Zašto nosimo maske?

Hajde da se prvo malo poigramo. Zamislite da se svet deli na ljude koji vole crvenu boju i ljude koji vole plavu boju. Međuprostor ne postoji, ne postoje ostale boje. Koliko vam je lako bilo da se podelite na taj način? Da se opredelite samo za jednu verziju? E sad, mi znamo da ne postoje samo crvena i plava boja, da zapravo imamo široku lepezu boja i da je isto tako moguće voleti više boja odjednom. Tako je i sa nama samima.

50 nijansi sive

Svet zapravo nije crno beli, a samim tim nismo ni mi. Zaista postoji 50 nijansi sive, i neograničeni broj nas samih. To ne znači da svi zapravo patimo od poremećaja višestruke ličnosti, nego da posedujemo kapacitet da budemo drugačiji u zavisnosti od same situacije, ljudi i naših potreba. Lica koja imamo su zapravo naše verzije. Reč lice se uglavnom povezuje sa nečim negativnim, u smislu manipulacije, ali zapravo više lica predstavlja sposobnost osobe da se prilagodi novoj situaciji. Predstavlja sposobnost adaptacije koja je jedina konstanta u menjajućem svetu. Od nje zavisi naš opstanak i opstanak civilizacije.

Kako se razvija naše lice, a kako maska?

Ničega nema bez iskustva. Ono što mi jesmo sastoji se od našeg izvornog JA sa kojim se rađamo. U detinjstvu mi smo neoblikovana glina sa nekim svojim unutrašnjim mehanizmima i osobinama. Neretko možete čuti kako ljudi žale za detinjstvom jer su se tada osećali najviše kao SVOJI. U neku ruku to je i istina, u tom periodu mi smo ono što jesmo, osnovna srž i ponašamo se na taj način. Deca se ponašaju u skladu sa svojim osećanjima i potrebama. Nema inhibicije. Kako odrastamo i postajemo svesni drugih ljudi, tuđih očekivanja,a i svojih, razvijamo potrebu da pripadamo, da se uklopimo i da se zaštitimo. Menjamo se i nastaje veći broj naših JA. Iskustvo zapravo oblikuje naša lica, od onog postojećeg materijala oblikuje glinu tako da nas osposobi da se na najbolji i najadaptivniji način nosimo sa svetom.

Sa maskama je slično. Iskustvo igra relevatnu ulogu u nastajanju maske. Iz njega mi stičemo sliku o sebi i kako nas svet vidi. Maske često nastaju kao produkt uviđanja neke naše slabosti i potrebe da tu slabost zamenimo nečim boljim. Za razliku od lica koje svoju suštinu imaju u nama samima, maska nastaje kao veštačka tvorevina, bez materijala koji postoji u nama, nešto što pravimo od tuđeg materijala kako bismo zamenili delove sebe koje ne volimo. Može se to shvatiti kao oblik kompenzacije, nadomešćujemo naše nedostatke usvajanjem određenih osobina i sposobnosti koje uspevaju da pokriju te pukotine koje smo pronašli kod sebe. Ali,za razliku od kompenzacije gde sticanje veština i sposobnosti zapravo predstavlja određeni razvoj nas samih, maske zapravo nemaju taj razvojni smer, one ne predstavljaju savladavanje novih veština već pretvaranje da posedujemo te veštine ili pretvaranje da mislimo na određeni način sve u cilju bega od onoga što mi jesmo.

Setite se sebe u adolescenciji, kada je potreba za pripadnošću bila najjača. Sigurno ste preko noći postali ljubitelj automobila ili hevi metal muzike, samo zato što su to bile stvari koje su zanimale vaše vršnjake. Stavljali ste maske devojke ili momka kojima ništa ne smeta u vezi,samo da vas neko ne bi ostavio. I sve je to imalo svoju svrhu zapravo. A u odraslom dobu, kroz dodatna iskustva, dublje odnose i dublje upoznavanje sebe ali i sveta, postajemo odlični u maskiranju. Život nam predstavlja svakodnevni maskembal gde oblačimo odelo u zavisnosti od toga gde idemo. I to je isto funkcionalno, ima praktičnu primenu, jer čovek uvek radi ono što je u nekom trenutku bilo adaptivno. Pitanje je šta kada to više ne bude adaptivno?

Otkako je sveta i veka postoje i maske

Hajde malo da se vratimo unatrag. Odavno odeća predstavlja neki vid kostima. Kada se išlo u rat ratnici su se oblačili u posebne kostime, mazali boje na lice. Cilj takvog ponašanja je bio da od običnih radnika, građana nastanu ratnici. Da bi ispunili svoj zadatak, da bi otišli u boj,oni su morali da postanu neko drugi, neko ko do tada verovatno nisu ni bili. Ne moramo tako daleko ni da idemo, danas stavljamo boje na lice zar ne? Šminka upravo predstavlja taj vid spremanja za boj sa svetom. Ali šta je svrha toga? U novoj situaciji, kada ne znamo šta nas očekuje, stavljanje boje na lice za nas predstavlja štit – kao što su vitezovi imali štitove, tako i mi danas koristimo maske kako bi se zaštitili.

Šta štitimo? Štitimo svoj Ego, ali i onaj detinji neinhibirani deo sebe,svoj Id, jer svet nije samo naše igralište, to je igralište svih ljudi i niko nam ne garantuje komfor i sigurnost, moramo sami da ih obezbedimo. Pogledajte sve superheroje koji se kriju iza maske. Njihova početna iskustva nisu bila sjajna, bivali su povređeni, slabi, nije im se sviđalo kako ih drugi vide, ali ni kako sami sebe vide. I onda bi obukli kostim, stavili masku i postajali neko drugi, neko bolji, jači, brži. Heroji. Tako je i sa nama. Stavljamo svoje ratničke boje kada se suočavamo sa svetom, kako bi sebe izdigli, kako bi se potapšali po leđima i rekli Možeš ti to. Štitimo sebe, hranimo sebe. Da li je to narcistički od nas? Jeste, ali je to zdrava doza narcizma, adaptivna doza. Jer zahvaljujući njoj ne ostajemo u krevetu svaki dan misleći kako je svet tužan i ružan, već idemo hrabro u njega.

U velikom broju slučajeva mi,zapravo,ne nosimo maske, već pokazujemo određenu verziju sebe. Međutim, postoje situacije kada ljudi koriste maske koje nisu deo njih, koje su veštačka tvorevina, sa jasnim ciljem gubljenja pravog sebe. Kada maska predstavlja beg od stvarnosti, sa tim begom dolaze i problemi identiteta i prihvatanja sebe, koje za sobom vuku nezadovoljstvo životom. Rekli smo da je više lica adaptivno, i maskiranje je bilo adaptivno u nekom momentu, ali dugotrajno korišćenje maske zapravo dovodi do gubitka zdrave koristi. Pored osećaja usamljenosti maska,za razliku od lica, onemogućava da se povežemo sa drugom osobom. Izoluje nas iako joj je možda nekada bila funkcija da nas zapravo približi i privuče ljude. Pomislite na školskog siledžiju. Psihologija nam kaže da u velikom broju slučajeva agresivno ponašanje kod takve dece u stvari predstavlja masku i da se oni u suštini osećaju manjim od makovog zrna. Oni koriste tu masku siledžije na, za njih, adaptivan način u vidu zaštite i sticanja osećaja moći koji im nedostaje. Ali u odraslom dobu, kada se ta maska lako prozre ili kada agresvinost više ne dovodi do statusa jakog već lošeg, ta maska stvara više problema nego koristi. Ona gubi svoju adaptivnost, a osoba koja je toliko dugo koristila se suočava sa krizom gde se od nje zahteva da redefiniše svoje shtavanje sebe i onoga što se očekuje od nje, kao i mehanizama koje je koristila da bi zadovoljila svoje potrebe. Promena takve sadržine nije laka i često se ljudi i ne upuste u nju, već i dalje udaraju glavom o zid nadajući se da će se pre slomiti zid nego njihova glava.

Maskirana ljubav

Većina vas je sigurno pomislila kako se neko sa kim ste u vezi krije od vas, da krije svoje pravo lice. Ali zar i vi sami niste to radili? Kada se krijemo od sveta? Kada mislimo da nismo dovoljno dobri ili kada mislimo da smo previše dobri za ovaj svet. U ljubavi svi koristimo maske, ne zato što smo iskvareni i neiskreni, već zato što želimo da budemo voljeni i da imamo priliku da volimo. Setite se svoje veze, u početku kako ste strastveno delili sve što partner voli, da bi se vremenom polako opustili i dopustili da budete različiti, jer ste se osećali sigurno i pokazali mu da imate drugačija interesovanja bez straha od odbacivanja. Zašto to radimo? Zašto odmah ne kažemo “E ja sam čudna po pitanju čokolade, ne volim da delim”. Jer želimo da se svidimo toj osobi. Želimo da što duže držimo tu sliku ideala jer je to lepo, lepše nego znati da neko balavi po jastuku dok spava ili ima fetiš za stopala čim ga upoznate. Ima to svoju funkciju, omogućava nam da se vidimo i drugi put, treći, pa četvrti i tako do momenta kada više maske nisu toliko potrebne, kada je u redu pokazati svoje lice.

Ljudi u ljubavi često zadržavaju maske jer im one omogućavaju da se ponašaju na način koji su sebi nekada zabranili. Ili da se ponašaju suprotno od onoga što zaista žele jer su procenili da njihove želje, potrebe nisu dobre. Taj strah od samoće i potreba da budemo voljeni nas guraju ka ivici sopstvenih mogućnosti i spremnosti da koristimo sva sredstva kojih možemo da se dosetimo kako bismo te ciljeve i ispunili.

Kriza identiteta?

Naše verzije, naša lica, sva postoje u istom trenutku, ali se ne javljaju sva odjednom. Zapravo dolazi do kognitivne obrade situacije i procene koja je verzija sada prikladna. Pored toga što naš mozak radi na tako kompleksan način, prioritet koji dajete određenoj verziji ili određenom shvatanju sebe utiče na to kada će se koja verzija vas pojaviti.

Čovek bi pomislio da će od tolikih verzija i lica naš sistem da se pregreje i eksplodira ali,zapravo, što ste kompleksniji kao ličnost, što ste različitiji – vi ste mirniji. Istraživanja su pokazala da što je kompleksniji pojam o sebi, osoba doživljava manji nivo stresa, emocionalno je stabilnija i ima manju verovatnoću da postane depresivna. Kako to? Upravo zbog adaptacije. Ako vi imate sposobnost menjanja lica tj. sposobnost adaptacije za svaku situaciju, vaš organizam neće biti u panici kada se nađete u novoj situaciji, nego će pozvati u pomoć onu verziju koja može da izađe na kraj sa tim stresom.

Maska i lica nisu isto. Maska je veštačka tvorevina, a lice je deo nas – a ne odvojeni deo koji stavljamo kada idemo da se borimo protiv zločinaca. Maske nisu nužno loše po zdravlje, one imaju adaptivnu ulogu kao i naša lica, samo je pitanje procene do koje mere je korisno imati masku, a kada je bolje pokazati svoje lice.

Svakim danom saznajemo nešto novo o sebi i svetu. I samim tim naša paleta boja se širi. Zamislite to kao da imate beskonačni špil karata i stalno izvlačite novu kartu za novu situaciju u kojoj se nađete. I u toj paleti boja i beskonačnom špilu karata kako znate koja je prava? Zapravo, prave ne postoji, sve ste to vi. Oni koji preskaču ogradu vrtića sa svojim društvom iz detinjstva i ljuljaju se u sred noći na ljuljašci, i oni koji vredno idu na fakultet i slušaju sa ozbiljnim izrazom lica predavanja, i oni koji idu na posao da rade odgovoran i ponekad zastrašujući posao i oni koji se grudvaju, oni koji će dati sve od sebe da se svide devojci ili momku pretvarajući se da vole ako treba i sok od šipka, oni koji nose pocepanu majicu jer je najudobnija i oni koji se srede za izlazak, sve to u jednoj osobi. I nije cilj u traganju za onom pravom verzijom sebe, već u prihvatanju postojanja svih tih verzija i razvijanju zapravo osećaja celovitosti. Jer sa tim osećajem da ste vi zapravo jedna celina,a ne odvojeni delovi, moći ćete da se osećate ispunjenim i da bez osećaja krivice ili podeljenosti u svakoj prilici budete zapravo VI u svim svojim prelepim nijansama.

Jovana Trbojević

Psiholog i psihološki savetnik

063/71 97 540

[email protected]

www.glavologija.wordpress.com

Glavologija