Priprema za obračun

Boravio je na gotovo svim kriznim budžacima planete, što profesionalno, što lično tražeći nevolju. Put ga je naveo kako u Beograd, tako i u Sarajevo pod srbijanskom opsadom, odnosno pod granatama i snajperima. U svojim tekstovima Slobodana Miloševića je nazivao fašistom i nacistom, ali je takođe upozoravao na globalni zaborav hrvatskih zločina u ratu u Bosni. U svom stanu je ugostio Salmana Ruždija, suočen sa pretnjama smrću i potonjim savetima da promeni adresu i broj telefona (što nije učinio). Radikalni ateista, bio je i trockista, kao i član Grčke pravoslavne crkve: otvoreno neiskreno, zbog supruge Grkinje. Možda najneverovatnija epizoda iz njegovog života bio je poziv da u Vatikanu svedoči na raspravi o beatifikaciji Majke Tereze. Naravno, pozvan je kao đavolov advokat, odnosno «predstavnik» đavola. Hičens je svoj posao shvatio ozbiljno: marljivom istragom i predstavljenim dokazima pobio je čuda pripisivana Majci Terezi, neophodna za njeno uzdizanje do statusa svetice. Posle toga o njoj objavljuje knjigu gotovo nestvarno provokativnog naslova: Misionarska poza. Napisao je i oštru studiju protiv Klintonovih, kao i protiv Henrija Kisindžera. Sve u svemu, briljantno nezgodan autor. Važi i za čoveka sklonog čašici, duvanu i telesnim zadovoljstvima uopšte. Sam ističe kako dnevno uzima dovoljno alkohola da se ubije mazga. Kada su pojedinci u raspravi protiv knjige, koja je danas pred čitaocima u Srbiji, upotrebili ovaj ad hominem argument, bio je presrećan: to je značilo da nijednu suvisliju kritiku nisu umeli uputiti. I zaista je tako. Bog nije veliki: kako religija truje sve delo je moćnih i neoborivih ateističkih argumenata. Kolumnista Hičens demonstrira zapanjujuće poznavanje književnosti, filozofije, teologije, prirodnih i društvenih nauka, i pokazuje se kao gotovo nadljudsko marljivi hroničar najrazličitijih vesti i dešavanja širom planete. Njegovo delo je poput enciklopedije, napisane neverovatno jednostavnim jezikom.

Studiju otvara upotreba teške verbalne artiljerije. Rečje o briljantnoj sintezi jednostavnih istina koje je neophodno uporno ponavljati. Nije bog stvorio čoveka prema svom liku, većobrnuto. Moralan život je mogući bez religije. Štaviše, ističe Hičens, „postoji mogućnost da ljudi, kada jednom prihvate ideju da je život kratak i težak, postaju bolji, a ne gori jedni prema drugima“. Autor izlaže i hroniku verskih zločina, kako onih počinjenih u ratu, tako i onih koji se tiču ishrane, medicine i (van)bračne postelje.

Naredna poglavlja jasno pokazuju zašto bog (više) nije potreban. Demonstiraju obilje netačnih verskih tvrdnji o prirodnom, ali i metafizičkom svetu, za koje danas posedujemo kvalitetnije, elegantnije i istinite odgovore. Hičens ukazuje i na jalovost svih teleoloških dokaza o postojanju boga. Zatim, minuciozno analizira Stari zavet, Novi zavet i Kuran – delom kao lošu i plagijatorsku literaturu, a delom kao dobre (tj. korisne) priručnike za činjenje zla. Hičens raskrinkava i tzv. čuda, ukazuje na banalnost početaka svake religije, a fantastično oštro se odnosi i prema istočnjačkim religijama poput hinduizma, budizma i šintoizma. Međutim, pisati hroniku religijskih uvreda (blago rečeno) na različitim poljima njenog delovanja je jednostavan zadatak. Autor hrabro podcrtava da su sami principi religije nemoralni. Doktrine iskupljenja, žrtve, večne nagrade i/ili kazne, po definiciji su zle – navodi i tumači Hičens.

Možda najhrabriji (neki bi rekli najneoprezniji), politički najnekorektniji i samim tim najinspirativniji momenat studije, predstavlja analiza religije kao zlostavljanja dece. Hičens pritom ne misli (samo) na mnogobroj telesnog i seksualnog zlostavljanja dece čiji slučajevi i dalje potresaju javnost. Njegov fokus je tortura nad umom: zastrašivanje dece paklom i večnim patnjama, te zabrana masturbacije, predbračnog seksa i abortusa adolescentima. I usađivanje ideje o natprirodnom i motrećem entitetu u dobu kada su ljudska bića ranjiva i poverljiva, Hičens interpretira kao zlikovačko.

Hičensovo delo ne beži od analiza zločina (navodno) sekularnih režima Musolinija, Hitlera i Staljina, i nudi analitički odgovor toj „poslednjoj liniji napada na sekularizam“. Autor demonstrira mnogobroj veza religijskog mišljenja i ponašanja sa ovim režimima, od kojih su neke sasvim neposredne. Naredni blistavi odeljak Hičensove studije predstavlja sve one (često nezamislivo) hrabre protoateiste i ateiste u filozofiji i nauci. Čitamo o ateističkim stavovima i verskom progonu velikana kao što su Sokrat, Lukrecije, Hjum, Spinoza, Volter, Pejn, Bendžamin Frenklin, osnivači Sjedinjenih Država, Darvin i Ajnštajn.

Svoje delo Hičens zatvara opaskama o neophodnosti novog prosvetiteljstva. Raskrinkavajući istoriju religije kao istoriju međusobnih plagijata, autor upozorava na plagijate u vidu upotrebe slavnih dostignuća modernizma – oblakodera i aviona – u pokušaju rušenja modernog, prosvećenog sveta 11. septembra. Pred takvim izazovima mnogi, često iz straha, pogrešno biraju strategiju suzdržanosti, poštovanja i tolerancije time što religiju pacifikuju. Istini valja pogledati u oči: religiji je ponestalo argumenata otkad postoje mikroskop i teleskop. Ona se danas nalazi u lošoj poziciji odabira između beznačajnosti i opstrukcije. U takvoj situaciji, smatra Hičens, svi misleći ljudi moraju upoznati religiju i „pripremiti se za konačni obračun sa njom“. I zato njegovu knjigu na svojim policama mora imati svako ko voli misliti hrabro i slobodno, ili barem svako ko misli da to voli činiti.