„Kapital je oduvek bio plašljiva zverka“: Padaju SDI u Srbiju dok investitori sve više novca izvlače iz zemlje, razlozi i domaći i globalni

Neto priliv stranih direktnih investicija (SDI) u Srbiju 2025. godine iznosio je 2,3 milijarde evra.

Međutim, taj priliv je više nego prepolovljen u odnosu na višegodišnji prosek, odnosno niži je za 50,5 odsto u poređenju sa 2024. godinom.

Kako se navodi u izveštaju Kvartalnog monitora, razlog za ovakav pad leži u kombinaciji spoljnih i domaćih faktora – slabijoj međunarodnoj mobilnosti kapitala, rastu troškova poslovanja u Srbiji, stagnaciji privrede Evropske unije, ali i političkoj krizi u zemlji.

Ukupan priliv SDI u Srbiju iznosio je nešto manje od 3,5 milijarde evra, što je za 33,5 odsto manje nego 2024. godine. Istovremeno, ulaganja domaćih kompanija u inostranstvo snažno su porasla i dostigla oko 1,2 milijarde evra, što je čak 90,8 odsto više nego godinu pre.

Promenila se i struktura investicija. Prema podacima Markoekonomskih analiza i trendova (MAT), manji deo novca dolazi kroz vlasnička ulaganja, uključujući i reinvestiranu dobit, čiji je udeo pao sa 78,2 na 69,4 odsto. S druge strane, raste udeo međukompanijskih kredita sa 21,8 na 30,6 odsto.

Istovremeno, iz Srbije se sve više novca vraća stranim investitorima. Ukupan odliv po osnovu dohotka od direktnih investicija iznosio je nešto manje od 4,9 milijardi evra, što je za 6,8 odsto više nego 2024. godine.

Najveći deo tog iznosa odnosi se na dividende – 2,7 milijardi evra, uz rast od 15,9 odsto. Po osnovu reinvestirane dobiti odlilo se nešto manje od 1,8 milijardi evra, što je 0,7 odsto manje nego godinu ranije, dok su kamate iznosile oko 374 miliona evra, što je pad od 11,8 odsto.

Dakle, kada se uporedi novac koji je ušao u zemlju sa onim koji je tokom iste godine iz nje izašao, odnosno vratio se matičnim kompanijama, dolazi se do negativnog salda od oko 2,6 milijardi evra.

Zašto investitori sve više izvlače novac iz Srbije?

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić za Danas ukazuje da se deo razloga nalazi na nivou sveta, a to je, pre svega, smanjenje mobilnosti kapitala između zemalja.

„Ta mobilnost je smanjena, što je uzrokovalo to da su sad SDI jedan ili 1,5 odsto BDP-a, a pre nekoliko godina su bile četiri ili pet odsto“, pojašnjava.

Kako dodaje, i kada se ulaže, ulaže se uglavnom u neke bliske, prijateljske zemlje.

Deo razloga postoji i u samoj zemlji, upozorava Arsić.

„Troškovi poslovanja u Srbiji su poskupeli i one investicije koje su dolazile prethodnih godina više nisu isplative. Dominirale su investicije u niskoproduktivne delatnosti, kao što je tekstilna industrija, industrija automobilskih kablova i slično. Te delatnosti ne mogu da isplaćuju plate od 800 ili 900 evra, oni su došli kad su plate bile 400 ili 500 evra i verovatno su računali da će rast biti manji, ali je došlo do relativno velikog rasta, brže nego do rasta produktivnosti“, navodi on.

Taj problem, prema njegovim rečima, može da se reši ako se stvori ambijent za ulaganje u oblasti visoke tehnologije, odnosno delatnosti u kojima se stvara velika dodata vrednost po radnom mestu.

„One kompanije koje mogu da isplate po 1.000 ili 1.500 evra po radnom mestu, one mogu da ulažu i opstanu u dužem periodu“, pojašnjava.

Međutim, Arsić ukazuje da naša ekonomska politika za sada ne ide u tom pravcu.

„Bilo je pokušaja da dolaze pojedinačna preduzeća koja se bave visokim tehnologijama, ali i to se uglavnom svodi na neke završne poslove sklapanja u tim oblastima. Ipak, strane investicije, čak i uz neke napore države, verovatno neće biti onako visoke kao što su nekada bile. To nam govori da su za rast potrebne domaće investicije“, poručuje.

Arsić naglašava da su domaće investicije male i da u okviru njih treba da pokušamo da stvorimo neke sopstvene, složenije proizvode i tehnološki naprednije.

Kada je reč o sve većem novca koji investitori izvlače iz zemlje, Arsić kaže da je to uobičajeno.

„Investitori kada ulože u neku zemlju, nekoliko prvih godina investiraju dobit da bi proširili i modernizovali kapacitete, ali kada se završi planirana investicija u toj zemlji, dobit povlače odatle i ulažu negde druge“, objašnjava.

On napominje da se to već dogodilo u drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope.

„U Poljsku, Češku, Mađarsku… se i dalje dosta investira, ali i dosta investicija odlazi. To je prirodno, ali nije prirodno to kad se brzo povećaju troškovi poslovanja i neke delatnosti više ne mogu da funkcionišu, kao što se dešava u Srbiji“, navodi naš sagovornik.

Arsić ukazuje i da je smanjenje SDI problem i sa strane bilansa, jer one više ne mogu da služe kao izvor za finansiranje trgovinskog deficita.

Arsić podseća da je u mnogim zemljama Centralne Evrope neto priliv SDI već na nuli, ali da uprkos tome oni napreduju.

„Poenta je da se povećaju domaće investicije. Naše privatne investicije su male i treba stvoriti dobre uslove da one rastu. One moraju da preuzmu veliki deo uloge koju su imale strane investicije“, zaključuje.

Kada je reč o povećanju ulaganja iz Srbije u inostranstvo, Arsić objašnjava da to nisu samo naši privrednici već i strane kompanije koje su završile ciklus investiranja u Srbiji, pa povlače novac da bi investirale u druge zemlje.

„Rast od 90,8 jeste svojevrstan incident, to je velika promena. Međutim, kada su u pitanju domaći investitori, faktor je taj što ovde postoji prijateljsko okruženje samo za onaj deo privrednika koji su bliski sa vlašću. Mnogi ne žele da ulaze u dilove sa vlašću, a način da to izbegnu jeste da investiraju u inostranstvu“, kaže on.

Koji su razlozi pada SDI?

Ekonomista i bivši ministar trgovine Slobodan Milosavljević za naš portal navodi da ima pet ključnih faktora za pad priliva SDI u Srbiju.

„Prvi su globalna i regionalna konjunktura i trendovi u svetskoj privredi. Svedoci smo ratova, sukoba, nestabilnosti, a kapital je oduvek bio plašljiva zverka“, pojašnjava.

Kao drugi faktor, navodi atraktivnost konkretne destinacije, u ovom slučaju Srbije.

„Debelo smo zastali na EU putu bez jasne političke orijentacije. Najviše investicija u Istočnu Evropu je stiglo sa zapada kada je postalo izvesno da će zemlja ući u EU“, podseća Milosavljević.

Kako navodi, još jedan od faktora je i značajan rast troškova poslovanja u Srbiji, kao posledica rasta cene radne snage i ukupnih troškova poslovanja – energenti, posrednici, politički nametnute obaveze…

„Dakle, dok su bili obavezni da zbog enormnih subvencija od države posluju u Srbiji (najčešće pet godina) radili su, sada traže jeftinije destinacije u okruženju poput Albanije, Severne Makedonije, BiH, Jermenije, Gruzije…“, ukazuje.

Dividende se izvlače i zbog nerealnog kursa koji ne pogoduje izvozu iz Srbije, upozorava naš sagovornik.

„Ovakav kurs podstiče uvoz i onda im je bolje da izvuku šta mogu, odnosno ne reinvestiraju u Srbiju, već gledaju da izmeste proizvodnju i onda da izvoze u Srbiju“, pojašnjava Milosavljević.

Tu su i faktori državnog mešanja i korupcije, smatra on.

„Problematičan je ogroman nivo korupcije i upliva države u investicije u infrastrukturu, kroz nametanje podizvođača, uglavnom vezanih za SNS, kao uslov za dobijanje posla. A nakon toga, uslovljavanje za plaćanje izvedenih radova“, poručuje.

I kao peti faktor, kako kaže, tu je politička nestabilnost u zemlji, manjak sloboda, demokratije, konkurencije…

„Zemlje EU više ne sugerišu investitorima da investiraju u Srbiju, već u druge zemlje u regionu koje su ‘dobri đaci’, a ne kao u Srbiji ‘ćaci'“, naglašava Milosavljević.

Takođe, kako dodaje, ima mnogo problema sa rusko-ukrajinskim ratom i gubitkom tržišta u Rusiji.

„Tu je i nepraćenje spoljne politike EU ka Rusiji. A s druge strane, problem za kineske investitore su sankcije SAD i EU prema kineskim investitorima i Trampove carine“, zaključuje.

Ekonomista Aleksandar Stevanović za naš portal pojašnjava da što više kapitala bude investirano, veći je i odliv po kamatama, profitima, dividendama, ali i preko transfernih cena i drugih kvazi troškova, koje statistika ne beleži.

„Kada je priliv SDI mršav, dešava se neto odliv kapitala“, naglašava.

Prema njegovim rečima, ovo nam govori da investitori nikada nisu videli Srbiju kao dugoročnu priliku.

„Oni je uglavnom vide kao srednjoročni skup olakšica“, poručuje Stevanović.

Sa dobrog tržišta kapitala se ne beži, nego se trudi da ostane kroz reinvestiranje, smatra naš sagovornik.

„Čim se posumnja u održivost balona za investitore i uopšte ekonomskog modela, priliv kapitala presušuje. To se sada dešava i to nam je realnost još barem tri godine“, zaključuje Stevanović.