Zorana Kurbalija Novičić: Dobar analogni sadržaj će uvek pobediti digitalni

Kako ste se ovom prilikom odlučili baš za limunadu i šta će biti najzanimljivije za decu u okviru ove radionice?

Na radionici „Mala škola limunade“ deca i roditelji zajedno ulaze u malu naučnu avanturu u kojoj je glavni sastojak radoznalost. Polazimo od običnog limuna, ali ga pretvaramo u istraživački predmet: posmatramo ga, dodirujemo, cedimo i otkrivamo šta se sve krije u jednom mirisnom plodu. Dok pravimo limunadu, otvaramo vrata nauke – od toga koliko je zapravo kisela do toga kako je putovala kroz istoriju i kulture.

Uz jednostavan kućni pH merač od ljubičastog kupusa, porodice zajedno otkrivaju šta je kiselost i zašto je važna, na način razumljiv svima od 3 do 103 godine. Avantura se nastavlja i kod kuće: učesnici dobijaju uputstvo kako da posade sopstvenu limunovu biljku i prate njen rast, list po list.

Radionica je deo koncepta Naučni kuvar – zbirke kreativnih recepata, eksperimenata i objašnjenja naučnih fenomena koji postaju jasni tek kada prođu kroz dečje ruke i porodičnu igru. Namenjena je porodicama koje žele da provedu kvalitetno vreme zajedno i ponesu kući ne samo limunadu već i novu iskru radoznalosti.

Godinama držite radionice zasnovane na vašem Naučnom kuvaru. Prema vašem iskustvu, šta je to što deca najviše vole na ovim radionicama, a šta je to što vole njihovi roditelji, bake i deke?

Deca najviše vole što na radionicama mogu da rade rukama i da odmah vide rezultat svog istraživanja. Oni obožavaju trenutak kada iz običnog predmeta, limuna, semena, vode, brašna, šećera, izroni neka mala tajna prirode. To je onaj trenutak kada oči zasijaju jer shvate da nauka nije nešto daleko i komplikovano, već nešto što mogu da dotaknu, pomirišu, iscede, provere i sami otkriju. Radoznalost im se probudi čim shvate da su oni ti koji vode eksperiment, a ne odrasli. To što oni rade je pravo eksperimentisanje sa krajnje ukusnim rezultatom.

Roditelji, bake i deke najviše vole nešto drugo: vole što radionica stvara prostor da budu zajedno, bez žurbe i ekrana, radeći nešto što je i zabavno i pametno. Često mi kažu da im prija što dobiju jednostavne, jasne ideje koje mogu da nastave kod kuće: da posade seme, prate rast biljke, mere, zapisuju, razgovaraju. To je zapravo i suština Naučnog kuvara: da nauka postane deo porodične svakodnevice, kao zajednički ritual koji spaja generacije.

Na kraju, svi vole isto – osećaj da su zajedno otkrili nešto novo i da je radoznalost bila glavni sastojak cele avanture.

Drugi program koji ćete predstaviti u okviru programske celine Naučno fantastična bina zove se „Torba radoznalosti – priče koje otključavaju nauku“. Kako se rodila ideja za ovaj program? Šta je to što previđamo kod „običnih stvari“, a što je zanimljivo za jednu naučnu prezentaciju?

„U mojoj torbi nema magije, ali ima predmeta koji kriju priče.“ Tako počinje interaktivno predavanje koje spaja nauku, pripovedanje i radoznalost. Svaki predmet iz torbe otvara novu priču o tome kako svet funkcioniše, zašto priroda često misli pametnije od nas i kako jedno dobro pitanje može da promeni način na koji gledamo svakodnevicu.

Publika će, zajedno sa mnom, otvarati torbu predmet po predmet i otkrivati nauku skrivenu u najobičnijim stvarima oko nas. Ovo nije klasično predavanje, više liči na malu avanturu u kojoj se nauka pretvara u priču, a priča u alat za bolje razumevanje sebe i sveta. Biće smeha, iznenađenja, kratkih demonstracija i pitanja koja nemaju tačan odgovor, ali imaju moć da pokrenu razmišljanje.

Učesnike očekuje energično, pokretno i zabavno iskustvo u kojem se uči kroz priče, primere i lična otkrića. A možda se dogodi i onaj jedan trenutak koji ostane u glavi dugo nakon što se torba zatvori.

Zašto je ovo važno? U vremenu prepunom informacija, retko nas iko uči kako da zastanemo, pogledamo oko sebe i zaista primetimo. Radoznalost je veština: ona nas čini otpornijima, kreativnijima i mudrijima u donošenju odluka. Kada razumemo kako funkcioniše svet, kako radi naš mozak, zašto osećamo ono što osećamo i kako da komuniciramo jasnije, postajemo sigurniji u sebe i otvoreniji za druge.
Ovo predavanje vraća nauku tamo gde pripada: u svakodnevni život, u odnose, u male trenutke koji nas oblikuju. Važno je jer mladima pokazuje da znanje nije teret, već sloboda i da radoznalost može biti najlepši kompas koji nose sa sobom.

U najavi ovog događaja kažete da „živimo u svetu informacija“. Današnje generacije dece i mladih praktično od početka svojih života žive u eri definisanoj smartfonima i društvenim mrežama. Koliko ova činjenica utiče na način na koji mlade osobe doživljavaju nauku?

Današnja deca i mladi zaista odrastaju u svetu u kojem je informacija uvek na dohvat ruke. To menja način na koji doživljavaju nauku, ne zato što ih nauka manje zanima, već zato što su navikli da odgovori stižu brzo, u kratkim formatima, bez mnogo čekanja. Njihova radoznalost nije nestala, ali je postala brža, impulsivnija, ponekad nestrpljiva.

Ono što ja vidim na radionicama i predavanjima jeste da mladi zapravo žude za iskustvom koje je sporije, dublje i taktilno. Kada im date predmet u ruke, kada im kažete „pogledaj, pomiriši, probaj, proveri“, oni se odmah uklope u taj ritam. To je nešto što digitalni svet ne može da zameni. Dobar analogni sadržaj će uvek pobediti digitalni.

Da li ovaj digitalni svet vidite kao nešto što odvlači dragocenu pažnju, ili možda ima i kvalitetnih naučnih komunikatora na Instagramu i TikToku?

Naravno da može da odvlači pažnju, no to nije cela priča. On je i ogroman prostor inspiracije. Postoji mnogo sjajnih naučnih komunikatora na Instagramu i TikToku koji rade fantastičan posao: objašnjavaju složene fenomene jednostavno, vizuelno, duhovito. I to je važno, jer mladi danas prvo uče očima, pa tek onda rečima.

Za mene je ključno da ih ne posmatramo kao generaciju koja „gubi pažnju“, već kao generaciju koja uči drugačije, ako im ponudimo sadržaj koji je smislen, iskren i koji ih poziva da učestvuju. Digitalni svet je samo jedan sloj njihovog iskustva. Drugi sloj, onaj dublji, i dalje pripada radoznalosti, dodiru, eksperimentu, priči.

I tu se nauka vraća kući.

Dugo ste saradnica Festivala nauke i Naučnog piknika. Šta naročito volite kod ovih manifestacija?

Ono što najviše volim kod Festivala nauke i Naučnog piknika jeste ta posebna energija koju donesu deca, roditelji, bake i deke kada zajedno otkrivaju nešto novo. To su događaji gde nauka postaje živa, glasna, razigrana i gde se radoznalost širi kao zaraza. Uvek mi je čast da budem deo takvih manifestacija i rado se odazivam svakom pozivu. Sa timom Festivala nauke sam od prvog Festivala 2007. godine. Festival i ja smo odrastali zajedno.

Ali moj dugoročni cilj ide i dalje od festivala. Želim da izgradim održiv model koji nauku vraća tamo gde najviše znači: u porodice, u domove, u škole i vrtiće. Želim da budem u aktivnom dijalogu sa decom i roditeljima, da slušam njihove potrebe, njihove strahove, njihove male svakodnevne „zašto“ trenutke.

Zato su Naučni kuvar i društvena igra Čujem te nastali kao kombinacija nauke i komunikacije. Jedno uči kako svet funkcioniše, drugo uči kako da se čujemo, razumemo i povezujemo. Zajedno stvaraju prostor u kojem porodice mogu da rastu, da se igraju, da uče i da budu radoznale na način koji je održiv i dostupan svima.

Festivali su divni jer oni zapale iskru. A moj posao je da tu iskru pretvorim u svakodnevnu naviku radoznalosti, u porodicama i u učionicama, tamo gde ona najduže traje.

Autor intervjua: Nikola Marković