Sve ljuljaške kneza Pavla

Dolazak na vlast kneza Pavla 1934. godine bio je značajan datum iz više razloga, ali jedan je za našu raspravu od posebnog značaja. To je pitanje slobodnijeg rada opozicije. U doba kralja Aleksandra, ni političko kretanje opozicionih prvaka nije bilo dozvoljeno, Vladko Maček je bio na robiji, zatvoren je jedno vreme i vođ zemljoradničke levice pofesor univerziteta Dragoljub Jovanović. Knez Pavle je ubrzo otpustio Aleksandrovog poslušnog čoveka Nikolu Uzunovića, inače ostarelog i istrošenog u služenju, i doveo jednog mlađeg diplomatskog činovnika koji je inače i po svojoj prirodi bio dvorjanin – Boško Jevtić, verovatno fizički najneugledniji politički čovek. Prema izvesnim dokumentima, kralj Aleksandar spremao se i sam da Jevtića dovede na vlast posle povratka iz Francuske. Jevtićev režim trajao je nekoliko meseci, ali je bio prvi korak u otvaranju prema slobodnijem kretanju i slobodnijem političkom radu. Iako poslušan i dvorjanin, Jevtić je uneo u celu operaciju sasvim novi stil prema ranijim vladama koje su i posle 1931. godine, dakle posle oktroisanog „parlamentarnog“ ustava ali nedemokratskog sistema, bile vlade diktature. Jevtić je u svoju vladu 1935. godine uveo sve nove ljude koji su bili i ranije u političkim strankama, ali ljudi trećeg ili četvrtog reda. Jedini čovek iz prvog reda bio je Milan Stojadinović koji mu je, Jevtiću „došao glave“, na isti način na koje će Stojadinoviću januara 1939. godine doći glave Dragiša Cvetković.
Iza svih tih igara stajao je dijabolični knez Pavle. Ništa se bez njega nije moglo izvoditi. Jevtić je pustio Mačeka iz zatvora, dozvolio mu je dodir s knezom Pavlom, raspisao izbore – ne više sa jednom, vladinom listom kao 1931. godine, nego je dozvolio i opoziciji da se javi svojom posebnom, opozicionom listom. Na srpskoj političkoj sceni tada se razvija jedan proces korumpiranja koje će doći glave i celom srpskom političkom društvu. Jevtić, koji veliča kralja Aleksandra i njegove promene od 1929. i 1931. godine, želi u pogledu političkog personala da se distancira od prethodnih vlada. Za svoju, vladinu listu ne želi da „veže“ – kako se tada govorilo – ljude bliske režimu Petra Živkovića, Uzunovića, Marinkovića i Srškića već traži „nove ljude“, a ti novi ljudi su bili, naravno, dobrim delom ljudi iz starih režima. Dakle, ljudi, koji su pre 1929. godine bili radikali i demokrati, koji su 1929-31. prihvatili nedemokratski režim i bili poslanici na jednopartijskoj listi na izborima 1931. godine – sada ne napuštaju samo radikale i demokrate od pre 1929. godine, nego napuštaju i liniju Petra Živkovića od 1929. i 1931. godine.
Međutim, knez Pavle je prekinuo iznenada posle nekoliko meseci „veliki eksperiment“ Boška Jevtića i doveo na vlast Milana Stojadinovića, te iste 1935. godine. Sa Stojadinovićem čini se još jedan korak napred u liberalizaciji Aleksandrovog režima, ali se proces korupcije širi dalje: oni koji su se zaklinjali najpre radikalima i demokratama pre 1929, potom generalu Živkoviću posle 1929. i „zakleli se“ Bošku Jevtiću 1935, sada se zaklinju Milanu Stojadinoviću – i to u istoj skupštini koju je „izabrao“ Jevtić. Istina, Jevtić je uspeo da organizuje u toj skupštini svoju posebnu stranku, Jugoslovensku nacionalnu stranku, i uspeo da dovede i Petra Živkovića i njegove ljude u svoju stranku koja ih je na majskim izborima 1935. tako jednostavno odbacivala…
Stojadinovićev režim je dug, preko tri godine, bez prekida, verovatno najduža vladavina i u Srbiji i u Jugoslaviji. I postaje prvi, posle državnog udara, u izvesnoj meri ipak popularan režim. Vođ mu je nekada bio mladi saradnik Nikole Pašića. U novoj stranci, Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici, „Jerezi“, Stojadinović ima uza se vođu slovenačkih klerikalaca, Antona Korošca, čoveka koji je uvek okupljao oko dve trećine slovenačkog stanovništva, i Mehmeda Spahu, vođu nekadašnje Jugoslovenske muslimanske organizacije, koja je predstavljala jedino homogenizovano političko telo u predratnoj Jugoslaviji, odnosno predstavljala apsolutnu većinu Muslimana u Bosni. Sve je to davalo Stojadinoviću daleko značajniji „jugoslovenski karakter“ nego što su ga imale vlade Živkovića, Uzunovića, Marinkovića, Srškića i Jevtića, iako je u njemu bilo uvek Hrvata, često i lično uglednih, ali politički bez ikakve vrednosti za političku misao ondašnjeg hrvatskog naroda.
Dalji uspeh Milana Stojadinovića je bio na ekonomskom polju. Vezujući se u potpunosti – ne samo ekonomski – za nacističku Nemačku i fašističku Italiju, Stojadinović je vrlo rano odredio pravce svoje spoljne politike, a njen značaj je bio i ekonomski: klirinškim sistemom, on je Jugoslaviju praktično uključio u ekonomski nacistički sistem Nemačke, mnogo pre nego što je došlo do potpisivanja Trojnog pakta 25. marta 1941. godine. Ali, nezavisno od političke pozadine takvih spoljnotrgovinskih odnosa, ekonomski razvoj je za prosečnog građanina bio optimistički.
Nastavlja se