O krivici, odgovornosti i iskupljenju

U svom debitantskom romanu autorka govori o krivici, odgovornosti i iskupljenju. NJena knjiga oslikava portret neželjenog, zanemarenog i nevoljenog deteta, čiji je bes vapaj za pomoć u svetu odraslih. Krisi Benks živi sa majkom i ima osam godina.

NJena mama je ne voli, a Krisi je uvek gladna. Nikad nije oblačila novu odeću, nikad nije dobila poklon. Otac je povremeno posećuje. Mama joj je rekla da je mrtav kad je otišao, ali vratio se posle mesec-dva. Ona nema pravih prijatelja.

Krisi zna da njen život nije pravedan. Druga deca imaju mame koje ih vole. Imaju hranu i igračke. Ali Krisi zna kako da ukrade slatkiše a da je ne uhvate, zna najbolje mesto za sakrivanje kad igra žmurke… Krisi sada ima novu tajnu. Od te tajne ima neobičan osećaj u stomaku: takvu moć ne oseća kod kuće, gde hrane skoro nikad nema, a pažnje još manje. Krisi zna da se mrtvi ne mogu vratiti.

Dvadeset godina kasnije, Džulija pokušava da bude majka svojoj petogodišnjoj devojčici Moli. Želi da joj pruži detinjstvo kakvo ona sama nije imala. Perspektiva deteta poigrava se sa perspektivom odrasle osobe, stvarajući drugačiju vrstu bola.

Džulijina samosvest je zaglavljena u njenom „ja“ iz detinjstva. Ona je „loše seme“. Iskupila se za svoj zločin, ali prošlost je nikad ne napušta. Kad uslede telefonski pozivi, Džulija se previše plaši da bi se javila, jer je jasno da onaj ko zove zna šta se dogodilo pre toliko godina. „Krisini i Džulijini glasovi odjekivaće u vašoj glavi, duboki i zli, tužni i divni u isto vreme“, zabeležio je kritičar „NJujork tajmsa“ o ovoj knjizi. Londonski „Gardijan“ izabrao je ovaj roman kao knjigu godine u kategoriji trilera i krimi-romana.