INTERVJU Nada Sekulić: Građani postaju članovi partije, da bi ih partija zaštitila od sebe

Kako biste opisali situaciju u kojoj se nalazi društvo u pogledu poverenja u političke partije i zašto mislite da ga građani imaju ili nemaju?

Opšte je poznata činjenica da kod nas postoji izuzetno nisko poverenje u političke partije kao demokratske zastupnike javnog interesa. Razlozi su višedecenijski i svode se na instrumentalizaciju partija za ostvarenje ličnih i često predatorskih interesa i preovladavajući klijentelizam u političkom životu Srbije. Raspad Jugoslavije otvorio je vrata divljoj privatizaciji, koja je od početka bila podržana od strane vlasti u Srbiji i u mnogim aspektima je smatrana normalnim procesom strukturne transformacije društva. Sa facilitiranjem promene zakona koji će sve više štititi tako ojačan privatni interes koji je često sumnjivog porekla i bez odgovarajućeg nadzora, a urušavati javni sektor, sasvim se urušila i politička kultura zasnovana na idejama javnog interesa i participativnosti građana.

Građani danas postaju članovi partija zbog nekog interesa poput dobijanja posla, pozicije, mogućnosti zarade,  uključujući čak i veoma sitne nadoknade, tako da je Srbija danas prožeta sivom infrastrukturom na kojoj društvo funkcioniše. Zbog toga je građanima potrebno članstvo u partiji da bi ih ta ista partija štitila od same sebe, jer je uzurpirala institucije.

Kako komentarišete potez opozicije da nakon decembarskih izbora pokuša da nađe rešenje u međunarodnim institucijama, a kako stav vlasti da neće dozvoliti da neko drugi “upravlja” Srbijom?

Teško je to komentarisati, jer niko ne može pratiti koliko je ceo taj proces transparentan i da li on ima svoju cenu. Godinama se u Srbiji govori da se Aleksandar Vučić dugo održava na vlasti jer ga zapad toleriše jer im je navodno „nešto obećao“. Ako u tome ima istine, a opozicija to godinama tvrdi, bilo bi čudno da se sad odjednom sve promenilo i da sa opozicijom nije razgovarano o određenim uslovima kada su tražili podršku, iako je tako u javnosti predstavljeno. Ako je takvih uslova bilo, onda se to svakako odnosilo na stav Srbije prema Rusiji i Kosovu, a nije isključeno i u odnosu na sporni projekat Rio Tinta ili slične projekte, što su sve problemi koji su višedecenijska agenda u pregovaranju sa EU.

Međutim, neosporna je činjenica da se opozicija obratila međunarondim institucijama tek kada više nije bilo načina da se to rešava u okviru same Srbije na regularan institucionalan način. Prema tome, svakako je sporno ko je tu „narodni izdajnik“. Takođe je verovatno da bi u odnosu sa EU postojalo daleko više prostora za fleksibilno pregovaranje, a manje za ucene, kada problem korupcije ne bi bio toliko zastupljen u Srbiji danas.

Nasilje se kao tema nametnulo nakon majskih tragedija i centralna je tema vlasti i opozicije, kako vidite korišćenje tog pojma na našoj političkoj sceni?

Nasilje je toliko prisutno i infiltrirano u sve pore društva u Srbiji danas da mislim da je nemoguće preterati imenujući ga kao jedan od glavnih problema u bilo kom aspektu funkcionisanja društva. Oni koji su na vlasti definitivno imaju veću odgovornost, jer su poluge moći, a naročito moći institucija, u njihovim rukama.

Prema tome, iako i opozicija koristi ideju borbe protiv nasilja kao sredstvo osvajaja vlasti, kao što i partija na vlasti koristi „nasilje“ da imenuje svoje protivnike, koren eskalacije nasilja u Srbiji danas jeste urušavanje institucija, negovanje kulta vođe ili vođa kojima se može tolerisati da budu iznad zakona, što onda povlači tolerisanje bezakonja na svim nivoima kada postoji preči prioritet, odsustvo svesti o javnom interesu kao osnovi zdravog razvoja društva kao i kulture javnog interesa.

Kako mislite da bi političke partije trebalo da se odnose prema problemu nasilja?

Predstavnici partija bi pre svega trebalo sami da se pridržavaju određene kulture političkog govora i nastupa. Politička propaganda je kod nas sasvim nedostojna i usmerena je na traženje svih mogućih načina diskreditovanja protivnika napadima ad hominem. Tu se ne radi o ukazivanju na ona ponašanja političara koja i treba učiniti vidljivim poput učešća u korupciji, ispitivanja porekla imovine, saradnje sa mafijom, kriminalnim i navijačkim grupama, već je reč o najvulgarnijem vređanju, za šta niko ne odgovara, a što, kao što vidimo, može da ide do javne tuče.

Međutim, nasilje nije kada se građani okupe da bi onemogućili izgradnju mini hidroelektrane, ili kada onemogućuju urušavanje zelenih površina i pri tom prozivaju čelnike svojih opština ili predstavnike vlasti. Veliki broj protesta u Srbiji danas najvećim delom je rezultat nefunkcionisanja institucija, nepostojanje dijaloga između građana i njihovih predstavnika koji se nalaze u vlasti. Kod nas se ne percipira dovoljno ova razlika. Politički život ne može uvek da bude prijatan, ali nasilje je kada on počiva na harasiranju, na mobingu i na ponižavanju.

Predstavnici vlasti često prozivaju opoziciju da se koristi nasiljem, a sada konkretno nasiljem prema ženama, da li mislite da je ovo utemeljena kritika ili iskorišćavanje problema u političke svrhe i kako to utiče na borbu protiv problema sa kojima se susreću žene?

Što se tiče slučaja Jelene Milosavljević i Slavice Vujačić, stvarno ne znam šta se u tom slučaju desilo i svakako osuđujem svaki oblik nasilja nad ženama. Sem toga što bi svakako trebalo osuditi sva vređanja, direktna zastrašivanja, ponižavanja ne samo žena, već uopšte političkih aktivista u toku kampanja, bez obzira sa koje političke strane dolaze, dodatno je neophodno ukazati da je svakako degutantno kada ne samo nasilje, već i prozivanje zbog nasilja, postane sredstvo ciljanog degradiranja političkih protivnika u okviru političke kampanje, iza kog ne stoji mnogo ozbiljne brige za suzbijanje nasilja nad ženama. Na primer promptno horsko reagovanje nosioca vlasti povodom gore pomenutog slučaja, uključujući i one koji do sada nisu ništa imali da kažu o tome, iako im je to u opisu posla, poput ministarke gđa Kisić, sigurno ne doprinosi razvijanju kulture nenasilja. Međutim, smatram da svaki počinilac nasilja, koje ne mora nužno biti fizičko da bi bilo nasilje, treba da snosi odgovornost.

Poslednjih nedelja intenzivno se u nastupima predstavnika vlasti koriste fašizam i nacizam, pa i poređenja sa holokaustom kada se govori o opoziciji, šta nam to govori i kakve posledice može imati takva upotreba tih termina?

Mislim da sam to na neki način odgovorila kroz prethodno pitanje. Kada politička arena postane prostor za razbacivanje etiketama, onda dolazi do inflacije upotrebe tih pojmova. Poređenje opozicije sa „holokaustom“, da nije reč o tako ozbiljnom pojmu i tragičnoj istoriji, bilo bi presmešno. To uvećano i iskrivljeno staklo jedina je vizura kroz koju se sadašnja vlast, dezorijentišući javnost svojim epskim nastupom, može predstaviti javnosti kao zaštitnik politike nenasilja.

Srbija protiv nasilja je koalicija koja je objedinila opcije od zeleno-levih partija do partija desnog centra, da li mislite da je takva “jedna kolona” adekvatna opcija za političku borbu u ovim okolnostima?

U datim okolnostim verovatno jeste, jer je moguće da drugačije veliki deo te koalicije ne bi mogao da uđe u parlament. To svakako nosi svoje rizike, veću mogućnost pravljenja loših kompromisa u budućnosti, ali ipak treba sačekati i napraviti procenu na osnovu konkretnog rada partija.

Konkretno, da li mislite da je za levicu dobro ili korisno da deluje u okviru ovakvih koalicija poput Srbije protiv nasilja?

Mislim da nije dobro, ali da je to bilo nužno.

Šta vidite kao adekvatan okvir za delovanje levice u ovom trenutku u Srbiji i na šta bi trebalo da se fokusira unutar parlamenta i van njega?

Unutar parlamenta, mislim da je rad na razbijanju i činjenju vidljivom korupcije u institucijama Srbije nešto što treba da bude u fokusu, kao i borba protiv daljeg urušavanja javnih dobara i ekološke dobrobiti zemlje. Levica bi pored toga morala eksplicitnije da se pozabavi planskim i programskim promovisanjem poboljšanja javnog sektora obrazovanja, zdravstva i građevinarstva, kao i materijalnom zaštitom nasiromašnijiih, uključujuci tu i prava radnika, od kojih mnogi žive na minimalcu. Položaj majki, trudnica i porodilja trebalo bi da bude jedan od prioriteta, ali ne kao deo populacione politike, vec kao deo zaštite prava žena. Takođe, trebalo bi raditi na uvođenju elektronskog izbornog sistema, odnosno, udružena opozicija bi morala da uloži više resursa i rada kako bi se razvila infrastrukture koja bi onemogucila krađe izbora.

Izvan parlamenta, danas ima mnogo protesta, jer se građani ne mogu osloniti na institucije u rešavanju problema koji su od njihovog vitalnog interesa, a to je ogroman prostor za širenje mreže podrške i uticaja.

Šta mislite da je potrebno pre svega promeniti kako bi građani opnovo imali poverenje i u političke partije i politički aktivizam?

Pošteni političari, jačanje kulture javnog interesa i politika solidarnosti.