Ideja o pojačanju zvuka datira još od postanka savremenog čoveka. Tada se stavljala ruka iza uva, a time se površina ušne školjke povećavala kako bi sabrala što više zvučnih talasa u slušni kanal. Vremenom su ljudi počeli da koriste i prirodne predmete kao što su ljuštura morskog puža i rog od vola sa odsečenim vrhom.
Godinama su se nizale i nove ideje pa su konstruisani uređaji u obliku cevi sa istom svrhom kao i pomenuta prirodna sredstva. Krajem prošlog veka kompanija Videks izbacila je prvi digitalni aparat. Zatim su slušni aparati počeli da se klasifikuju na analogne i digitalne. Danas se ređe koriste analogni jer se većinom potražuju i proizvode digitalni. U ovim aparatima smešteni su mali kompjuteri koji primaju zvuke iz okoline pomoću mikrofona. Potom ih on obrađuje kompjuterski i te zvukove predaje uvu.
Digitalni slušni aparati uglavnom se razlikuju po procesu obrade zvuka. Aparati koji imaju bolji algoritam obrade zvuka omogućiće i bolju razumljivost govora. Ali i prijem manje neprijatnih zvukova okoline. Stalnim tehničkim usavršavanjem razvio se savremeni slušni aparat. On reguliše jačinu i frekvenciju zvuka.
Najveća zabluda ljudi je ta što porede nošenje slušnog aparata s naočarima za vid. Uglavnom su nošeni mišlju da čim ga stave, odmah će sve i čuti. To nije ni približno tako. On ne vraća sluh. To je medicinsko pomagalo pomoću koga osobe sa oštećenim sluhom bolje razumeju govor. A cilj nošenja aparata nije pojačanje zvuka već poboljšanje razumljivosti govora.
On naročito pomaže pri boljem razumevanju govora u bučnoj sredini. Tada osoba sa oštećenim sluhom ima najviše problema u komunikaciji jer veoma teško razume sagovornika.
Novije serije slušnih aparata u sebi imaju reduktor buke. Napravljeni su tako da prepoznaju ljudski glas, potom ga izdvoje od drugih zvukova iz okoline i pojačaju ga više od te buke. Rezultat toga je i povećan odnos signal – buka. Međutim, dobro podešen aparat omogućava pacijentu da i u tako zahtevnoj slušnoj situaciji može da učestvuje u razgovoru.
Slušni aparati se dele na nižu klasu, srednju i višu. Niža klasa aparata uglavnom spada u socijalne kategorije. U većini zemalja njih plaća zdravstveno osiguranje. Obično su skromnijih mogućnosti, imaju manje kanala, odnosno opsega u okviru kojih se vrši i samo podešavanje tonova. Srednja klasa aparata je najprodavanija. To su aparati sa dobrim karakteristikama, imaju veći broj kanala, više opcija pri samom štelovanju, dobar reduktor buke i obično dva mikrofona. Visoka klasa aparata odavno je na tržištu. Njih izdvajaju pojedina nova tehnička rešenja (koja između ostalog i diktiraju cenu uređaja) implementirana sa ciljem da omoguće pacijentima što bolju razumljivost govora uz što više komfora.
Kako se elektronika u današnje vreme minijaturizuje tako i slušni aparati postaju sve manji. To su veoma mali kanalni aparati i uglavnom neprimetni. Smešteni u kućištu napravljeni po otisku ušnog kanala. U njima se nalazi mikrofon, elektronika, zvučnik i baterija. Međutim, pri nošenju kanalnih aparata važne su i pojedine akustičke karakteristike. Današnja elektronika omogućava smanjenje aparata unedogled, ali određena akustička svojstva ne dozvoljavaju toliko umanjenje koje bismo mi hteli. Kod osoba sa teškim oštećenjem sluha izlazna snaga zvuka je velika. A ako je slušni aparat veoma mali, u njemu su mikrofon i zvučnik smešteni jedan do drugog. Međutim, posledica te blizine je pojava mikrofonije, tako da su ovi aparati uglavnom namenjeni pacijentima sa lakom do umerenom nagluvošću.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
