Istanbul: Hora "utrla put" Svetoj Sofiji 1Foto: Dragica Jakovljević

Zaokupljen većim brigama, svet se nije mnogo potresao što je Sveta Sofija ponovo džamija.

A da je pre ove veličanstvene vizantijske crkve u džamiju preimenovana i istanbulska Crkva Hrista Spasitelja, poznatija kao Hora, gotovo da nije ni primećeno.

To je još prošle godine objavio turski list jeni šafak (Nova zora!), a preneli Greek City Times, magazin Apollo, The Art Newspaper…, uz bojazan da se time „utire put“ za odluku o Svetoj Sofiji – što se i desilo.

Hora je izgrađena krajem XII veka kao pravoslavna crkva i bila je to sve do 1511, kada po nalogu Atik paše, velikog vezira Bajazita II, postaje džamija. Od 1945. godine (predsednik Turske tada je bio Ataturkov saborac Ismet Ineni), bila je muzej. Sada to više nije, jer „mora se vratiti prvobitnoj nameni“, kako su obrazložili oni koji odlučuju – ali slabo stoje sa istorijom.

Hora je sagrađena na mestu mnogo starije crkve koja je bila izvan grada, „u polju“, pa otuda i ovo ime: hora, na grčkom, znači polje (kariye, na turskom).

Kad su za vlade Teodosija II gradski bedemi pomereni, ta stara crkva našla se u gradu, ali ime nije promenjeno.

Ovoj „novoj“ Hori je vizantijski učenjak i državnik Teodor Metohit (1260-1332), „čovek izvrsnog ukusa i znanja“, dozidao kapelu i dao da se crkva dekoriše, sve o svom trošku.

Iznad jednog od ulaza naslikan je i on: kleči pred Hristom, s kapom koja liči na turban, a zapravo je znak da je reč o visokom carskom službeniku.

U Hori je proveo svoje poslednje dane, po povratku iz izgnanstva, gde je dospeo zbog vernosti svrgnutom Androniku II, ocu princeze Simonide, koju su kao devojčicu udali za srpskog kralja Milutina. (U knjizi R. Petkovića „Savršeno sećanje na smrt“ o Teodoru Metohitu može se pročitati mnogo više, pa i to da je posetio Srbiju.)

Hora je veoma lepa spolja, još lepša unutra, zbog fresaka i mozaika, koji „imaju snagu, svežinu i lepotu prema kojima italijanska dela tog vremena izgledaju primitivna i sirova“ (Stiven Ransiman, „Pad Carigrada“).

Nisam iz „struke“, ali se usuđujem da pitam ima li igde lepšeg Hristovog lika od onog u kupoli Hore, i kako je moguće u mozaiku tako meko uraditi kovrdže i bradu svetog Petra!

On u levoj ruci drži ključeve raja – pomišljam da je umetnicima koji su ukrasili ovu crkvu vrata lično otključao.

Hora nije grandiozno zdanje, pokriva 742 kvadrata (koliko i stan nekog novobogataša), ali je možda i lepša od Svete Sofije, kao kamerna od velike scene, zavisno od ukusa.

Tokom opsade Konstantinopolja ovde je preneta ikona Bogorodice koja se smatrala zaštitnicom od nevernika. Grad je pao, ali Hora je tada preživela: u džamiju su je preobratili posle pedeset osam godina.

Dodat je minaret, ime promenjeno u Kariye, mozaici i freske prekriveni malterom. Otkrili su ih stručnjaci američkog Vizantološkog instituta kad je postala muzej, a detaljna obnova trajala je deset godina.

Naš taksista Horu je jedva našao, svaki čas je zapitkivao prolaznike gde je muzej Karije. („Evo ga“, reče kad smo prolazili pored Bugarske crkve, koja nije „ni nalik“).

Neću da opisujem neposredno okruženje ni sokačić koji vodi do Hore, mogla bi pasti neka teška reč.

Pomenuću samo putokaz na trošnom zidiću: Kariye muzesi kao da je napisao polupismeni komšija kome je dosadilo da objašnjava gde se muzej nalazi.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

3 reagovanja na “Istanbul: Hora „utrla put“ Svetoj Sofiji”

  1. Bilo je nas još koji smo posećivali Istambul. U Hori sam prvi put bio 1999. godine, a od tada bar još 10-ak puta. Skoro pa obavezno mesto posete prilikom svakog dolaska u Carigrad, uz ispijanje kafe u nekoj od nekoliko kafanica na trgu ispred crkve. Zadivljujuća lepota mozaika. Horu, zapravo, uopšte nije teško naći. Dostupna je gradskim prevozom, bilo kojim od mnogobrojnih autobusa koji prolaze Edrene kapi (Jedrenska kapija), odatle 5 minuta pešaka. Brojni turisti posećuju, odnosno posećivali su Horu svakodnevno. Žao mi je što su i nju pretvorili u džamiju. Reislamizacija koju sprovodi Erdogan je i razlog zbog kog sam pre 8 godina prekinuo da posećujem Tursku.
    Takođe 5 minuta pešice od Hore, uz same gradske zidine, nalazi se i najbolje očuvana vizantijska palata u Carigradu iz XIII veka.
    Kada smo već kod džamija koje treba posetiti, tu je Fethije džamija u kojoj se takođe nalaze očuvani mozajici iz XII veka, naravno u daleko manjem obimu nego u Hori ali ih vredi videti. Posete su dozvoljene u vreme kada nema molitva.
    Molim autorku teksta da se malo bolje edukuje i time očuva renome lista Danas.

    • Lepo je što tako dobro poznajete Istanbul (tj. IstaMbul, kako Vi pišete), ali rekla bih da ste malo odlutali od teme. Koliko vidim, ovaj tekst odnosi se samo na Horu.
      Po podacima i citatima koje u ovom tekstu navodi, ne bih rekla da je autorka neobrazovana (bar ne piše mozaJici, kao Vi) pa je Vaš savet da se edukuje ne samo nepotreban nego i pomalo zlurad.
      Bilo kako bilo, ne verujem da renome lista „Danas“, zavisi od jedne „Dopisnice“.

      • Poenta mog pisanja je bila da do Hore uopšte nije teško doći, da nije nepoznata, da je turisti redovno posećuju, da postoje saobraćajni znaci koji na nju ukazuju, da se iz centra grada krene Fevzi paša bulevarom i da pri njegovom kraju samo treba skrenuti desno i dolazi se do Hore i da to verovatno svaki taksista Istanbula zna. Slovne greške ostavljam lektorima da ispravljaju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.