Od pulske Mornaričke crkve pa duž čitave Jeretove ulice nestašni Slavko ponavljao mi je parafrazu na stihove etno-džez pevačice Tamare Obrovac i njeno žaljenje za voljenim okrenuo u stihove: „je li moreš ti bez Pule, kada te nima tu…“
Zezamo se, ali i žurimo jer sutra rano treba sa Adrianom i Nikolom u zimski ribolov. Noć je prošla kao tren.
Slavko je već na stranu stavio opremu, nekoliko starih, oprobanih peškafonda, mamaca koji su imali na metalnom delu nacrtanu malu ribu, srdelu, siju ili giricu pre niza bodlji, udica poredanih u krug…
Noć prođe kao tren.
Stajali smo ispred barke i čekali Nikolu, vlasnika i našeg kapetana.
– Je li sva ribolovna momčad na broju, jesu li svi spremni i odlučni da love i ulove na ovoj našoj avanturi. Nadam se da nećete razočarati našeg velikog kapetana – počeo je sa zezanjem Slavko, koji je opet, ispod glasa, mrmljao stihove ribolovačkih hitova tipa „U ribara mokre gaće, za večeru ne zna šta će“.
Tako je sam sebe razbuđivao i nervirao Nikolu koji je morao još nešto uraditi na motoru.
Adriano je u tišini pripremao peškafonde, mamce na provi ili pramcu barkase te mu se pridružih da raširi dva mamca na krajevima jedne strune. Da mu se ta peškafonda i najloni ne bi zaplitali između njih je stavljao tanku čvrstu žicu koja je služila da ih stalno drži u razmaku.
– Vidiš, ovako nam se tunja (najlon) neće zamrsiti, a opet ćemo moći loviti sa dvi varalice. Ne znaš koliko je teško ispetljati tunju, koliko puta san je samo isika i iša ća.
– Ajmo sad! – viknu Nikola kao da sam sebe hrabri i upozorava posadu dok je startovao motor i u maleckoj kabini stao pred kormilo.
Zurio sam u oštro plavetnilo te me iznenadi blizina kopna. Pred nama je bila Sveta Katarina, nekada deo mornaričke kasarne u prošloj državi. Sada je to utihlo ostrvce, otočić ili škoj oko koga se sporo motamo dok puštamo petnaestak do četrdeset metara svojih sprava za lov.
Adriano se prvi javi:
– Evo je, čuvaj – dok je preko stranice barke prevlačio najlon na čijem kraju je bila povelika lignja, pravi lignjun.
– E, vala, ajmo ko će sljedeći – hrabrio se Slavko, i krenulo je. Nećemo biti „mokrih gaća“ za večeru.
Pokazalo se da je lignja, koja nekada zna biti jako oprezna, sada bila opuštena i ulov je bio tu. Za svakoga ravnopravno, a vlasniku broda duplo. Tako je pravilo.
Vraćali smo se nazad.
Iako je bio decembar sunce je dole prema obali i uvali na Stoji, kamo smo išli, iza borova grejalo kao da je kasno proleće. Naravno, probali smo malo od ulova. Nekoliko lignjuna i komad pogače za marendu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
