Koga briga za zakon: Od 2015. divlja gradnja izrodila oko 100.000 novih objekata koji traže ozakonjenje

Ne samo da se gradi mimo svakog plana, da komunalna i gradska infrastruktura ne prate novoizgrađene kvadrate i novo stanovništvo, već divlja gradnja direktno šteti gradski budžet.

Poslednji u nizu, Zakon o ozakonjenju donet je još 2015. godine, ali bez mnogo uticaja na nelegalnu gradnju, a nema ni naznaka da će se to uskoro promeniti.

To je potvrdilo i višemesečno istraživanja BIRN-a, objavljeno prošle godine, jer su oni pronašli više od 300 objekata površine veće od 450.000 kvadrata koji su ozakonjeni bez jasnog zakonskog osnova.

Na ovaj problem nedavno je ponovo skrenuo pažnju direktor Centra za lokalnu samoupravu (CLS) Nikola Jovanović koji je naveo da je divlja gradnja u Beogradu poprimila razmere epidemije u Beogradu.

„Zbog čega investitori žele da njihove zgrade budu ozakonjene, a ne izgrađene sa dozvolom? Odgovor je zbog pljačke“, navodi on za Danas.

Jovanović objašnjava da kada dobiju dozvolu moraju da plate doprinos za uređenje građevinskog zemljišta.

„Na Vračaru je to 250 evra po kvadratu. To je za zgradu od 5.300 kvadrata tačno 1,3 miliona evra. Toliko je imala zgrada u Kursulinoj Dejana Stankovića“, naglašava naš sagovornik.

Za ozakonjenje zgrade preko 1.500 kvadrata, plaća se tri miliona dinara, navodi Jovanović i objašnjava da je to svega oko 26.000 evra.

„Budžet grada oštećen je samo u tom slučaju za 1,2 miliona evra. A takvih zgrada je bilo oko 300 u poslednje vreme. Znači šteta za budžet nije 100 miliona evra, već verovatno i više“, naglašava on.

Prema istraživanju BIRN-a, količina nelegalne gradnje može da se uporedi sa beogradskim naseljem Cerak Vinogradi.

„Mogli bismo da kažemo da je u već postojeće tkivo grada ugurano još jedno celo i dve trećine naselja Cerak vinogradi i to bez plana, bez dozvola, bez spremne infrastrukture“, naveli su oni tada.

Kako su pojasnili, to su objekti koji su delom ili u potpunosti izgrađeni bez dozvole, a nisu postojali ili nisu bili završeni 2015. godine, što se vidi na satelitskom snimku Srbije iz te godine.

„Grubom računicom, današnja vrednost ovako ozakonjenih zgrada koje je našao BIRN iznosi više od milijardu evra“, ukazali su oni tada.

Avokatica Marija Pešović za naš list kaže da je divlja gradnja pojava koju je teško iskoreniti, kao i da se ona i dalje širi i raste.

„Zakon o ozakonjenju iz 2015. godine je trebao da stane na put divljoj gradnji, ali procena je da je posle tog datuma izgrađeno još približno 100.000 nelegalnih objekata koji su ušli u postupak ozakonjenja. Dakle, država im je to ponovo dozvolila“, ukazuje naša sagovornica.

Ona podseća da uzrok problema divlje gradnje datira još iz devedesetih godina, kada je počela da cveta.

„Naime, država je dozvolila da se gradi na sve strane, bez plana i dozvola, jer nisu postojali planski dokumenti na osnovu kojih bi se izdavale građevinske dozvole. To je bio osnovni problem, a to je problem i danas“, naglašava Pešović.

Kao još jedan problem ona navodi to što još uvek nemamo glavni prostorni plan države.

„Prostorni planovi jedinica lokalne samouprave su neusklađeni i to je osnovni uslov od koga bi trebalo krenuti“, kaže Pešović.

Zakoni se menjaju, kako objašnjava, ali ne i situacija u praksi.

„Zakon o planiranju i izgradnji maksimalno olakšava dobijanje građevinske dozvole, a Zakonom o ozakonjenju su vrlo olakšani uslovi za ozakonjenje. Ali u praksi vidimo da to i dalje nije dovoljno“, smatra naša sagovornica.

Na divlju gradnju, kako nam objašnjava, nije uticalo ni to što je Zakonom o ozakonjenju propisano da se ne mogu ozakoniti nelegalni objekti građeni nakon novembra 2015. godine, bez obzira što je čak i u Krivičnom zakoniku propisano krivično delo nelegalna gradnja.

Kaća Lazarević navodi da osimim nelegalne gradnje, koja delimično može da se legalizuje, treba ubrzati postupak donošenja Zakona o legalizaciji.

„To će omogućiti državi da popuni budžet, a tržištu nekretnina nove stanove“, naglašava ona.

Kako ukazuje, divlja gradnja se još uvek toleriše u našoj zemlji.

„To je zato što ne postoji dovoljan broj građevinskih inspekora. Inspektroka koja je bila savesna i radila posao kako treba, ona je smenjena. I s obzirom da nema dovoljnog broj inspektora, neki sebi dozvoljavaju da rade šta hoće“, navodi Lazarević.

Ona poručuje da se ne poštuju planska dokumenta.

„Nekad je tim dokumentima bilo predviđeno koliko i gde može da se zida i koje spratnosti. Pritom da budu zaštićene zgrade koje predstavljaju kulturno dobro, a to sada nije slučaj“, ukazuje ona.

Arhitekta Mahmut Bušatlija za Danas navodi da je nekada bilo jasno definisano šta je divlja gradnja.

„To je bilo sve ono što se radi mimo urbanističkih uslova bilo kog nivoa, od generalnog plana, do urbanističkih planova koji se odnose na posebne lokacije“, objašnjava on.

Naš sagovornik smatra da je kod nas taj sistem pogrešno postavljen.

„To pokazuje sama činjenica da se kod nas gneralni planovi koji obuhvataju čitav grad,  ne regulišu u okviru broja stanovnika. Ne pravi se urbanizam za tu i tu godinu, nego za grad koji je dosegao dva ili dva i po miliona stanovnika“, smatra Bušatlija.

On ukazuje da mi nemamo jasno određene parametre šta je to divlja gradnja.

„Svaka promena projekta koji su važeći za urbanizam može da se tretira kao divlja gradnja“, objašnjava naš sagovornik.

On naglašava da je jako teško reći kolika se šteta nanosi divljom gradnjom i da ta šteta potencijalno može biti mnogo veća.

„Veliki problem je što država obezbeđuje infrastrukturu za određene privatne projekte i tu je šteta ogromna. Jer ti privatnici ne plaćaju gradu ono što su investitori obavezni, a to je participacija za infrastrukturu. To sigurno daleko nadilazi tih 100 miliona evra, jer su to veliki projekti“, smatra Bušatlija.