Foto: Pivatna arhivaZnate, ja se sećam kada je ovde bila kaldrma, i bilo je manje rupa na ulicama nego sada, rekla sam taksisti dok smo se spuštali niz Kosovsku ulicu, meni jednu od najdražih u Kragujevcu. Išli smo Kosovskom, jer nadvožnjak izbegavam, plašim se da će jednom samo da se sruši, kao što se u ovoj državi ruše pravni poredak, Ustav, nadstrešnice, sigurnost, poverenje, sreća, životi.
Rođena sam u Bresnici, u delu koji je vremenom evaluirao u Mesnu zajednicu „Filip Kljajić”, a Bresnicom 1, 2 i 3 se zovu nizovi kuća koje su teškom mukom, ciglu po ciglu, gradili roditelji mojih školskih drugova i drugarica, u Kragujevac došli zbog sigurnog posla u „Zastavi” i nesigurnog života na Kosovu, još od kraja sedamdesetih.
Kao što u Beogradu uvek govorim da sam iz Kragujevca, tako u Kragujevcu uvek govorim da sam iz Bresnice, što je meni lično važno, jer i moj grad, kao i svi gradovi na svetu, ima potrebu da izdvoji „kaldrmaše” od „došljaka”, te da sa visine spočita kako je sve bilo bolje dok nisu došli „oni”. Trud i muka „onih” koji su zadržali kratak akcenat su mi draži od ovog kojim govorim, a koji je u Beogradu neutralan, ne može se sa sigurnošću reći odakle sam.
Odrasla sam na kaldrmi, sivoj i blatnjavoj, zato valjda nikada nisam htela da nosim štikle, jedne cipele bi mi trajale do nadvožnjaka, onog koji je napravljen kad sam ja krenula u Prvu kragujevačku gumnaziju, i nije ozbiljno rekonstruisan nikada. A ove godine slavim 35 godina mature.
Tom događaju se u isto vreme i radujem, i ne želim da odem, pomešana su mi osećanja, žao mi je što je cela jedna generacija, ta koja je 1990. maturirala, temeljno izbrisana sa mape moći ovog grada i ove države.
Prvo su ih poslali u rat, tek izašle iz klupa, iz rata su se vratili živi, ali nikada nisu sasvim oživeli. Potom su gazili svaki uspeh, znanje, zdravu ambiciju, napredak, pa su se ljudi raseljavali, najbliži su u Beogradu, najdalji po Amerikama. Niko iz te generacije, sjajnih lekara, profesora, novinara, veterinara, nije ni na kakvoj funkciji sada, ni u gradu, ni u državi. Uvek je postojao neko podobniji.
Škola iz koje smo izašli, Prva kragujevačka gimnazija, ispred ulaza ima skele, i obaveštenje da je zabranjeno zadržavanje, jer se fasada ruši. I mi kroz te skele treba da prođemo, odemo u svečanu salu, gledamo u bistu Miloša Obrenovića i radujemo se što smo živi, jer neki više nisu ni to.
Naša škola je ona od „posebnog nacionalnog značaja” i njeno finansiranje je u potpunosti obaveza Republike Srbije. Posle 35 godina, treba da uđemo kroz skele, pazeći da nam fasada ne padne na glavu, i da simbolički sretnemo sebe, 35 godina mlađe, te da se pitamo: gde smo, bre, bili, šta smo, bre, radili?
Često sanjam drvored lipa koji Lenjinovom ulicom vodi do Gimnazije. Ja samo hodam, lep je majski dan, a Kragujevac je u maju najlepši, i hodam, i lipe mirišu, a Gimnazija se samo nazire kroz krošnje, u svoj svojoj lepoti, koja je najmanje lepota zgrade.
Sanjam i Kosovsku ulicu, kojom se spuštam sa ocem, kod Sata se rastajemo, on odlazi na posao, a ja preko pruge i pijace ulazim u to ogromno dvorište u kojem su Amidžin konak, Narodni muzej, Prva kragujevačka gimnazija i Pozorište. Istorija moderne Srbije je u tom dvorištu, koje je zeleno, ima drveće, ima graju škole i mir muzeja i avangardu pozorišta i istoriju konaka, i sve me to kao učenicu, kao mladu intelektualku, kao Kragujevčanku, drži vezanu za koren iz kog sam nikla.
Prošle godine sam bila u Narodnom muzeju, na Vorholovoj izložbi, i sa zaprepašćenjem videla da je grubom ogradom odvojeno dvorište Gimnazije, od dvorišta Muzeja i Konaka. Ograda je ružna, jedan zaposleni iz Muzeja mi je objašnjavao kako je bila neophodna, ja sam žalila što đaci više ne mogu na velikom odmoru da sede na stepenicama Muzeja, i da kroz staklo gledaju poslednju postavku. Što je ograđeno obrazovanje od istorije i kulture, a ograda je samo poslednji simbolički prikaz.
Zbog ovakvih stvari vredi živeti u Beogradu, rekla sam mužu i ćerki dok smo izlazili sa brodvejske predstave „Fantoma iz opere”. Još uvek, jasno je, tražim smisao i opravdanje života u Beogradu, kad sam u inostranstvu računam vozeći se brzim vozovima koji idu 330 kilometara na sat koliko bi to bilo u meni najvećoj razdaljini: samo pola sata od Beograda do Kragujevca. Sto do Tare, dva do mora, tri do Soluna, i tako dalje…
A koliko može putnik ako ide peške pokazali su nam đaci i studenti, koji su premrežili i Srbiju i Evropu svojim koracima. Verujem im da će imati snage da premreže i ovu zemlju i region šinama, putevima, zgradama, da će zaustaviti urušavanje i napraviti nov sistem, i da na svojoj 35. godišnjici mature neće razmišljati gde su, bre, bili, i šta su, bre, radili.
Autorka je novinarka i mirovna aktivistkinja, rođena u Kragujevcu 1971. godine. Na privremenom radu u Beogradu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
