„Država zavrnula slavinu onima koji čiste prirodu“: Stare veš-mašine, bojleri, gume, akumulatori i drugi otpad mogao bi završiti u rekama

Stručnjaci upozoravaju da bi ovakvo stanje moglo da ima dalekosežne posledice, jer se ova vrsta otpada ne tretira kao običan komunalni otpad, jer može da ima i opasne komponente, te je od suštinske važnosti da se tim otpadom upravlja na pravilan način. Iz resornog Ministarstva za zaštitu životne sredine, do zaključenja ovog teksta, nisu odgovorili šta će biti sa ovim problemom i gde onda odlaze sredstva koja se kroz eko-taksu slivaju u budžet, a koja bi kao naknada koju plaćaju zagačivači po pravilu trebalo da bude usmerena upravo na tretman posebnih tokova otpada kao što je električni i elektronski otpad (EE otpad), stare gume i akumulatori.

Kako smo nezvanično saznali, postoje nekakvi pregovori da se ovaj problem reši, ali pomaka za sada nema. Takođe saznajemo da je država i ranije znala da kasni sa podsticajima, ali je potpuno prestalo finasiranje kada je Vlada na sednici 26. decembra prošle godine donela Uredbu o prestanku važenja Uredbe o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava koja se dodeljuju operaterima posebnih tokova otpada. Ta nova Uredba stupila je na snagu 1. januara ove godine.

Stojinović: Tretman EE otpada nije „unosna reciklaža“

Gojkan Stojinović, ekspert za upravljanje otpadom kaže za Danas da je obustava podsticaja praktično zaustavila finansijski oslonac sistema za ove vrste otpada, s obzirom na to da se električni i elektronski uređaji, stare gume i akomulatori ne tretiraju kao običan komunalni otpad, već zahtevaju poseban režim koji je skuplji i tehnički zahtevniji.

„Važno je razbiti jednu zabludu: tretman EE otpada nije ‘unosna reciklaža’. Kada govorimo o staroj veš-mašini ili televizoru, ne radi se samo o vađenju metala. Uređaj mora da se rastavi, uklone se delovi koji mogu biti opasni, a određene komponente se zbrinjavaju pod posebnim uslovima. U praksi, prodaja metala i drugih sirovina pokriva tek oko 20% ukupnih troškova. Ostatak, približno 80%, pokriva se kroz naknade i podsticaje. Kada taj deo finansiranja nestane, sistem postaje neodrživ“, ističe Stojinović i dodaje da građani tu nemaju mnogo izbora.

„Većina može samo da zadrži uređaj u podrumu ili stanu i da sačeka da sistem ponovo proradi. Privreda može privremeno da skladišti otpad, ali to nosi trošak i nije dugoročno rešenje. U takvim situacijama otpad ne nestaje. On samo traži drugi put“, ukazuje naš sagovornik.

Na pitanje ima li opasnosti da dođemo u situaciju da stari uređaji, gume i akumulatori završe negde u prirodi ili reci Stojinović kaže da rizik raste čim organizovano preuzimanje ove vrste otpada prestane da funkcioniše, jer građani nemaju mogućnost da sami bezbedno rastavljaju ili zbrinjavaju elektronski otpad.

“Ako ne postoji mesto gde mogu legalno da ga predaju, deo otpada ostaje u domaćinstvima, ali deo, nažalost, završava u komunalnom otpadu, na divljim deponijama ili kroz neformalne kanale. To nije pitanje odgovornosti ili neodgovornosti, dobre ili loše volje. Ljudi se prilagođavaju onome što im je dostupno. Poseban problem je što ovakav otpad može sadržati komponente koje, ako završe na pogrešnom mestu, predstavljaju rizik po zemljište i podzemne vode”, naglašava naš sagovornik.

Stojinović napominje da EE otpad i akumulatori nisu isto što i stari nameštaj kao i da se posledice zagađenja, usled nepravilnog odlaganja, ne vide odmah, već se akumuliraju vremenom.

“Zbog toga je najveći deo troškova u ovom sistemu vezan upravo za bezbedno uklanjanje i zbrinjavanje rizičnih delova. U pojedinim slučajevima ti delovi se moraju slati u specijalizovana postrojenja u inostranstvu jer u Srbiji ne postoje odgovarajući kapaciteti. Ovaj sistem ne postoji da bi neko ostvario veliku dobit, već da bi se smanjio rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi”, upozorava on.

Stojinović smatra da su pojačane kontrole svakako važne, posebno u ovakvoj situaciji, ali da one same po sebi ne mogu rešiti problem ako sistem ne funkcioniše.

“Inspekcijske službe imaju ograničen broj ljudi i ne mogu fizički da pokriju svaku lokaciju i svaki tok otpada. Mogu da reaguju, ali ne mogu da zamene organizovani sistem preuzimanja. Zato je važnije da se obezbedi jasan i stabilan način finansiranja i da građani i privreda znaju gde otpad mogu da predaju dok se sistem ne stabilizuje”, dodaje on.

Prema njegovom mišljenju, sve ovo može u velikoj meri da utiče na svest o reciklaži, jer se ona ne gradi samo na porukama i kampanjama, već iskustvom.

“Ako građani godinama slušaju da treba da odvajaju otpad, a onda nemaju gde da predaju stari uređaj, logično je da poverenje opada. Ljudi su spremni da učestvuju kada vide da sistem funkcioniše. Kada ne funkcioniše, nema te motivacione PR kampanje koja može da popravi stanje”, navodi on.

Govoreći o tome kako se Srbija kotira u odnosu na Evropu kada je u pitanju reciklaža EE otpada, Stojinović navodi da je cilj Evropske unije da se prikupi 65% električnog i elektronskog otpada u odnosu na količine opreme stavljene na tržište, a da zvanični podaci Agencije za zaštitu životne sredine za 2023. godinu pokazuju da je u Srbiji je tretirano nešto više od 35 hiljada tona EE otpada, gotovo 65 hiljada tona otpadnih guma i više od 22 hiljade tona baterija i akumulatora.

“To pokazuje da sistem postoji i da su poslednjih godina napravljeni pomaci. Ipak, kada je reč o EE otpadu, Srbija je i dalje ispod evropskog cilja. Zato je kontinuitet važan. Bez njega je teško sustići evropske standarde”, poručuje ovaj ekspert za upravljanje odpadom.

Kao održivo rešenje za reciklažu ove vrste otpada ističe da je to sistem koji bi trebalo da počiva na tri stvari – stabilnom finansiranju, dostupnosti građanima i jasnim pravilima.

“Građani moraju znati gde mogu da predaju uređaj. Kompanije moraju znati na kakva pravila i uslove mogu dugoročno da računaju. Država mora obezbediti da način finansiranja prati realne troškove tretmana. Kontrola je važna, ali kao podrška, ne kao zamena za organizovani sistem. Ako bi trebalo sve svesti na jednu rečenicu ona bi glasila: tretman EE otpada nije pitanje profita, već pitanje bezbednosti i odgovornosti prema životnoj sredini. Ova situacija pokazuje koliko je sistem osetljiv na prekide u finansiranju i pravilima. Električni uređaji, gume i akumulatori nastaju svakog dana, bez obzira na budžetske cikluse. Zato je upravljanje ovim tokovima dugoročno infrastrukturno pitanje. Kada sistem radi, retko ko ga primećuje. Kada zastane, posledice postaju vidljive vrlo brzo”, zaključuje Gojkan Stojinović.

Šta se dešava sa novcem od eko-taksi?

“Naknade za ove proizvode građani i privreda već plaćaju kroz cenu uređaja, guma ili baterija kada ih kupe. Ključno pitanje je kako se ta sredstva koriste i da li se vraćaju u sistem koji treba da obezbedi njihovo zbrinjavanje. Stabilan sistem zahteva stabilno i predvidivo finansiranje, uz jasna pravila i transparentne podatke o tome kako se sredstva raspodeljuju. Kada postoji neizvesnost u tom delu, posledice se vrlo brzo osete u praksi”, ističe Gojkan Stojinović.

I proizvođači pneumatika u problemu

Ukidanje podsticaja operaterima posebih tokova otpada posebno je pogodila i proizvođače i uvoznike pneumatika. Nedavno su iz Udruženja za hemijsku, gumarsku i industriju nemetala Privredne komore Srbije upozorili da će Uredba kojom su podsticaji ukinuti dovesti do ozbiljnih lančanih ekonomskih, ekoloških, finansijskih i socijalnih posledica. Zato su i uputili dopis Vladi i resornom ministarstvu u kome traže hitno rešenje.

Oni su upozorili da su kompanije koje se bave proizvodnjom i stavljanjem u promet pneumatika i proizvoda od gume već suočene sa problemom nagomilavanja otpadne gume u krugu fabrika, u količinama od sedam do 15 tona dnevno po fabrici, te da su u periodu od godinu dana očekuje nagomilavanje oko 20.000 tona, jer fabrike, kako kažu, nemaju tehničke, prostorne niti sigurnosne uslove za bezbedno skladištenje otpadnih guma u ovim količinama.

Kako su istakli iz ovog Udruženja, nova Uredba je dovela do prekida isplate podsticaja, ali ne i do prekida naplate naknada za stavljanje na tržište proizvoda koji posle upotrebe postaju otpad.

Prema njihovim navodima, naknada za stavljanje pneumatika na tržište za sve vrste vozila iznosi 24,81 dinar/kg i dostizala je šest odsto cene gotovog proizvoda, što je, kako navode, mnogo više nego u zemljama EU.

Kako je preneo N1 pozivajući se na pomenuti domis Udruženja, godišnje na ime ove naknade, kompanije koje proizvode i stavljaju na tržište pneumatike, u budžet Srbije uplaćuju približno devet miliona evra. Ova naknada se uplaćuje da bi proizvod, koji posle upotrebe postaje poseban tok otpada, mogao da se zbrine i da bi sistem sakupljanja, transporta i reciklaže mogao da se finansira i funkcioniše.

Iz Udruženja za hemijsku, gumarsku i industriju nemetala naglasili su da je tokom prošle godine iz budžeta Srbije za podsticaje za ponovnu upotrebu za svakih pet posebnih tokova otpada, ne samo za otpadne gume, izdvojeno 3,5 milijarde dinara, od toga je isplaćeno samo 1,3 milijadi dinara, kao i da je u 2026. godini za podsticaje planirano 2,8 milijardi dinara.

„Važno je naglasiti da su sredstva koja su do donošenja navedene Uredbe isplaćivana operaterima kao namenska naknada koja se naplaćuje na osnovu naplaćene ekološke takse za posebne tokove otpada, koju uplaćuju proizvođači i uvoznici prilikom stavljanja proizvoda na tržište Republike Srbije. Ta sredstva predstavljaju instrument sprovođenja principa ‘zagađivač plaća’ i proširene odgovornosti proizvođača (EPR), a ne budžetsku podršku privrednim subjektima. Njihova svrha je isključivo da pokriju realne, dokazive i regulatorno propisane troškove sakupljanja, transporta, tretmana i bezbednog zbrinjavanja posebnih tokova otpada, uključujući otpadne gume. U tom smislu, ukidanje mehanizma isplate ovih naknada, bez uspostavljanja alternativnog i funkcionalnog EPR modela, dovodi do situacije u kojoj se ekološka taksa i dalje naplaćuje, ali se ne obezbeđuje realizacija svrhe zbog koje je uvedena, što predstavlja ozbiljan sistemski problem i dovodi do gubitka poverenja obveznika sistema, posebno investitora“, naveli su.

Ugrožen i opstanak 28.000 radnika

Janko Veselinović, član Predsedništva Stranke Slobode i pravde ukazao je da odluka vlasti o obustavi potsticaja za reciklažu direktno ugrožava i životnu sredinu i opstanak 28.000 radnika u Srbiji.

„Ova vlast je još jednom pokazala svoje pravo lice: lice bezobzirnog sakupljača harača koji ne mari za prirodu. Dok od svakog preduzetnika i firme u Srbiji redovno naplaćuju eko-taksu – koja ide i do dva miliona dinara godišnje – država je istovremeno zavrnula slavinu onima koji tu prirodu čiste. Rezultati će biti katastrofalni. Reciklažni centri prestaju da primaju stare gume, frižidere i akumulatore jer im se rad bez podsticaja ne isplati“, istakao je Veselinović.

On je upitao predsednika vlade Đuru Macuta i ministarku privrede Adrijanu Mesarović gde ide novac od eko-taksi ukoliko ne ide u reciklažu, kao i da li se tim novcem „krpe“ budžetske rupe nastale, kako je naveo, promašenim projektima, dok se Srbija pretvara u „veliku divlju deponiju“.

Dodao je da će, umesto u reciklažne centre, opasan otpad završavati u rekama, šumama i pored puteva.

„Ugroženo je 15.000 direktno zaposlenih u industriji koja je od javnog interesa i još posredno 13.000 ljudi koji indirektno žive od reciklaže. Stari frižideri i gume nisu običan otpad – to su tempirane ekološke bombe pune štetnih materija koje će sada, uz ‘blagoslov’ države, završiti u zemljištu iz kojeg jedemo i vodi koju pijemo“, poručio je Veselinović.

Kako kaže, dok u Evropskoj uniji države pokrivaju i do 60 odsto troškova recikliranja, vlast u Srbije „reciklere gazi ćutanjem i ukidanjem sredstava“.

„Zahtevamo hitno vraćanje podsticajnih sredstava i polaganje računa: svaki dinar od eko-takse mora biti uložen u čistu Srbiju, a ne u džepove režimske mašinerije“, poručio je Veselinović.