gde se ne uči samo teologija, (do tada je Crkva imala gotovo monopol za visoko obrazovanje klira i svojih ljudi), to su bili centri slobodnog razmišljanja. Najveća dobit za neki narod je da ima centre slobodnog razmišljanja gde se može slobodno govoriti i voditi diskusija jer tada ređe dolazi do agresije. Dobrobit cele države jeste u razvoju takvih centara slobodnog razmišljanja. Nije slučajno da SAD imaju takav kapital pametnih ljudi koji dolaze iz celog sveta da bi tamo radili jer još uvek postoji, nezavisno od promena, sloboda razmišljanja na obe strane Amerike – i na Atlantiku i na Pacifiku.

Tamo se razvijaju ne samo društvene nauke nego i tehničke – jedno je povezano s drugim. Trebalo bi da budemo ponosni da imamo univerzitet kakav je Beogradski, koji je jedan od 500 najboljih na svetu, što je ogromna stvar za tako malu državu kao što je naša. Mislim da bi bilo jako važno sačuvati autonomiju visokog obrazovanja. Postoje naravno i neka pravila za univerzitet, ali kad se ulazi u sferu njegove autonomije to mora biti jako transparentno, izazvano konkretnim razlozima i dokazima. Ne mogu se konstruisati lažne priče, kakve smo videli i 1939. kad su Nemci krenuli protiv Poljske, u Iraku gde se na kraju nije pronađeno hemijsko oružje, a sad sa Iranom gde sve vreme govori o nuklearnoj opasnosti, a za mog života svi nuklearni kapaciteti Irana su najmanje četiri puta već bili uništeni…

Politička kriza u Srbiji traje već 17 meseci, kako se odražava na rimokatoličku zajednicu?

– Katolička zajednica živi u ovom društvu tako da doživljava i preživljava iste napetosti, probleme kao i cela Srbija. Posebno to se tiče porodica, gde su deca studenti ili su mlađi i rade u obrazovanju. Na njihov život utiču strahovi, nerazumevanje među generacijama. Što su ljudi stariji ili udaljeniji od centra moći, teže im je da procene stvarnost, šta je opasnost i šta se događa.

Upućeni su na jedan izvor informacija, što posebno vidim u slučaju mađarske manjine u Srbiji, u kojoj je neznanje jezika dodatni problem. Znamo da je informacija najopasnije oružje u današnjem modernom svetu i tu je ogromna odgovornost onih koji utiču na komunikacije i informacije. Jasno je da svako ko je više na lestvici moći, time ima veću odgovornost za javni mir, dobro i sigurnost svih građana.

U Uskršnjoj poruci pozivate se na knjigu proroka Jezekilja i govorite o životu sa „kamenim srcem“. Zbog čega su sebičnost, samoživost, komformizam uzeli toliko maha na ličnom, društvenom pa i globalnom planu?

– Ja bih rekao ovako: Moramo se boriti za mir, ali to nije nešto što će biti samo lepa želja. Za mir se mora učiniti mnogo više napora nego kod zla: zlo izlazi skoro automatski iz srca čoveka. Zlo samo po sebi raste kao korov na sve strane na polju, dok pšenicu, kao dobro, morate da održavate i brinete se o njoj. Mnogo je lakše naći drugove u zlu nego partnere za dobro, kao i za borbu za mir. Mi smo živeli u Evropi sigurni da neće biti rata, pa je udario rat u Jugoslaviji, potom u Ukrajini, a sad je došao i Bliski istok.

Jako je važno da vernici ne izgube nadu u mogućnost promene na bolje. To je glavna misao koja je ukorenjena u Uskrsu. Nezavisno od svog zla koje čovek može da učini, ja kao hrišćanin i katolik podsećam da kad su na Veliki petak ubili Isusa, NJegov Otac nije pokrenuo rat protiv svih nego je dozvolio da NJegov Sin uskrsne u nedelju. To je glavna priča hrišćanstva koja stavlja naglasak na to da smrt nije poslednja reč u istoriji nego je to reč Božja i večni život.

Koliko je realno da se ispune pozivi Pape na prekid svih oružanih sukobi do Uskrsa i tokom praznika?

– Podržavam papinu želju i molbu. U stara vremena kad još nismo imali sva ta moderna oružja bilo je normalno da se za Uskrs i Božić prekinu ratovi i da nekoliko dana bude mir i tišina. Danas nema šanse, šalju se dronovi kao najopasnije oružje današnjice koji snimaju i ubijaju. Ali, vidim mali tračak nade. Zbog zabrane Izraela da se prošle nedelje moli u bazilici Svetog Groba, došlo je do velikog revolta verskih zajednica u Jerusalimu, što je jako glasno odjeknulo u međunarodnoj zajednici. Kardinal Pjerbatista Picabala, koji je tamo katolički patrijarh, otišao je sa predstavnicima svih drugih hrišćanskih zajednica simbolično na Goru sa koje je Isus video svoj grad Jerusalim i plakao, da bi odatle blagoslovili grad. , Isto veče premijer Netanjahu izjavio je da je to je bila greška, da će bazilika biti otvorena za velike hrišćanske blagdane.

Pre toga izraelske vlasti su za Ramazanski bajram zabranile muslimanima da se mole u džamiji Al Aksa, što nije prošlo bez sukoba. Čemu taj niz zabrana molitve ljudima drugih veroispovesti?

-To je manipulacija verskim osećajima, gaženje prava i dostojanstva vernika. Znamo da ni jedna raketa nije pala ni na džamiju, ni na Zid plača niti na najvažnije hrišćanske svetinje u Jerusalimu. Ove zbrane su stvaranje neprijateljstva tamo gde ga još nema, a tamo gde je ono malo, oni bi stvarali još veće neprijateljstvo. Znamo da su neki akteri na Bliskom istoku genijalni na tom planu.

Ne mali broj ljudi, pogotovo na društvenim mrežama, u aktuelnim ratnim događajima na Bliskom istoku vide dublje biblijske uzroke – od konačnog sukoba potomaka Nojevih sinova Sima i Jafeta do izgradnje Trećeg hrama u Jerusalimu i svega što potom sledi. Šta mislite o tome?

– Te teorije ulaze u veću priču apokaliptičkih razmera jer je u Americi sve jači taj pokret, čak i neki super-milijarderi koji podržavaju sadašnju američku vlast to propovedaju, i to ne samo u Americi, nego čak i u Rimu, centru Katoličke crkve. U mutnim vremenima uvek se nađu mutni igrači koji će govoriti o mutnim teorijama. Ne verujem da je to proces koji bi se mogao povezati sa biblijskim događajima. Pre bih rekao da se biblijski događaji odigravaju na terenu gde postoji od pamtiveka mržnja među različitim narodima i grupama. U Bibliji, kad je Avram došao na taj teren, tu je bilo mnoštvo malih naroda, koje su njegovi potomci olako iskorenjivali uvek se pozivajući na Božije naredbe.

Religija kao cement za jačanje narodne i etničke svesti i te kako je važan igrač, ali verujem da je razvoj međunarodnog prava, razumevanje ljudskog dostojanstva ipak dovelo do toga da imamo jedan mirniji svet, što opet ne znači da se narav ljudi promenila. Ali, ako se može vratiti na stare teorije koje će u datim trenutku ojačati nečiju vlast, da njegova država može biti najveća i jedina, a još ako imamo deset takvih država, onda će neminovno doći do napetosti. S druge strane, sveti Pavao u jednoj od svojih poslanica kaže: „Tamo gde se umnožio greh, tamo se još više umnožila milost“. Tamo gde je uvek bio greh i rat između naroda na verskoj i nacionalnoj bazi baš tamo se rodio Isus koji je umnožio dobro. Iz tog centra nasilja izrasta hrišćanstvo.

Prema podacima objavljenim prošle nedelje, na svetu ima 1,42 milijarde katolika. Kad dodamo pravoslavne i sve ostale, to je više od dve milijarde hrišćana. Znači da je svaki četvrti čovek na planeti hrišćanin. Zahvaljujući prisutnosti hrišćana, nezavisno koliko smo zla uspeli da napravimo, ipak ima jako puno pozitivnih stvari. Znači da je Isus iz tog centra nemira ipak jedan od velikih igrača napretka i boljitka ljudskog života i razumevanja čoveka u ovom svetu. To se ne sme zaboraviti nezavisno od toga što danas znamo da i vodeći političari koriste religiju i to ne samo kao apokaliptičku ideologiju nego još više kao jedini način spasenja kroz određeni pogled na hrišćanski svet i Bibliju. To nije dobro. Ima nas hvala Bogu mnogo koji govorimo o zloupotrebi verskih osećaja, biblijskih simbola i religijskih sadržaja za političke i nacionalne ciljeve, pa se nadam da će nas glas biti prisutan na javnoj sceni.

Kosovo nema predstavnika u Vatikanu

Da li ste kao kardinal i bliži papin saradnik konsultovani u vezi sa najavljenim otvaranjem diplomatske misije Kosova u Vatikanu, iako za KiM niste nadležni ni kao nadbiskup niti kao diplomata. Dokle se sa tim planovima stiglo?

– Jedna je stvar proces priznavanja Kosova od stane Svete Stolice, a druga je činjenično stanje. Činjenično stanje je da Kosovo u Vatikanu nema niti jednog službenog predstavnika ili predstavništvo. Postoji jedan ‘oficir za vezu’ jer Sveta Stolica ima u ličnosti nuncija u Sloveniji delegata koji ima istu ulogu za odnos prema crkvenoj zajednici, a ne prema političkim faktorima. Jako je važna ta razlika. Ja, ako sam i pitan, to je u sklopu normalnih razgovora kako vidim mogućnosti i da li imam kontakt sa našom katoličkom zajednicom. Kosovo je član Međunarodne biskupske konferencije „Ćirilo i Metodije“ i ja sredinom aprila idem u Prištinu gde Islamski fakultet organizuje veliku raspravu „Međureligijski dijalog u službi mira“. To je kao u svakoj državi, ne mogu da kažem da apsolutno ne pitaju, međutim ne slušaju. Odluke donosi Vatikan.

Živimo u svetu gde istina apsolutno nije važna

Koliko bi smirivanju krize u Srbiji mogle zajedničkim naporima da doprinesu verske zajednice uprkos tome što ste Vi podržali proteste, poglavar SPC u inostranstvu priča da je reč o „obojenoj revoluciji“, a iscepkana Islamska zajednica se uglavnom ne izjašnjava?

– U različitim verskim zajednicama postoje različiti sistemi komunikacije i odgovornosti. Znamo da imamo nekoliko islamskih zajednica, u Pravoslavnoj crkvi imamo Sveti sinod i patrijarha, što znači da tu postoji mogućnost jedinstvene komunikacije, dok u Katoličkoj crkvi, igrom slučaja, izgleda kao da je beogradski nadbiskup glavni, iako prema katoličkom zakoniku, svaka je biskupija samostalna. Ja bih rekao da ono što zajednički treba da bude naglašeno jeste mir u društvu, dijalog kao način razgovora.

Živimo u svetu gde istina apsolutno nije važna, važno je ko će progurati svoju vest i dobiti najveću pažnju. Malo mi nedostaje glas verskih zajednica koje bi našle zajedničnu platformu za mirno rešenje ove napetosti koja nije mala. U Srbiji ona traje već 17 meseci i vidimo da čak i kad se čini da je malo splasnula, novi događaji eksplodiraju kao nezarasla rana koja se ponovo otvora. To je strašna stvar i mi, predstavnici verskih zajednica, trebalo bi da više radimo na tome da situacija bude pod kontrolom i u normalnim kanalima. Ja iskreno govoreći nisam podržao studente, nego sam pozvao na poštovanje prava i mirnog rešavanja napetosti i uzroka napetosti.

Eks-Yu papini saradnici

Posle šest godina u utorak je imenovan prefekt papskog domaćinstva. To je nadbiskup Petar Rajič. Koliko ljudi sa prostora bivše SFR Jugoslavije sada ima među najbližim saradnicima pape Lava XIV?

– Ja bih rekao malo. Nadbiskup Rajič je poreklom sa ovih prostora, ali se rodio i odrastao u Kanadi. Kad je odlučio da će biti sveštenik otišao je u Mostar. Ali u njegovom slučaju, to nema nikakvu ulogu. Svaki čovek prirodno ima osećaj za svoj narod i jezik, ali zna se da je vatikanska diplomatija dosta stroga što se tiče toga i jasni su kriterijumi po kojima može da se dosegne do tog stepena karijere koji je nadbiskup Rajič dostigao. NJegov posao biće odnos sa diplomatama i političarima koji dolaze u posetu Papi. Preko njegovog ureda idu sve dozvole, tamo se sređuju protokolarno svi susreti većeg značaja. On je glavni koji stoji pored Pape, predstavlja mu državnike i druge zvanice, odgovoran je za susrete na Trgu Svetog Petra. To je protokolaran, ali izuzetno važan posao, jer je dnevno i do 30 molbi za privatan susret sa Papom.