Dug države relativno manji, a sve teži za servisiranje

Odmah da kažem, sama cifra novog pa i ukupnog duga malo govori. Dug od 43 ili 44 milijarde evra, koliko će, pretpostavljam, država dugovati na kraju ove godine, na bruto domaći proizvod (BDP) od 95 milijardi evra, koliko računamo da će iznositi ove godine, je sića, u poređenju sa nivom zaduženosti EU zemalja, od oko 90 odsto BDP-a.

A naš bi iznosio upola manje. Naravno, nema osnova da likujemo, kako se inače ponašamo, jer, ponavljam, apsolutni i relativni nivo duga malo šta govori i nije pouzdan za ocenu valjanosti javnih finansija neke države, pa ni naše.

Sve zavisi zašto se država zadužuje i kako. Nije nebitno ni kod koga se zadužuje. Najvažnije je izabrati prave prioritete zbog kojih se zadužujemo. Kada je to slučaj, troškovi zaduživanja su i razumni i podnošljivi za dati budžetski kapacitet, čija veličina, pak, zavisi od dobrih razvojnih prioriteta. Isto to važi i za deficit budžeta.

Ni veliki budžetski deficit ne mora biti pokazatelj loše budžetske politike, baš kao što ni mali budžetski deficit nije dokaz dobrog budžeta. U nekim slučajevima može biti štetniji od velikog budžetskog deficita. Ako je, recimo, budžetski deficit mali zbog ušteda na obrazovanju, izdacima za nauku i zdravstvo, pa i odbranu i bezbednost građana, onda taj mali deficit može biti veoma opasan, pogotovo na nižem nivou razvijenosti ukupne ekonomije.

Za lakše razumevanje prethodno rečenog, još jedna napomena. Pare iz uzetih kredita nisu budžetski prihod iz koga se finansira deo budžetskih rashoda. Te pare se delom koriste za javne investicije, najvećim delom za otplatu dospelog duga a delom za pokriće budžetskog deficita. Samo ovaj treći deo je u neposrednoj vezi sa budžetom, jer je poslužio za pokriće budžetskog deficita. Što se duga države tiče, stvarni deo budžeta su kamate po javnom dugu, kao rashod budžeta.

Zato posebnu pažnju zaslužuje struktura budžetskog deficita. On može sadržati deo rashoda po osnovu kamata na javni dug i deo po osnovu ostalih rashoda budžeta. Prvi deo govori i o visini ovih rashoda, pa i ceni uzetih zajmova države. Preostali deo deficita, ako je mali, može govoriti o izdašnim redovnim budžetskim prihodima ali i o iznuđenim a nepoželjnim uštedama na rashodima.

U našem slučaju glavnina javnih investicija se finansira iz zaduživanja države. To se, neretko, ostvaruje po principu – čiji kredit njegovi i izvođači radova, uz, razume se, neravnopravnu poziciju kreditora i investitora pri ugovaranju cene radova. Takođe, skoro sav ili sav dospeli dug se vraća iz novih pozajmica, a ove godine se dve trećine deficita budžeta odnosi na rashode po osnovu kamata na javni dug. Ne mali deo aktuelnih javnih investicija je sa probijenim rokovima završetka, što znači još veću cenu radova od prvobitno predviđene. Te investicije su, uveliko, same sebi cilj. Da ih bude više nego za vreme svih vlasti od četrdesetpete pa do ove.

Uostalom, taj obim javnih investicija, kao i privatnih investicija gde su rast obezbeđivale strane investicije prizivane jeftinom radnom snagom a zarad većeg broja zaposlenih a ne višeg tehnološkog nivoa i veće produktivnosti, je do sada važeći model razvoja i generator, inače skromnog realnog privrednog rasta, bez kvalitativnih pomaka u razvoju ekonomije. Hoću reći, u tom modelu razvoja privredni rast postaje sam sebi cilj.

Takva razvojna politika na dugu stazu je, po pravilu, neodrživa, ali može biti uveliko u funkciji vlasti. Kad visokim prilivima deviza po osnovu stranih direktnih investicija i deviznog zaduživanja države, dodamo visoke doznake iz inostranstva, nema problema ni sa deficitom tekućeg računa platnog bilansa a pogotovo sa održavanjem visokog i stabilnog kursa dinara. Sa skoro nepromenjenim kursom dinara više od decenije odstupanje privida od stvarnosti je dostiglo neviđene razmere. Lideri smo u tome.

Uz rast cena od skoro sto odsto, očaravajuće je porastao BDP iskazan u evrima. Ni rast plata pa i penzija nije zaostajao. Dugovi države pa i privrede su u odnosu na toliki BDP u evrima sve manji, pa ispadosmo jedna od najmanje zaduženih zemalja u Evropi. Obična varka. Dug države relativno sve manji a sve teži za servisiranje, pa smo primorani da tražimo i odlaganje otplate dela dospelog duga.

Pitanje je dana kada će uverenje većine da nismo takvi kakvi jesmo, početi ubrzano da nestaje. Dobro je. Uozbiljićemo se, što je uslov za stvarni napredak.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.