Foto: Biljana LjubisavljevićGovori se u narodu da je, onda, deci koja su se igrala na livadi prišao sedi starac i rekao im da se sklone odatle.
Starac je nestao, deca su se pomerila, a nekoliko minuta kasnije livadu su zasule kasetne bombe, govori sveštenik niškog Hrama Sveti Vasilije Ostroški, ovog 24. marta, na 25. godišnjicu početka NATO bombardovanja SRJ, sugerišući, valjda, da bi starac mogao biti sam svetac.
Tog 12. maja 1999, na slavu Sveti Vasilije, na niško naselje Duvanište bačena su dva kontejnera kasetnih bombi, ali niko nije poginuo.
„Narod“ je zaključio da ih je spasio svetac, predlagao da mu se podigne hram, a u njemu, nedavno završenom, ovog 24. marta, održana je državna komemoracija vojnicima, policajcima i dobrovoljcima koji su poginuli u oružanim sukobima na Kosovu i Metohiji i kopnenoj zoni bezbednosti od 1998. do 2003.
U kripti hrama oni su dobili i spomen-ploče sa svojim imenima.
I, da se razumemo – mitovi, legende i narodna verovanja su manje-više u redu, postoje od početka sveta.
Potrebno nam je i sećanje na poginule, ili na malu Milicu koja je stradala od projektila na noši ili na ubijenu trudnicu na ulici u Nišu.
U redu su i tvrdnje nekih ozbiljnih stručnjaka da je 78 dana NATO kampanje zapravo bila agresija, pre svega zbog nedostatka odluke Saveta bezbednosti UN.
Ali, nije u redu, ozbiljno nije u redu, da ni posle četvrt veka ne pokušavamo da se suočimo sa prošlošću – istinom o uzrocima i posledicama NATO bombardovanja, a kao društvo bar naslutimo šta znači katarza.
Krajnje je pogrešno nemati empatiju za žrtve, bile „naše“ ili „njihove“, dok vlast istovremeno promoviše osuđene ratne zločince, targetirajući kao izdajnike sve koji misle da tako ne treba.
Nije u redu, zaista nije, da sirotinja koja je služila kao topovsko meso, a u koju se svaka vlast zaklinje, umire u bedi, bez zakona u svoju korist, isplaćenih ratnih dnevnica ili prava prvenstva kod lekara.
A posebno nije u redu, i nikako nije, da ni posle 25 godina ova država ne saopštava zvanični broj civilnih i vojnih NATO žrtava, niti objavljuje njihova imena, već uporno i bez imalo pijeteta licitira ciframa. Ubijenih civila, bez imena i lica, bilo je, tako, od 450 do čak 4000.
Nije valjda da pravo na poštovanje lika i imena, iznad i pre svih drugih, može da zahteva onaj koji se u vreme bombardovanja izborio za stan i zaštitio bližnje, a sada na godišnjicama nariče, upirući prst u neprijatelje?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
