Foto: Mina Delić (privatna arhiva)Mina Delić je u roku od nekoliko dana postala najpoznatija Senćanka u Vojvodini, samo zato što je dobila prijavu od policije da je organizatorka protesta u Senti i zato što se usudila da kaže šta misli, ali i zato što već godinama brani pravo na čistu i zdravu životnu sredinu.
Ona je nezavisna novinarka, fotografkinja, ekološka aktivistkinja, bavi se modnom i dokumentarnom fotografijom.
Ona je, pre svega, jedna mlada devojka, koju prijatelji često zovu i „Drvence“, zato što obožava prirodu i voli da putuje. Iako se ne oseća bezbedno, ona se ne plaši, hrabra je i smatra da je njena građanska dužnost da – ne ćuti.
Kako kaže u razgovoru za Danas, nije razlog njenog etiketiranja samo protest i blokada saobraćaja na senćanskom mostu, već da je ona neko vreme trn u oku lokalnoj vlasti u Senti i pokrajinskoj administraciji, jer piše o ekološkim temama koje muče stanovnike Sente.
Kako komentarišete da ste od policije dobili prijavu i da se teretite da ste organizator protesta u Senti, samo zato što ste i kao aktivistkinja postavili post u Fejsbuk grupu koja se bavi zaštitom životne sredine i prirode u Senti?
– Smatram da je ovo samo kulminacija dešavanja u protekle dve godine, kada sam se kao novinarka, a potom i kao ekološka aktivistkinja, angažovala oko teme u vezi sa sečom šume u plavnom području reke Tise, kod Sente. Reč je o kompleksnom problemu koji seže nekoliko decenija unazad i ne tiče se samo područja oko Sente, već celog plavnog područja ove reke, kao i drugih velikih ravničarskih reka u Srbiji poput Dunava, Save, Tamiša. Plavne šume se uništavaju i nestaju pod ogromnim pritiskom, pored ostalog, i drvno – prerađivačke industrije. I ne samo što se njima gazduje na jedan pogrešan način od strane javnih preduzeća Vojvodinašume i Vode Vojvodine, već postoji velik problem i sa ilegalnim sečama. Na teritoriji opštine Senta postoje nebrojeni slučajevi nezakonite seče i krađe drveta, kako iz plavnog područja, tako i van njega. Imali smo pre nekih godinu dana slučaj da je usred našeg parka „Narodna bašta“ isečeno nekoliko zdravih primeraka hrasta lužnjaka. Reč je o vrlo skupocenoj drvnoj građi. U lokalnoj samoupravi nam je rečeno da za to nisu ni znali. Moje pitanje je – kako nadležni ne znaju ako neko krade ogromno deblo hrasta? To nije bela rada, pa da se sakrije u džep. Mislim da je činjenica da se naša mala lokalna ekološka grupa bavi upravo ovim pitanjima, upravo i razlog ljutnje lokalnih i pokrajinskih gazda. I eto mene danas, policija mi kuca na prozor i poziva na razgovore. A, čekam i sudski poziv.
Da li ste dobili pravnu podršku i kako ćete postupiti povodom ovog slučaja?
– Imam svu potrebnu podršku, i pravnu, a i moralnu od strane svojih prijatelja i sugrađana. Mogu samo da se zahvalim onima koji su odlučili da se okome na moje ime. Motivisali su me da progovorim više i glasnije. Takođe, dali su jasan znak građanima ove zemlje da ovde demokratije nema, da su svačija prava ugrožena, da ne možete da pisnete ni kad je reč o nečemu što se toliko podrazumeva, a to su čist vazduh, kvalitetna voda za piće, očuvane šume i zdrava zemlja, i da je vreme za istinske promene. Ili za neku ozbiljnu seobu u lepše krajeve.
Kako je biti nezavisna novinarka, fotografkinja i ekološka aktivistkinja u Senti? Sa kojim se sve izazovima susrećete tokom posla?
– Govorimo o maloj zatvorenoj sredini. Ovde cenimo miran život, cenimo popodnevnu šetnju kraj naše drage Tise, volimo odlazak u šumu, volimo da odemo na pijacu i ovde se ispričamo sa komšijom. Pola na srpskom, pola na mađarskom i sjajno se razumemo. Jer ovo je jedna multikulturna sredina koju negujemo i ponosni smo na nju. I nezgodno je taj neki prividni mir narušiti, besni smo kad nas neko iz te utonulosti probudi. Besni smo na te ljude koji nam se deru na uvo da nešto ne valja i da treba da reagujemo. Ljudi ovde ne vole da reaguju, radije će oćutati. Ali ne može se ćutati doveka. Neće ta mala ucenjena plata plaćati račune zauvek. Jer računi rastu, ucena raste, a ta mala dobit, taj lažno miran i siguran život polako gubi vrednost. I to je i najveći izazov kada je reč o aktivizmu i novinarstvu u Senti – derati se ljudima na uvo na oba jezika (govorim pet jezika, ma, deraću se na svih pet jezika ako treba), ali tako da zaista čuju i shvate da su u problemu koji prvo treba da reše sa sobom, a potom da se pridruže svojim komšijama, da svi zajedno počnemo da rešavamo sve što ne valja.
Da li je baviti se ovakvim poslom u malim sredinama, poput Sente, teže nego u nekim većim gradovima, poput Beograda i Novog Sada i zašto?
– Mala sredina uvek iziskuje veće žrtve. Svi se međusobno poznaju, informacije idu do neverovatnih privatnih detalja, a to ume da bude nezgodno, ako ne i opasno. Ograničene su mogućnosti za zaposlenje. Ako se nekome zamerite, dobijete otkaz. Gde ćete naći drugi posao? Ograničen je broj vrtića i škola. Ako se nekome zamerite, ko će da zaštiti vaše dete u toj obrazovnoj ustanovi, u koju ćete drugu školu da ga upišete? Ograničen je kapacitet u domu zdravlja i bolnici. Ako se nekome zamerite, kako ćete uspeti da zakažete taj pregled kod lekara? Već i ovako nedostaje mnogo specijalista i kvalitet rad u zdravstvu u Senti pod velikim je znakom pitanja. Naravno, mene lično neke stvari ne dotiču, jer ne živim ovde redovno, niti imam ovde redovan posao, niti planiram da osnujem porodicu u Srbiji. Ne bih volela to da priredim svojoj deci. Niko ne zaslužuje ovako bedan život.
Da li ste dobijali bilo kakve pretnje, da li ste izloženi pritiscima, i da li se osećate sigurno?
– Ovo što mi se trenutno dešava jeste jedna vrlo očigledna pretnja i svakako da se ne osećam sigurno. Državni organi, institucije, država kao takva trebalo bi da postoje zarad javnog interesa. Da budu tu zbog nas kao naroda, na kraju krajeva, kao pojedinaca, koji smo deo svojih urođenih prava „društvenim ugovorom“ preneli na državu kako bi ona u našem interesu donosila odluke i uređivala naše živote, a ne da država postoji „per se“. Ako mene policija tuži da sam organizator protesta, kako ja od iste te policije da tražim zaštitu ako se sutra meni ili mojim bližnjima nešto desi upravo jer sam označena kao organizator protesta?
Najčešće su meštani manjih mesta znatno povučeniji i nisu skloni da javno govore o problemima sa kojima se suočavaju lično, ali ni o problemima koji se tiču njihove lokalne sredine. Zašto je to tako i čega se ljudi plaše?
– Ljudi se plaše straha. Plaše se da će jednog dana doći strah i uplašiti ih. Pre šest godina sam radila u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Tamo imate šačicu bogatih Arapa, a ostalo su sve migranti čija se ljudska prava krše na najgore moguće načine, bedna jeftina radnička klasa. Njih ima mnogo, toliko mnogo da bi u roku od jednog sata mogli da sruše ceo taj robovlasnički sistem, samo kad bi se setili. Jer znate, čovek treba da se seti da zapravo ima moć i da ne mora da trpi.
U proteklim godinama ste kao fotografkinja često putovali u inostranstvo. Bili ste neko vreme i model. Šta je sve ono što vas okupira?
– Dugi niz godina bavila sam se modelingom, modnom fotografijom, ali ono što me trenutno najviše interesuje to je dokumentarna fotografija, pored klasičnog novinarskog pisanja. Nedavno sam se vratila sa tronedeljne avanture sa aktivnog vulkana na La Palmi, na Kanarskim ostrvima. To je jedno neverovatno iskustvo i moj prvi ozbiljan terenski rad van Srbije, gde sam prvi put kao novinar radila na stranom jeziku, komunicirala sa ljudima i nadležnim institucijama na španskom i, naravno, prvi put u životu videla vulkansku erupciju.
Da li imte u planu da trajno napustite Srbiju i svoju Sentu?
– Kako vreme prolazi sve više maštam o ušuškanom seoskom životu. A Senta i njena okolina imaju sjajan potencijal za jedan tako lep miran život, ako izuzmemo uništavanje ono malo šuma što ih ovde ima. Ili neispravnu pijaću vodu. Ili problem sa intenziviranjem poljoprivrede, zagađivanjem zemljišta, uništavanjem ono malo prirode što je ostalo. I, ako izuzmemo naftne bušotine koje mogu da vam se dese u blizini vaše kuće. Ili zagađen vazduh zimi zbog individualnih ložišta, pa se gušite od spaljivanja plastike itd. Ali razumem da me moja profesija goni ka velikim gradovima i velikim konfliktnim situacijama. Iako, priznajem, da dovoljno takvih situacija ima i ovde na lokalu. Danas svakako da ništa nije trajno. Čak i kad sam u inostranstvu, pomno pratim dešavanja na lokalu, u kontaktu sam sa sugrađanima. Takođe, nadležni su dostupni onlajn, putem mejla, sajta itd. Uz to, informacije su digitalno dostupne. Naravno, tu uvek postoji ona začkoljica gde neko neće da vam odgovori na mejl, kao što je bio slučaj ovog leta, kada sam odgovor lokalne samouprave opštine Senta dobila tek nakon uložene žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja. Ali, polako se modernizujemo, pa se nadam da će i odgovori nadležnih u budućnosti stizati na vreme.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
