Prilazimo kraju kovida (kraju pandemije?) i vraćamo se u normalu. Putovanja, koncerti, okupljanja, i „život kao pre” se nastavljaju. Vesti iskaču o daljim mutacijama, sa „šiframa” kao što su BA.4/5 ili BA.2.12.1, ali to slabo ko više prati. Broj umrlih se u Americi drastično smanjio, sada od virusa umire samo 300–400 ljudi na dan.

Pre par godina, tih 300–400 bi bili uzrok za ozbiljnu javnu zabrinutost, ali nakon Delta talasa, koji je ovde pokosio 350.000 života u roku od šest meseci, ovakve cifre više nisu dovoljne za naslove u novinama. Ljudi su se navikli, kao što se naviknu na ratove i na sve druge krize. Život ide dalje…

Da pogledamo šta je kovid uradio na Balkanu

Na Balkanu imamo posebnu sliku. Delta i prve verzije Omikrona su protutnjale, odnele mnogo života, ostavile dosta prirodnog imuniteta i sada imamo (bar na neko vreme) smireniju situaciju. „Na neko vreme” nije preterivanje: mada izgrađeni prethodni imunitet i dalje dosta štiti od teških oblika bolesti i smrti, trenutni podaci pokazuju da preležani virus skoro nimalo ne pomaže protiv infekcije novim sojem BA.4/5, a zaštita je vrlo niska i kod vakcinisanih [1, 2]. Imaćemo još talasa, iako oni neće biti jednako smrtonosni kao prethodni.

Drugim rečima, postižemo polako kolektivni imunitet. Ne baš na najbolji način, ne onako kako je trebalo, i sa mnogo gubitaka zbog verovanja u prazne priče.

O koliko gubitaka govorimo?

Jedno dobro merilo je višak smrti. Naime, iz godine u godinu, u većini država i perioda, postoje stabilni trendovi u broju novorođenih i umrlih. Zna se prilično tačno, do nivoa od nekoliko procenata, koliko ljudi će umreti i koliko će se roditi svake godine… ako ne bude nekih velikih spoljnih uticaja. Pandemija predstavlja veliki uticaj, koji je doveo do toga da ima više smrti nego što obično ima.

Ako rangiramo zemlje po tom broju suvišnih smrti, balkanske države apsolutno dominiraju vrhom liste.

Balkan je, na kraju krajeva, pre svega poznat po inatu; a inat, nažalost, slabo deluje protiv virusa. Ali, ako inat ne vredi, šta vredi? Vidimo da i vakcinisani dobijaju bolest, zar ne? Šta smo mogli da uradimo drugačije?

Da li su nam se vakcine isplatile?

Sad više nije sam početak pandemije i nema panike; imamo infrastrukturu za merenje, imamo gomile podataka, možemo proceniti situaciju na jasnim ciframa.

Jedna od najdetaljnijih studija, objavljena nedavno u vrhunskom naučnom žurnalu Nature Medicine, pratila je podatke preko 33 hiljade pacijenata i dala vrlo detaljnu podelu dugoročnih efekata [3]. Fokus je bio na ljudima u periodu od šest meseci nakon oporavka od kovida, u poređenju sa ljudima koji nisu imali kovid. Postavljena su dva pitanja:

1. Da li i koliko više smrti ima u tom periodu?
2. Da li ih ima više među vakcinisanima ili nevakcinisanima?

U tih šest meseci, na svakih 1000 inficiranih vakcinisanih imamo oko 6 dodatnih smrti, 19 slučaja novih plućnih bolesti, 4 dodatna slučaja hospitalizacija zbog ugrušaka ili izliva krvi, i 4 dodatne dijagnoze značajnih neuroloških poremećaja.

U istom periodu, na svakih 1000 inficiranih nevakcinisanih, imamo 15 dodatnih smrti, 34 nova slučaja plućnih bolesti, oko 14 ljudi u bolnicama zbog ugrušaka i izliva krvi, i 6 novih dijagnoza neuroloških poremećaja.

Slične razlike vidimo i za efektivno sve druge kategorije oboljenja (mentalne bolesti, bolesti mišića i zglobova, problemi sa bubrezima, itd.) — posledice ostaju i kod vakcinisanih koji su preležali kovid, ali su skoro duplo veće kod nevakcinisanih.

Rezultati su jasni: najbolje je uopšte ne dobiti virus, bez obzira na vakcinaciju; međutim, vakcina ne samo što drastično smanjuje šansu za teške bolesti i smrti od samog kovida već smanjuje i šansu za probleme nakon preležanog kovida.

Gornje cifre važe za ljude koji su imali blaže oblike bolesti. Ako pogledamo ljude kojima je bilo potrebno bolničko lečenje i one koji su završili na intenzivnoj, prednost vakcinacije je još vidljivija:

Broj dodatnih slučajeva smrti, plućnih bolesti, ugrušaka, izliva krvi, i neuroloških dijagnoza na svakih 1000 obolelih od kovida, tokom šest meseci nakon oporavka, u poređenju sa ljudima koji nikada nisu preležali virus. A: blaži slučajevi bolesti, B: slučajevi kojima je bilo potrebno bolničko lečenje, I: slučajevi kojima je bila potrebna intenzivna nega. Plavo: vakcinisane osobe (makar dve doze vakcine). Crveno: nevakcinisane osobe. Adaptirano iz reference [3].

Kod starijih ljudi nije potrebno ni čekati na posledice. Sveži podaci iz Portugalije (koja je prva prošla kroz pravi B.4/5 talas) vrlo lepo pokazuju značaj vakcinacije, čak i kod „blagog” Omikrona:

Grafikon: verovatnoća smrti po slučaju bolesti u zavisnosti od broja doza vakcine i godišta. Podaci su dati za osobe od 60 do 70 godina starosti (levo); 70 do 80 godina (centar); i preko 80 (desno). Izvor: Ministarstvo zdravlja Portugalije.

Bezbrojne druge studije potvrđuju ove nalaze (na primer [4, 5, 6, 7]). Nismo uspeli da se dovoljno široko i brzo vakcinišemo kako bismo zaustavili virus; broj zaraženih je uvek bio toliko veliki da je virus imao gde da razvije nove načine zaobilaženja imuniteta (kao što smo se još od početka epidemije plašili da se može desiti). Ali imunitet je imunitet i nikada nije bezvredan. Što je osoba osetljivijeg zdravlja, utoliko je vakcinacija važnija i poboljšava šansu preživljavanja bez posledica.

Važno je razumeti da se većina ovih studija bazira na ukupnim smrtima iz svih razloga i uzima u obzir sve slučajeve svih bolesti ukupno. Znači, ovde više nema govora o nekakvim „posledicama vakcinacije”. Ako vakcina izaziva nešto, bilo šta, to onda upada u cifre koje važe za vakcinisane i utiče na poređenje. Znači, uzimajući apsolutno sve u obzir, uključujući i nuspojave, vidimo da se vakcinacija itekako isplatila, čak i ako nismo uspeli da je upotrebimo onoliko dobro koliko smo mogli.

Cena imuniteta

Da ne bude nesporazuma, cilj ovog teksta nije da ikoga ubeđuje da se vakciniše; taj brod je davno otplovio. Ali došlo je vreme da jasno pogledamo šta se desilo u poređenju sa onim što se pričalo.

Šta bi sa svim onim tvrdnjama protivnika vakcinacije?

Sećate li se svih onih naših lekara koji su savetovali ženama da se ne vakcinišu „ako žele da rađaju”? Vakcinisanim ženama ništa nije bilo, eno ih, rađaju. Nevakcinisane žene koje su zatrudnele tokom pandemije, pa zakačile virus, ne samo da su imale mnogo veću šansu teške bolesti i smrti [9, 10] već sada imaju decu sa dvostruko većom verovatnoćom neuroloških i razvojnih problema [11].

Ovo su stvari za koje bi trebalo da postoji nekakva društvena ili bar lična odgovornost. Da li će je biti? Da li će neki od onih koji su davali takve savete bar osetiti stid zbog toga?

Bilo je i mnogo rasprava na temu istinitosti broja smrti i bolesti. Od čega su ljudi stvarno umirali, kako su beleženi, za sve postoji “neka priča” na internetu. Svako je čuo kako je u nekom selu neki čovek poginuo u nesreći (ili dobio srčani udar, ili umro od raka), ali je onda „upisan kao kovid”. Šta je stvarnost? Da li se ona može nekako znati?

Smrtovnice su zvanični dokumenti, koji sadrže i uzrok smrti. One se, naravno, mogu falsifikovati. No, ako čovek koji umre u saobraćajnoj nesreći bude označen kao smrt od kovida — to znači da imamo jednu smrt manje u rubrici za saobraćajke. Kada sve saberemo, rezultat bi trebalo da bude veliki broj smrti od kovida i smanjen broj smrti iz svih onih razloga koji su „pogrešno upisivani”. Šta vidimo ako pogledamo cifre?

Zelene brojke pokazuju kategorije koje su se smanjile tokom kovida. Zaista, imamo manje umrlih od tumora: tu grupu čine ljudi koji bi umrli od raka ionako, ali ih je umesto toga odneo kovid. Imamo isto tako i malo manje umrlih od bolesti sistema za varenje, i mokraćno-polnog sistema, iz istog razloga. I da, imamo i smanjenje (mada ne veliko) u broju smrti od nesreća, povreda, trovanja, i sličnog. Dobar deo razloga je stvaran — ljudi su manje putovali, manje je bilo saobraćajki. Ali po ovim ciframa, ne može se odbaciti mogućnost da je u nekom mestu zaista neko poginuo u saobraćajki, pa bio zabeležen kao smrt od kovida.

Ali to je manji deo onoga što vidimo na tabeli. Vidite li sve te crvene brojke? To su kategorije u kojima se broj smrti povećao. Setimo se da je po zvaničnim podacima u Srbiji od kovida umrlo ukupno nešto preko 16.000 ljudi. Ali gornje smrtovnice nam pokazuju oko 50.000 dodatnih smrti, raspoređenih u razne kategorije, uglavnom u okviru „šifre za posebne namene.” Ovo su smrti od kovida koje nisu označene kao takve u zvaničnom zbiru.

Drugim rečima, mi imamo možda nekoliko stotina ljudi (maksimalno do dve hiljade) onih koji su umrli od drugih bolesti, ili bi „svakako umrli od njih”, a koji su zabeleženi kao smrti od kovida. Istovremeno, imamo preko trideset hiljada ljudi koji su umrli od kovida, a koji nisu brojani u smrti od pandemije.

Velika većina tog broja su ljudi koji su direktno umrli od kovida, jer se u podacima vidi da ovaj višak smrtnosti prati talase pandemije. Ali deo svakako čine smrti ljudi koji nisu mogli da dobiju potrebne operacije ili pomoć kod srčanih udara, jer su sve bolnice bile napakovane kovid bolesnicima. Na žalost, to je takođe posledica kovida, i to su takođe smrti koje su rezultat pandemije. Ako se kovid bolnički leči u situaciji masovnog širenja, bez snažnih epidemioloških mera, to zaustavlja normalan rad na drugim bolestima. A kada se kovid ne leči u bolnicama, smrtnost je trostruko veća; da nije bilo specijalnih bolnica i ekstremnih medicinskih mera, crvene cifre na gornjoj tabeli bi bile još veće nego što već jesu.

Možemo pogledati i drugu stvar koja pokazuje iste rezultate, a o kojoj se teško može lagati — penzije (generalno, moj lični stav je da se državama najviše može verovati kada za nešto moraju da daju novac). Koliko je penzija trebalo da bude isplaćeno, a koliko zaista i jeste: