Žene u Srbiji zarađuju sve manje u odnosu na muškarce: Zbog čega je rodni jaz kod nas u porastu, suprotno evropskom trendu?

Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, koji se odnose na 2022, prosečna zarada žena u septembru prethodne godine bila je 94.911, dok su muškarci isti mesec zarađivali oko 15 odsto više, odnosno 110.915 dinara.

Godinu dana ranije, prosečna zarada žena iznosila je 83.908, a muškaraca 12 odsto više, tj. 95.178 dinara. Podaci dalje pokazuju da je 2020. plata muškaraca bila 11 odsto veća.

S druge strane, iako je procenat razlike u zaradama između muškaraca i žena u pojedinim zemljama Evrope veći nego u Srbiji, te razike se iz godine u godinu uglavnom smanjuju, za razliku od naše države gde je negativna krivulja u stalnom usponu.

Podaci Eurostata ukazuju da najmanje razlike u primanjima beleži Luksemburg, gde odstupanje u visini zarada ne postoji. Zatim slede Rumunija sa 3,6 i Slovenija sa 3,8 odsto razlike, dok nejednakost u Poljskoj iznosi oko 4,5 odsto. U Italiji i Belgiji razlika izražena u procentima je pet odsto, a kada je reč o zemljama u neposrednoj okolini, razlike u Hrvatskoj su 11, a Bugarskoj 12 odsto.

Kad je u pitanju Srbija, na Eurostatu su objavljeni podaci za 2014. (8,7 odsto) i 2018. godinu (9,6 odsto), dok o godišnjim razlikama nema informacija.

Ipak, objašnjenje zbog čega se disparitet u platama žena i muškaraca iz godine u godinu produbljuje, nije jednostavno, ali su prema rečima naših sagovornika, ključni rodna diskriminacija i razlike u zaradama zaposlenih u državnim i privatnim preduzećima.

Još jedan od ključnih faktora predstavlja roditeljstvo, i to što majke starosti od 25 do 44 godine imaju manje šanse da budu na radnom mestu od žena istog uzrasta koje nemaju decu kod kuće.

Prema rečima Sarite Bradaš iz Fondacije Centar za demokratiju, rodna segregacija u Srbiji nije redak slučaj kada je u pitanju raspodela poslova, ali ona ne izostaje ni kada se radi o naknadi za identično zanimanje.

„Poslovi na kojima su zaposlene žene manje su vrednovani od onih na kojima su zaposleni muškarci. S druge strane, postoji vertikalni plafon, odnosno žene teže napreduju ka višim pozicijama koje su bolje plaćene nego muškarci. Njima treba mnogo više vremena da se popnu na višu lestvicu, a i kada su na menadžerskim pozicijama, one su u funkcijama podrške – finansijama ili ljudskim resursima. Nasuprot tome, muškarci su na strateškim funkcijama, koje se bave, recimo, proizvodnjom i prodajom“, predočava Danasova sagovornica.

Govoreći o vremenskom periodu u kom zaposlena osoba može napredovati, a koji je duži kod žena nego kod muškaraca, Bradaš ističe da osim materinstva, na to utiču i rodne predrasude, koje, kako tvrdi, osim muškaraca, imaju i žene.

„Smatra se da određeni poslovi jesu za žene, a da su muškarci bolji na liderskim pozicijama. Sa druge strane, dešavaju se prekidi u karijeri, do kojih najčešće dolazi zbog odsustva radi nege deteta. Neretko žene koje se vrate sa porodiljskog odsustva, bivaju premeštene na neke druge poslove. U svetu je praksa da se žene po povratku sa porodiljskog uvode polako u posao, daje im se mogućnost da rade po četiri sata i da idu na obuke, odnosno da se adaptiraju. Međutim, kod nas se najčešće premeštaju na drugo mesto“, kaže Baradaš.

Stoga, Danasova sagovornica podseća da postoje zakoni koji bi ublažili ili usporili produbljivanje jaza, ali se oni ne poštuju, odnosno – javnosti nisu dostupni rezultati njihove primene.

„U Zakonu o radu se ističe da treba da postoje jednake zarade za rad jednake ili slične vrednosti. Ipak, izveštaji Inspektorata za rad još uvek ne objavljuju podatke iz kontrole primene ove odredbe. Informacije o tome kako to izgleda nemamo. Prema Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, obaveza poslodavaca privatnog i javnog sektora koji imaju više od 250 zaposlenih je da donose godišnje planove unapređenja rodne ravnopravnosti, i da prikupljaju podatke o tome kako se ostvaruje ravnopravnost. Na osnovu tih podataka, Ministarstvo za ljuska i manjinska prava treba Vladi da dostavi izveštaj. Međutim, njih i dalje nema ni na sajtu vlade niti na sajtu ministarstva“, sugeriše Bradaš.

Sa druge strane, dok se razlika u primanjima kretala u negativnom smeru po žene, broj muških zaposlenih lica u 2022. godini iznosio je milion i 616 hiljada, a 2021. za 21 hiljadu manje. Nasuprot tome, kod žena se beleži veći porast broja zaposlenih, te je tako u prethodnoj godini radno aktivno bilo milion i 297 hiljada njih, a godinu dana ranije 44 hiljade manje.

Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Mihail Arandarenko stoga predočava da rodni jaz može biti odraz odnosa plata u privatnom i javnom sektoru.

„Rast razlike u platama je verovatno posledica drugog razvoja – smanjivanja jaza između zarada u privatnom i u javnom sektoru. Kod nas su plate u javnom sektoru bile dosta više do pre nekoliko godina, a onda su počele da rastu u privatnom sektoru. To je važno zbog efekta kompozicije, jer u javnom sektoru dominiraju žene, posebno kada je reč o obrazovanju, zdravstvu pa i administraciji. Kada plate u tim sektorima zaostaju, a privatni sektor raste brže, onda se to odražava na rodni jaz i obrnuto“, pojašnjava naš sagovornik.

On ističe da je rodni disparitet u našoj zemlji i dalje mnogo manji nego u Nemačkoj, ili mnogim drugim zemljama Zapadne Evrope, jer su tamo plate u privatnom sektoru veće nego u javnom.

„Koliko god jaz u Srbiji bio veliki, on će samo rasti ako se nastavi trend rasta plata u privatnom sektoru, brže od plata u javnom. Idealno bi bilo da su žene ravnomerno raspoređene u svim sektorima i da nema te razlike, ali realno stanje je da u školama i obdaništima oko dve trećine zaposlenih predstavljaju žene. Istovremeno, postoji blaga razmena, odnosno neretko se desi da, kada je veći jaz u platama postoji manji jaz u zaposlenosti“, zaključuje Arandarenko.

Naposletku, osim navedenih, interesantan podatak predstavlja i činjenica da se sa većim nivoom obrazovanja povećava i razlika u zaradi. Tako žene sa VII ili VIII stepenom kvalifikacija imaju u proseku oko 25 odsto manje plate nego muškarci istog stečenog obrazovanja, dok je razlika u primanjima osoba sa srednjim obrazovanjem za preko pet odsto manja.