Kad se čovek uputi u crnotravski beskraj, krenuo je u istoriju, u prošlost, u vreme kome se mešaju radost i bol. Crna Trava nije obično mesto kakvih ima u južnosrbijanskoj nedođiji. To je svojevrsni isečak tuge, raskrsnica odakle se uglavnom kreće u predele kojima ja najniža kota 1.300 metara. Sami Crnotravci kažu da su ponosni što su deo jedne duge priče, ali su tužni jer su najmanje pod zavičajnim nebom. Kad se susretnu, obično to bila krajem leta, počinju priče koje se završavaju ispijanjem rakije, vina i piva i pesmama o pečalbarima.
Ima mnogo zagonetaka vezanih za ovu neobičnu pitominu, koja povremeno miriše na neprebol. Crna Trava dobi ime koje nagoni na odgonetanje. Kažu da su neka njena imena iz turskih dana, a Vilin Lug, jedan deo ovdašnjeg beskraja, potiče iz vremena koje polako odlazi u daleki zaborav.
Jedna od najčešćih legendi – čuli smo je i u ovdašnjem hotelu pre nekoliko dana – besedi da je stvorena 1389. godine i da je direktno deo priče o Kosovskom boju. Prema toj legendi, jedna jedinica srpske vojske, sastavljena od srpskih strelaca i konjanika odlučila je da se odmori na zelenom polju dok su putovali ka bojnom poprištu. Kako su vojnici ležali na otvorenom polju pokrivenom jako otrovnom travom i cvećem, bili su opijeni i nisu se na vreme probudili za bitku. Kada su to razumeli, prokleli su travu na kojoj su ležali nazvavši je „crnom travom“.
U Vlasotincu, susednoj opštini, vole da kažu kako je Crna Trava bila deo njihovog sreza. Tu nema spora, jer je tako bilo sve do 1941. godine, danas je Crna Trava istoimeno opštinsko središte u kome živi manje od dve hiljade stanovnika, a ima i naselja u kojima se odavno nije čuo plač novorođenčeta.
Istoričari koji su bavili ovim krajevima vele da je i 9. i 10. veku to bio pust predeo, bez ljudi, prekriven nepreglednim šumama u kojima je bilo mnoge divljih zveri. Vele takođe da je u to vreme živeo samo jedan kaluđer i nekoliko manastirskih čobana, koji su vodili računa o stoci.
Ovi krajevi, takođe su zabeležili istoričari, najviše su naseljeni pri kraju 17. veka. Posle tog prvog talasa, sagrađeno je oko 400 kuća sa gotovo 2.000 stanovnika. Kasnije su sledila nova naseljavanja i tako su nikla mnoga sela od kojih su mnoga skrajnuta van svih pravaca i zimi, kada zavlada studen, nedeljama odsečena od sveta.
O Crnotravcima se najviše zna kao pečalbarima, vrsnim neimarima, graditeljima-zidarima, koji su se nekada zvali dunđeri. Jezikoslovci ukazuju da reč pečalba znači muka, tuga, zarada, argatovanje, odnosno odlazak u tuđinu, u beli svet. Težak je to život, a rastanak pečalbara sa porodicom često je bio veoma tužan, opevan u brojnim pesmama.
– Nema više nekadašnjih pečalbara-neimara, samo još se u po nekom domu može čuti setna pečalbarska pesma i sećanja na vreme pečalbarskog života – smatra Stanko Miljković, novinar leskovački, koji voli crnotravsku pitominu.
Život pečalbarskih žena bio je težak, pun tuge i samoće u planini, surov, ali istovremeno pun ljubavi prema porodici i uvek, veli Miljković, sa pogledom u daljinu, negde daleko gde su njihovi muževi.
– Uvek kada se spavalo, stavljao se u jastuk cvet bosiljka koji miriše da se sneva neki bolji život. Svaka škripa vrata bila je nada da će deca i majka ugledati oca kako se veseo vraća iz pečalbe i ulazi u kuću gde ga nestrpljivo čekaju svi – deca, supruga, roditelji… Tu sliku nose i danas odrasla deca iz pečalbarskih porodica Crne Trave – dopričava Stanko Miljković sliku o crnotravskim snovima.
Za kraj, evo i najpoznatije zgode o Crnotravcima. Čuo smo je u centru Crne Trave i prilikom poslednjeg susreta, pre nekoliko dana, pribeležili mnogo ranije. Pitao neko Crnotravca koje je škole završio, a on veli da je završio tri fakulteta – ekonomski, pravni i filološki. Kako – zbuni se preneraženi slušalac. Lepo, odgovara Crnotravac, najpre sam završio ekonomski, pa pravni i onda sam skele prebacio na filološki.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
