Mali posedi, zastarela mehanizacija, niske subvencije glavni problemi

Već godinama, zavisno od sezone, kreće se između devet i 11 odsto ako se posmatra primarna poljoprivreda a ukoliko se u to uključi i prehrambena industrija, učešće se uvećava za još pet do šest procentnih poena. I podaci za prošlu godinu to potvrđuju, iako je fizički obim proizvodnje u toj grani porastao čak za 16,3 odsto, i BDP se uvećao u odnosu na 2017. godinu koja je i za ukupnu privredu i za agrar zbog vremenskih prilika, bila „mršavija“.

Agroekonomista Milan Prostran kaže da je glavni uzrok slabog rasta u odnosi na potencijal to što je domaća poljoprivreda nekonkurentna, posebno u odnosu na evropske farmere sa kojima se na tržištu najčešće i sreće, s obzirom na to da se gotovo 60 odsto izvoza realizuje na tržištima zemalja EU.

– Više je razloga za nekonkurentnost domaćeg agrara. Prvi je, sigurno, usitnjenost poseda s obzirom na to da 77,7 procenata čine mala gazdinstva sa površinama od 0,5 do pet hektara. Takva struktura ne može da se nosi sa evropskim farmerima koji u proseku obrađuju 23 hektara. Zato bi u prvi plan trebalo staviti razvoj kooperative i zadruga. Činjenica je da kod nas postoji desetak velikih sistema, a jedan od apsurda je da najvećim posedom raspolaže crkva, ima čak 57.000 hekatara. Daleko iza nje su firme „Matijević“ sa 35.000, Al Dahra koja je nakon kupovine imovine PKB integrisala i neke manje posede i sada joj pripada 27.000 hektara, zatim Delta Agrar, MK Komerc, Almeks… Ipak, tih nekoliko velikih poseda nisu tipični ni za naš ni za evropski agrar – kaže Prostran.

Skromnim rezultatima doprinosi i zastarela mehanizacija kojom rasopolažu naši ratari, a slika se nije popravila ni nakon što je pre više od dve godine prodata Industrija motora i traktora uz obećanje da će proizvodnja ubrzo biti obnovljena.

– Nizak nivo agrotehnike jedan je od značajnih razloga za zaostajanje naše poljoprivrede. Imamo malo kvalitetnog đubriva, stajnjaka nema dovoljno a problem je i to što stočarska proizvodnja, koja ga obezbeđuje, iz godine u godinu opada. Mi smo u popisu iz 2011. imali 908.00 goveda a sada je u stajama za oko 30.000 grla manje. Smanjuje se i broj svinja, ovaca jedino uzgoj koza beleži rast. Uz to, nemamo više ni veštačkog đubriva, a od široke lepeze koju je nekada proizvodilo desetak fabrika, malo koja uopšte radi. Do 90-ih godina srpski ratari bacali su oko 1,5 miliona tona đubriva i to oko 900 tona osnovnog, najkvalitetnijeg i oko 500 do 600 tona azotnog, a sada je potrošnja u svim tim kategorijama prepolovljena – objašnjava naš sagovornik.

On dodaje da neravnopravnom položaju domaćih proizvođača doprinose i sociološki faktori, nestajanje sela i radne snage, kao i nedovoljne subvencije koje se sada kreću oko pet odsto državnog budžeta a trebalo bi da budu ravne bar udelu agrara u BDP-u, oko desetak procenata.

Metle nam dobro idu

Srbija je najkonkurentnija na tržištu metli. Biljka sirak, koja je osnov te proizvodnje, gaji se na oko 2.000 hektara, 98 odsto izrađenih metli se izvozi po čemu smo prvi u Evropi, a četvrti u svetu. Lidersku poziciju na globalnom tržištu metli drži Kina.

Evropa štiti svoje farmere

Iz sektora poljoprivrede godišnje se izveze roba vredna 3,3 milijarde dolara. Ono što nije dobro, a rezultat je liberalizacije tržišta, sporazuma potpisanih sa Briselom ili CEFTA zonom, jeste povećanje uvoza koji se prthodnih godina kretao oko 1,3 milijarde dolara a 2018. dostigao je 2,3 milijarde. Iako smo još uvek u suficitu, posebno bi stratege trebalo da brine struktura roba koje nabavljamo. Prvi put ove godine, uz standardni uvoz kafe i južnog voća, najveća stavka je kupovina svinjskog mesa. Iako analitičari tvrde da moramo da se prilagođavamo tržištu, činjenica je da ne možemo u neoliberalnom konceptu da budemo konkurentni sa evropskim farmerima, koji dobijaju znatno veće subvencije a njihove ih države raznim barijerama štite od prodora stranih proizvođača – kaže Prostran.