Foto: Beta/Miloš Miškov; EPA/Koča Sulejmanović/Srdjan Suki/Loisa Gouliamaki; Amir Hamzagic/ATAImagesPoređenja nekadašnjeg Miloševićevog i sadašnjeg režima su sve češća i sasvim logična. Ali, postavlja se pitanje šta je bila prelomna tačka pada prvog i može da bude, eventualno drugog?
Sličnosti postoje, od krađe izbora, siromaštva, inflacija, partokratiji ili eventualnih „pretnji novim ratom”?
Sagovornici Danasa, analitičari, svako iz ugla pokušavaju da daju odgovor na ovo pitanje slažući se u jednom da ratovi „tamo daleko” preko Drine, bedai sankcije nisu bile prelomne za „odlazak” Miloševića sa istorijske scene. Po njima neće biti ni uzrok pada Aleksandra Vučića.
Dakle, sličnosti, po njima, postoje ali i velike razlike.
Međunarodna zajednica, mediji al’ najviše Kosovo
Za Miloša Bešića, profesora Fakulteta političkih nauka i političkog analitičara „nema sumnje da ima sličnosti između Miloševićevog i Vučićevog režima” ali, kako naglašava – ima i ozbiljnih, suštinskih.
– Prva i ključna razlika je ta što je Milošević u zreloj i poznijoj fazi funkcionisao u uslovima potpune međunarodne delegitimizacije. Kad kažemo međunarodna zajednica mislim na Zapad jer ne smemo da zaboravimo da u to vreme nije ni bilo druge međunarodne zajednice jer je došlo do raspada socijalističkog bloka i sve što je nekada bilo „istočno” je bilo u potpunoj defanzivi, podseća on.
Ta i takva međunarodna zajednica je Miloševiću uvela sankcije, što je po Bešićevom mišljenju čak manje bitno ali je veoma, veoma aktivno investirala u nevladin sektor i tadanšnje antivladine medije – direktno je finasiran „Otpor” sa značajnim sumama novca.
– Današnja zapadna međunarodna zajednica ima u najmanju ruku benevolentan stav prema Vučiću. Čak možemo da kažemo da ga podržava jer očito ova vlast, negde strateški ispunjava agendu centara moći zemalja iz zapadnog bloka. Prema tome, ne samo da se ova vlast ne delegitimiše od strane Zapada već potpuno suprotno, zapad da bi ostvarivao svoju agendu uvek nalazi načine da je legitimiše i da joj da autoritet u meri u kojoj je to potrebno i u kojoj joj to pomaže da se održi na vlasti, kaže on.
Druga razlika je ta što je i u vreme Miloševića postojala je otvorena medijska manipulacija, naročito od strane javnog servisa, ali ti mediji nisu imali isti pristup kao današnji pod kontrolom vlasti SNS-a.
– Opozicija je onda u njima bila apstraktan pojam o kome se pričalo u trećem licu množine, gde su „oni” označavani kao „izdajnici” i slično. Ali, nije bilo ad hominem napada i tabloidnog izveštavanja, već su tadašnji novinari to radili potpuno neobjektivno ali prilično profesionalno bez tih ličnih napada, navodi on.
Strategija sadašnjih medija, po Bešiću, je vrlo jednostavna – da opozicija ne postoji, ako već postoji da se ne čuje šta ima da kaže, a ako nešto i saopšti da se svi postaraju da to niko ne čuje.
– A, ako neko i čuje strategija da vi idete ad hominem, dakle potpunim etiketiranjem i denucijacijom njih kao ličnosti, njihovih karaktera kao pojedinaca, kako bi svi njihovi argumenti odmah pali u vodu, ističe ovaj naš sagvornik.
Kao treću razlika on smatra da uz sve mehanizme dominantne partije SPS-a, Milošević je, ako može tako da se kaže – ipak „imao nekakvu meru”, dokle se i koliko ide i šta se prosto – ipak, ne radi.
– Danas, prosto nema granice i sve je dozvoljeno da bi se opravdao legitimitet i snaga partije koja dominira, pojašnjava on svoju tezu.
Po Bešićevom mišljenju bitna razlika za ovakvu vrstu poređenja jeste da nemali broj stvari postojeća vlast naučila iz grešaka SPS-a. Ne postoji nekakva „umerena” kontrola institucija već potpuna. Ni unutar tih institucija ne postoje „umerene” instrukcije šta će se u njima dešavati već isključivo direktno projektovanje.
– Naravno, da ni u vreme Miloševića institucije nisu bile nezavisne i radile su u službi režima, ali nikada nisu radile koordinisano na način kako bi ostvarile neke specifične ciljeve, ocenjuje Bešić.
Faktor Miloševićevog pada za Miloša Bešića je bio jednostavan – Kosovo.
– Milošević, bez obzira na inflaciju, međunarodne sankcije i sve ostalo Milošević ne bi izgubio vlast da nije izgubio rat na Kosovu, siguran je on, podsećajući da je u nemaloj meri Koštunicu delegitimisalo proglašavanje nezavisnosti Kosova. Isto je Tadić izgubio autoritet kod međunarodne zajednice što nije hteo da ulazi u dalje aranžmane koji bi išli u pravcu dalje nezavisnosti Kosova.
– Očito da Kosovo simbolički, a ne smemo da zaboravimo da je nivo nacionalizma u Srbiji vrlo visok i jak – bez obzira na građanski diskurs, leve snage ili pristalice Evropske unije, i nije nikakva frazeologija kada se govori o Kosovu o njegovom mitskom značenju za građane Srbije. To je nešto što ima posebnu konotaciju tako da onog trenutka kada je, nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma vojska pošla sa Kosova tog trenutka je njegov režim delegitimisan, to je bila kap koja je prelila čašu,
Opet i samo Kosovo, bi po Bešiću, moglo da bude i tačka pada Aleksandra Vučića.
– Sve sem toga, može manje više da se sanira: životni standard – jednokratnim davanjima, stalnom medijskom pričom „o razvoju”, i stranim investicijama koje prikazujete kao „fenomenalne”, EXPO i slično… Ali ako bi Kosovo dobilo stolicu u Ujedinjenim nacijama to ne bi pomogloa nikakva medijski (re)konstrukcija. Ova vlast se predstavlja kao „čuvar Kosova” i veliki broj njihovih glasača iskreno veruje da će oni sačuvati Kosovo u sastavu Srbije. Po ovu vlast u ovom trenutku to je jedina opasnost, zaključuje Miloš Bešić.
Manjkavosti poređenja narcističkog autoritarizma „Slobe” i „Ace”
Za Srećka Mihailovića, sociologa i istraživača u Demostatu „manjkavo je poređenje” društvenog doba u vreme Miloševićeve partokratije (1988-2000) i društvenog doba u vreme Vučićeve partokratije (2012-2024), ne samo zbog toga što je prva završena, a druga je „na čekanju”, već pre svega zato što se naglašava samo jedan aspekt vladavine (subjekt vladavine) a zanemaruje se svi drugi aspekte vladavine, a posebno u senci ostaje narod kojim se vlada (objekt vladavine). Poenta je, po njemu, u tome što je (svaka) vlast produkt međuodnosa između onih koji vladaju i onih kojima se vlada.
– Redukcija analize društvenog doba u vreme vladavine S. Miloševića i društvenog doba u vreme vladavine A. Vučića na njih dvojicu kao da postaje trend koji jedva nadilazi nivo dnevne medijske atraktivnosti i koji je daleko od utvrđivanja istosti i različitosti ova dva društvena vremena. Čak i onda kada se ide korak dalje pa se poredi narcistički autoritarizam jednog i drugog vođe i kada se obavlja svaka druga komparacija „lika i dela”, harizme, stepena narodnog poverenja u „Slobu” i „Acu”, dometi takve analize ne dosežu do iole prihvatljivog naučnog objašnjenja ovog tipa vladavine, smatra on.
Takve analize, po njegovom mišljenju, najčešće se svode na svaljivanje političke odgovornosti za svekolike nedaće ovog naroda i ove zemlje, juče na Slobodana Miloševića, danas na Aleksandra Vučića.
– Uostalom, uvek je lakše okriviti nekog nego preuzeti odgovornost. Za aktualno stanje dojučerašnjeg stanja društva i za aktuelno stanje društva u kojem sada živimo, odgovornost snose oni koji vladaju i oni kojima se vlada. Dakle, odgovornost za stanje ovog društva u devedesetim i stanja ovog društva u ovim godinama, snose ne samo glavni autoritarci, „vođe naroda”, već i njihovi sateliti, njihove kartel-partije, njihovi glasači i oni koji su „prodali” svoje glasove vođi naroda, već i vođe i vođice tzv. opozicionih partija, njihove partije, njihovi glasači, ističe Mihailović.
No, od odgovornosti, dodaje on, ne treba abolirati ni onaj deo naroda koji sve to gleda i onaj narod koji gleda a ne vidi, a u svakom slučaju ostaje po strani. Jednostavno rečeno, zadobijanje i opstajanje na vlasti je rezultanta aktivnosti i ne-aktivnosti svih onih koji se bore za vlast i onih koji stoje po strani.
– Lako je reći: „Ako su svi odgovorni onda niko nije odgovoran”. Međutim, nije baš tako jer odgovornost nije podjednako raspodeljena. Uvek su odgovorniji oni koji mogu više i oni koji znaju više od onih čija je moć mala i gotovo nikakva i onih čije je znanje malo, završava ovo poređenje za Danas Srećko Mihailović.
Vojska danas više partijska nego komunistička JNA
Metode vlasti Miloševićevog i Vučićevog režima su preterano slične i toliko je lako poistovetitih zbog katastrofalnog vođenje zemlje u oba perioda i za Aleksandra Radića, vojnog analitičara, ali i po njemu razlike postoje.
– U vreme Miloševića „aparat sile” je bio servis. Milošević nije ulazio „u dubinu”. On je bio zadovoljan da taj „servis” radi „ono što se od njega očekuje” i nije pokazivao interes da utiče na aktivnosti po „dubini i širini”. Nije se mešao k’o će biti komandir čete, nije se trudio da zapamti više od imena nekoliko generala, i dopušta je da ti i takvi sistemi – ako su njemu od koristi, funkcionišu unutar svojih zanatskih okvira, podseća on.
Primetno, Milošević nije koristio vojsku za dnevnu promociju.
– Vrlo je malo prilika, da je on zabeležen u nekom direktnom kontaku sa vojskom, jednom je bio na Čenti da isprati neku vežbu. S druge strane Vučić i njegovi bliski saradnici su dnevno prisutni u vojsci, bave se do najmanje sitnice, više ništa ne može da promakne, što je još više eskaliralo od kako su završeni poslednji parlamentarni izbori, ističe Radić, koji ima utisak da je „došlo do radikalizacije propartijskih snaga u vojsci ali i prema njenim pripadnicima kao i čitavom društvu”.
Po njegovom mišljenju kada je propala komunistička partija, vojska je imala jedan period relaksacije od partijskog uticaja, sada je više partijska nego što je to bila u vreme komunističke Jugoslavije.
– Uticaj politike vlasti se u vojsci ogleda bukvalno u svakom potezu, svakoj aktivnosti, svakom pojedincu… Politika odlučuje koje će se naoružanje nabaviti, i naravno u takvoj situaciji preovladava kukavičluk i oportunizam, izričit je Radić, uz rezervu da „ne idealizujući onaj stari sistem”.
Nekada ste, priseća se on, u vojsci mogli da naiđete, bez mnogo potrage, na „otresite oficirčine”, ljude koji su znali da rade svoj posao i koji „nisu dali ni na sebe ni na vojsku”.
– Danas su u vojnom rukovodstvu: poltroni, slabići, ljudi koji samo gledaju da se dopadnu „šefovima” ali da se pri tom „nikome ne zamere”. A, Vojnobezbedonosna agencija je postala partijska služba, ne tako što su se „učlanili” u već zato što za nju dosledno rade. Od izbora 17. decembra još više su se ostrvili i sad se bave time – da li ste lajkovali izjave političara na vlasti (ako ne dobićete ozbiljan minus), tvrdi Radić po kome „sada nema ni minimuma tolerancije”.
Po njegovom mišljenju bitna je razlika između dva režima što sadašnja vlast jako ulaže u vojsku u smislu pridobijanja pažnje vojnog vrha.
– Šalje im se jasna poruka: dobićete povišice, imaćete bolji status, mi ćemo vas nagraditi, a vi samo budite poslušni. Miloševića, se jednostavno nije bavio tim stvarima, izričit je ovaj naš sagovornik.
Po njegovoj proceni vojska nije srušila Miloševića, niti će Vučića.
– Kada je trebalo da ga brane, oni su procenili, ma koliko su bili, i dokazali su to posle početka demokratskih promena, tvrdolinijaši, odani nekom iščašenom sistemu vrednosti, povezani sa vrlo prljavim finasijskim intresima, sve to stoji – ali nisu hteli „da poginu” za Miloševića. Borili su za svoju kastu i zato su 5. oktobra nastupili oportunistički, napravili se naivini, nisu nisu stali iza njega. Ljudi koji su pre promena bili duboko protiv opozicije i smatrali da su oni „produkt stranog faktora”, i neprijateljskog delovanja, su odmah postali pobornici demokratske opozicije, u danima koji su usledili, prilagodili se situaciji da bi zaštitili sebe, znači use i pod se, što je bila politika te kaste, navodi Radić.
– Ove sada ne možete ni da doživite ozbiljno. Oni su samo dekor, izgledaju kao kulise napravljene od šper ploče, da „stoje sa strane”. Ali baš to je slaba tačka Vučićevog odnosa prema vojsci i njegovog režima jer takvi oportunisti će u momentu promeniti stranu kada bude trebalo i uveravati vas kako su oduvek „mislili kao i vi”, i kako su oni nas „zapravo štitili”, razumeli, shvatali probleme u društvu i kolika je dubinska šteta, ali, eto „neki tamo nisu imali hrabrosti ili snage da reaguju”, siguran je Radić, kao što je i uvren „da će to dočekati”.
„Lobotomizirani narod” još „nije progledao”
Za razliku od njega, ekonomista Ljubomir Madžar nije optimista da će „to dočekati”.
Po njemu Miloševićev i Vučićev režim imaju jednu važnu zajedničku karakteristiku a to je da su toliko moćni da su opoziciju totalno marginalizovali.
– Ali, Vučić je tako desetkovao opoziciju da je stvorena situacija u kojoj je jako mala verovatnoća da bi ona mogla na redovan način da obezbedi smenu režima i njega pošalje u „zasluženu penziju”, smatra Madžar.
Slično je bilo i u Miloševićevo doba ali je Vučić, po njemu, mnogo dublje, teže i jače „zacementirao” svoju vlast.
– Takvu Vučićevu vlast može da sruši samo jedna sila a to je sama ta vlast, to jest njegova sopstvena stranka. SNS je od (pre)duge i sveobuhvatne vladavine već počela da trune iznutra i da se sama raspada bez ikakve „spoljne intervencije” i udara. Moja prognoza je da če „Vučić sam sebe srušiti” ali, na žalost to će ići sporo i trajati dugo. Mlađi će to doživeti dok za sebe nisam baš siguran, surovo je iskren Madžar u odgovoru za Danas.
Ključni faktor Miloševićevog pada, za Madžara je bio taj što je on već dobrano počeo da gubi podršku u (citira ondašnju izjavu Vuka Draškovića) „lobotomiranom stanovništvu”.
– Na lokalnim izboorima 1996. godine je već bio izgubio izbore u velikom broju gradova i lokalnih zajednica, pokušao je to da pokrade i uhvaćen je u prevari. Tu je počela njegova erozija, Njegov pad je prouzrokovan činjenicom da se toliki narod okrenuo protiv njega iako je i on imao neverovatno moćnu propagandu, Ipak, narod je „uspeo da progleda”, uvideo „kakav je vladalac” i koliko je opasan za Srbiju. Srušilo ga je ogromno narodno nezadovoljstvo jer 5. oktobra 2000. godine su u Beogadu „zgrnulo” nekoliko stotina hiljada protestanata. To uzavrelo narodno nezadovoljstvo dovelo je prvo do toga da izgubi predsedničke izbore na kojima je pobedio Koštunica, a kada takav autokrata kao Milošević izgubi izbore to je „pad” od koga nema povratka, podseća on.
Opozicija se sada, po njemu, „silno sprema” i „naduvava mišiće” pokušavajući da „obori” ove izbore zbog očigledne nepravilnosti i lopovluka.
– Uprkos tome, bojim se da opozicija uz sve greške, nasilne poteze i nedozvoljene radnje vlasti neće uspeti da sada sruši Vučića. Ponavljam, jedini „faktor” koji može da dohaka njegovom režimu i sruši ga to je sam taj režim, podvlači ovaj naš sagovornik, podsećajući na onu staru narodnu „da nikome nije gorela do zore” pa neće ni Vučićeva ali i da će na taj trenutak „morati još da se čeka”, pesimista je Ljubomir Madžar.
I, ne samo on.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
