Beč: Sećanje na kugu iz 17. veka

Spomenik Svetom Trojstvu na Grabenu, u samom srcu Beča, podignut je po završetku epidemije „crne smrti“, a poznatiji je kao – Stub kuge!

Kuga je nekoliko puta harala Evropom, a Beč je najteže pogodila godine 1679. Tada je „bacila carski grad na kolena“: podaci govore o najmanje 70 hiljada umrlih. Car Leopold I (1640 – 1705) zavetovao se da će, kad epidemija prođe, podići spomenik, u znak zahvalnosti.

Ispunio je obećanje i ubrzo po odlasku nezvane gošće na mestu današnjeg postavio skroman drveni stub. Za, sadašnji, raskošan, barokno kitnjast, kamen temeljac postavljen je 1687. Radovi su trajali šest godina pa je na njima svoje umeće pokazalo nekoliko arhitekata, vajara i zanatlija, ali „struka“ kaže da je uprkos tome skulptura „prilično homogena“.

Teško je razabrati se u kolopletu mermernih figura raspoređenih na tri nivoa i na tri strane (tri, kao simbol Svetog Trojstva). Tu su zlatni grbovi i drugi heraldički znaci zemalja koje su bile pod vlašću Leopolda I, ali i posvete Ocu, Sinu i Svetom duhu (ispisane na latinskom).

Bolje vidljiv, jer je izdvojen iz tog mnoštva, tu je i car Leopold I, prikazan kako se moli klečeći (na jastuku!).

U nivou ispod ovoga, najbližem pločniku pa time i posmatraču, anđeo gura ružnu, mršavu, polumrtvu, bezubu osobu – Kugu, koja je već pala; pored njega stoji lepa mlada žena s krstom u ruci, kao simbol vere i nade.

Najviše je figura na poslednjem, trećem nivou 21 metar visokog stuba: anđeli, lavovi, orlovi, mačevi, još jedan krst… i na samom vrhu zlatna osmokraka zvezda.

Mešajući religiozne motive sa amblemima dinastije Habzburg, kako je negde primećeno, ova kompozicija šalje i propagandne poruke, jer ne predstavlja samo nadmoć vere nego i uspeh jednog cara. Koji se, doduše, za vreme kuge sklonio iz prestonice…

Tokom ove epidemije otvarane su posebne bolnice za zaražene, a neke sanitarne mere (čiju suštinu sažima izreka „Čistoća je pola zdravlja“) primenjene su prvi put u tada prljavom i nezdravom Beču, i omogućile da se širenje kuge kontroliše.

To je, zajedno s imenom glavnog lekara (Paul de Sorbait) ušlo u istoriju medicine.

U legendu je, pak, ušla jedna „preventivna mera“.

Vraćajući se kući u gluvo doba noći, omiljeni pesnik i gajdaš Augustin (čije je ime dato jednoj bajkovitoj kafani na Flajšmarktu) pao je u jamu sa zemnim ostacima umrlih. Pao i zaspao. Kad se probudio i shvatio da ne može da se iskobelja, počeo je da svira; čuli su ga i spasli. Nije se zarazio – zato što je bio pijan!

Na ranjeni grad uskoro je nasrnula nova pošast: osmanska vojska, predvođena Kara Mustafom, velikim vezirom sultana Mehmeda IV, započela je u septembru 1683. Drugu opsadu Beča. Nije osvojen, ali je opet strašno stradao. Spomenik na Grabenu posvećen je i odbrani grada.

Sličan stub, ali mnogo manji, podignut je i na mestu gde je bio razapet turski šator, kod Crkve sv. Ulriha.

Turci su carskoj Vijeni doneli silne nevolje, ali i nešto lepo: kafu. Koja će postati čuvena, bečka.

Građani Beča danas oko Stuba kuge pale sveće i kače papiriće s molitvama – za spas od virusa korona.